„Матица Његошу“: Појам уобразиље код Његоша и Канта

Синоћ је у Књижари Матице српске у Подгорици одржан четврти округли сто „Матица Његошу“, посвећен прослави два вијека од рођења Петра II Петровића Његоша, на којем су говорили  доц. др Драго Перовић и мр Гордана Крцуновић.

Доц. др Драго Перовић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, говорио је о појму уобразиље код њемачког филозофа Имануела Канта и Петра II Петровића Његоша.

„Кант је добро познавао друго Јанусово лице: „фантазија је наш добри геније или наш демон. Она је извор свих наших најдивнијих задовољстава, мада истовремено и наших патњи. Ум мора да влада и моћ уобразиље без фантазије да стави себи у службу“. Као да сама уобразиља има нешто анђеоско и нешто сатанско, зло, фантастичко, у себи. Наиме, уобразиља тиме што може да ствара из себе, на празно, нехотично, без виђеног, руши свијет створености и датости и ствара илузију, и због тога је Кант више него ненаклоњен оној страни уобразиље која се не да контрoлисати“, рекао је Перовић.

Он је казао да је уобразиља у етимолошкој вези са стварањем, те да представља моћ која човјеку „омогућава познање са дрвета добра или зла и вјежбање избора између то двоје“.

„Откуд Његошу овако разумљена двострука, анђеоска и сатанска уобразиља; умјетница и вјештица? Када се оставимо философске традиције уобразиље видјећемо да се у библијској причи рођење уобразиље поклапа са почетком људске историје. Уобразиља је у етимолошкој вези са стварањем. Наиме, уобразиља је моћ која човјеку „омогућава познање са дрвета добра или зла и вјежбање избора између то двоје“. Ерих Фром у својој радикалној интерпретацији библијског учења тврди: „Човјек може да постане више добар или више зао јер он храни своју уобразиљу мишљењем добра или зла. Они настају због тог људског квалитета – уобразиље“, казао је он.

Његош, тврди Перовић, у „Лучи микрокозма“ јасно саопштава да је сам пад човјека је дјело уобразиље -„она је моћ која раскида човјеков савез и јединство са Богом“.

„Она јесте и анђеоска, имитирање божанске доброте, али и ђаволо-људска: брање са дрвета познања добра и зла. И због тога у теологији увијек постоји отклон од ње. Све нам то, у неку руку, потврђује Његошев савременик Семјуел Тејлор Колриџ када дефинише примарну уобразиљу као „понављање у коначном уму вјечног чина стварања у бесконачности“, казао је Перовић.

Према његовим ријечима, у свједочењу о библијском стварању добра уобразиља је „одговор на позив другог“, одговор човјека на позив Бога, а зла је она „која је затворена за другост, необично, трансцeнденцију, страност, изненађење“.

„Управо то налазимо код Његоша – сатанска уобразиља је самодржност“, закључио је он.

Повратак изворном хришћанству

Гордана Крцуновић издвојила је важан аспект у Његошевом опусу: спој литературе као умјетничког искуства и егзистенцијалног, животног искуства. Она је направила парелеле са Његошевим савременицима, њемачким пјесником Фридрихом Хелдерлином као његовим старијим савремеником и данским филозофом Сереном Кјеркегором, како тврди, духовно веома блиским са Његошем.

„Оно што је заједничко свој тројици јесте да као писци 19. вијека инсистирају на редефинисању суштине пјесничког позива. Ово редефинисање је врло симптоматично јер оно захтијева реактуализовање изворног значења поезије и њене непосредне упућености на егзистенцију“, казала је она.

Она је казала да Његошево поетско-филозофско и егзистенцијално-хришћанско профилисање суштине пјесничког позива и поезије у Лучи микрокозма, а дијелом и у Горском вијенцу, поезију представља као егзистенцијал, као модус човјековог постојања, и као филозофски аргумент да овај живот није „сновиђење страшно“.

„Успостављање границе између сна и јаве за Његоша представља борбу за људску душу о чему свједоће стихови из Луче: „Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна“, казала је она.

Слично Његошу, тврди она, Хелдерлин у својим пјесмама такође пјева о суштини пјесничког позива и поезије, указујући на изворно значење поезије и њене непосредне упућености на егзистенцију.

„За Хелдерлина поезија свој једини вид постојања не налази унапријед у књижевном као производу произвољне уобразиље и као форми одвраћања од стварности и бјекства у сновиђење. Пјеснички становати на земљи је дужност сваког човјека за Хелдерлина, јер „пјеснички становати значи одговарати на питање ко је човјек мјерећи се са божанством и полагати рачун језику о том мјерењу“, истакла је она.

Према њеним ријечима, и дански филозоф Серен Кјеркегор, попут Његоша, сматрао је свој прозно-ауторски позив божанским позивом.

„Оно што њихове хришћанско-егзистенцијалне позиције чини блиским јесте антидогматска перцепција хришћанства која представља антитезу схоластичкој дедуктивној антропологији. Како за Његоша, тако и за Кјеркегора Хришћанство није доктрина, пасивно прихватање једног скупа исказа. Кјеркегоров и Његошев антидогматизам је заправо враћање изворном хришћанству“, закључила је она.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: