Култура

Матија Бећковић добио прстен Деспота Стефана Лазаревића: Стручни жири за доделу награде Багдалин прстен није имао дилему

2 године ‎ ИН4С

Бећковић

„Није први пут, да Матија Бећковић, Матија наш насушни, буревесник нове српске поезије, гостује у царском Крушевцу. Недавно је, заправо 2020, био у Манастиру Милентији, за коју је у Звездара театру у Београду даривао на хуманитарној вечери песме за васкрс ове задужбине Деспота Стефана Лазаревића и све то потом поновио у Галерији Милића од Мачве у Крушевцу.

А данас, ове 2022. Багдала ће му, у родном граду нашегДеспота, уручити његов прстен, Прстен Деспота Стефана Лазаревића”, као признање за свеукупан рад.

Матија одавно није само песник. Он се одавно у ова турбулентна времена у српству потврђује ка врстан гласник националне културе њеном садашњошћу, баштиник њене богате прошлости, пророчки предсказатељ њене будућности“, каже се у образложењу стручног жирија.

Како заправо говори Матија ?

Ако су некада гусле, кроз народног певача, спасавале српски род, јер му је била потребна песма кроз коју ће исказати срж свог бића, Матија успева, опет кроз поезију (у ово дигитално и виртуелно време кад поезија, чини се,више ником није потребна) да буде његов народни песник какав је био у епска времена.

Тако говори Матија ево већ пуних шест деценија.

Његов језик је пун парадокса, а веома разумљив, у епском достојанству има моћ беседништва, у хумору и сатири има жаоке из најлепше вуковске говорне баште из којег се његов поетски ков и сој слива у срж бића.

Тако говори Матија!

Говори језиком којим говоре народне масе, којим се осведочава људско постојање, појединачно и колективно, зато ће га народне масе прихватити као народног песника, оног драгог рођака који доноси ковчег пун златника у чему ћемо се у својим душама по националном идентитету препознати.

И сам Матија каже: „Док читам песме, чини ми се да слушаоце држим на окупу, да дишу једном душом. Песма је самој себи довољна и подређена законима поезије. У сваком случају језик зна више о нама него ми о њему. Рецимо крилатица ћераћемо се још која нас боље познаје него ми њу, више говори о нама него ми о њој“.

– Овај Његошев наследник, власник је најскупљих српских речи, као Косово, и других синтагми, оних доњих у нашим доњим темељима као Хиландар, или горњих као Сентандреја, или оних које већ за песникова живота улазе у народно памћење као део народне мудрости (рецимо бар ону: Они који покушавају да украду Косово и не знају да је честити кнез Лазар кључ од Косова однео на небо, итд), истиче стручни жири.

Бећковићев опус је веома обиман, поменимо књиге: Вера Павладовска, Метак луталица, Тако је говорио Матија, О међувремену, Рече ми један чоек, Чији си ти мали, Ћераћемо се још, Кажа, Међа Вука Манитога, Хлеба и језика, О Његошу, више изабраних дела, итд, итд. и наравно треба рећи да тумачења Матијиног дела у српској историографији и књижевној критици већ обимом превазилазе његово дело. Треба рећи и то, да ће се у овој години ово обимно дело завршити песмама које ће Матија објавити у “Багдали”.

Извор: Курир