Матица Српска: Позадина Закона о слободи вјероисповјести је наметање конвертитског идентитета

Владин „Закон о слободи вјероисповијести“ којим се данима пријетећи витла као топузом изнад наших глава, изазвао је очекивано оштру протестну реакцију релевантних правних мишљења и оправдан револт благоразумне већине црногорских грађана.

Да подсјетимо, пошто је режим систематично ријешио правни положај Римокатоличке цркве, Исламске заједнице и Јеврејске заједнице, потписивањем посебних уговора којима се потпуно штите њихова права, а посебно и имовина, онда је одлучио да донесе Закон за оне заједнице са којима нема потписан уговор. Дакле, Закон је по форми упућен свима, а по суштини је дизајниран искључиво за Српску православну цркву у Црној Гори. Стога се и приступило јединственом поступку у ”правној историји” по ком се предвиђа да је обавеза власника да доказује власнишво, а не оног ко му то власништво оспорава. У овом случају, парадоксално, власништво Цркве оспорава управо држава која је рођена и опстала у крилу Српске православне цркве.

Противно основним цивилизацијским, правним начелима стварног права, па чак и препорукама Венецијанске комисије, Влада је у Закону предвидјела скраћени, управни поступак брзе прекњижбе објеката Српске православне цркве, јер власник (СПЦ) не може понудити довољно добре доказе власништва. Теоријски да, али практично не, јер ваљаност доказа цијени – Влада! У усменој народној традицији која потиче из времена турске окупације жив је исказ стања неправа и неправде – Kадија те тужи, кадија ти суди. У односу кључних својстава материјалног садржаја, па и духа овог и ”турског времена”, православни народ Црне Горе заиста живи у времену бруталне окупације, диктатуре, гажења права на постојање, културни и вјерски идентитет.

 Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори и у овом процесу препознаје стално настојање Владе Црне Горе, након насиља над језиком и историјским чињеницама, да направи што дубљи раскид са српском, а шире православном традицијом Црне Горе, и да нам, голим насиљем, вулгарно, наметне неки мутантски, конвертитски идентитетски образац. То је, дакле, позадина овог предложеног закона. С друге стране, Закон има и још једну димензију. Наиме, не треба занемарити ни тајкунску похлепу врха режима према вриједној имовини Српске православне цркве у Црној Гори. Уосталом, већ су се чуле најаве из срца режима о ”туристичкој валоризацији” сакралних објеката на атрактивним локацијама.

Због свега тога, Матица српска – друштва чланова у Црној Гори, као дио оне Матице у коју нас је учланио сам Петар Други Петровић Његош, њен први црногорски члан, придружује се овим путем небројеним грчевитим апелима и јетким вапајима, усрдним молитвама и позивима Влади и посланицима парламента да се овај Закон смјеста повуче из процеса скупштинског одлучивања.

Интензитет и карактер реакцијa, штавише дубока и опасна хостилизација јавне сфере коју је произвео тај quasi-правни текст, сами по себи су аргумент за његово одбацивање и стварање услова за састављање правичнијег правног акта. Текст Закона који у свом називу садржи „слободу вјероисповијести“, како би се забашурило отимање црквене имовине, као и фингирани дијалог који му је претходио, како би се невјешто прикрио друштвено опасни рецидив идеолошког једноумља, није у складу ни са канонским и правним поретком нити са историјским фактима, ни са црногорским чојством нити са декларативним европејством предлагача Закона.  

 Подсјећамо цијењене предлагаче на чувене ријечи Викентија Леринтског, које важе у цијелом хришћанском свијету, да је истина хришћанске вјере, самим тим и цркве у којој се сабирају вјерници, оно што су хришћани „свагда, свугдје и једнодушно вјеровали“ (quod semper, quod ubique, quod ab omnibus creditum est). 

 Та универзално важећа истина хришћанске вјере обавезује нас да сви будемо учесници црквено-народног сабора у Никшићу 21. децембра.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: