Матија Бећковић: Наше фреске
Пише: Матија Бећковић
Наше фреске су запуштене и запустиле – као и ми. Наше фреске оскрнављене су и израњављене и премучене – као и ми. Ликови светитеља окрњени, од светачких ореола остали су патрљци и крхотине. Толико је претекло од нас и наше славе. Пола главе, око без зенице, рука без рамена, прсти без руке. Здробљени су и изрешетани – као и ми. Не можемо ни замислити да су били цели. Као да се на њима види шта се дешавало с нама, као да су хтели да нам буду ближи и сличнији, да поделе нашу судбину.
И као што нам је дуго било довољно пола главе, а превише и једно око, тако су нам биле довољне и зидине Светосавског храма. Највише су личиле на нас, на нашу памет, цркву и судбину. Биле су нам те зидине плача довољне, ближе и прикладније од довршених храмова.
Сада из пепела ишчепркавамо и подижемо себе и храм према себи – да нам буде приправан за онај дан кад се сретнемо са собом и Светим Савом.
Преузето са портала: Искра, светла страна света
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
+КАЛЕНИЋ, Васко Попа
Oткуда моје очи
На лицу твоме
Анђеле брате
Боје свићу
На ивици заборава
Туђе сенке не дају
Муњу твога мача
У корице да вратим
Боје зру
На лакој грани времена
Отуда твој инат лепи
У углу усана мојих
Анђеле брате
Боје горе
Младошћу у мојој крви
+Мајка, Матија Бећковић
https://www.youtube.com/watch?v=b1YdNgMAQUY
+СОПОЋАНИ, Васко Попа
Румени мир снаге
Зрели мир величине
Од златних птица под земљом
До силног воћа на небу
Све је на домаку руке
Дивно су клекли облици
У зеници мајстора
(Време је уједало)
Млада лепота поноса
Месечарска сигурност
И капије вечног пролећа
И светло оружје среће
Све само на миг чека
У десници мајстора
Дамари света бију
(Време је уједало
И зубе поломило)
+МАНАСИЈА
Плаво и златно
Последњи прстен видика
Последња јабука сунца
Зографе
Докле твој поглед допире
Чујеш ли коњицу ноћи
Алах ил илалах
Кичица твоја не дрхти
Боје се твоје не плаше
Ближи се коњица ноћи
Алах ил илалах
Зографе
Шта ли видиш на дну ноћи
Златно и плаво
Последња звезда у души
Последњи бескрај у оку
+СЕНТАНДРЕЈА
Бежала си до краја вечности
Учинила још седам корака
Према северу
Извадила из рајске реке
Лобању свог имењака свеца
И на темену јој саградила
Седам сунцомоља
Запалила си испод кубета
Седам стараца храстова
И прелила их вином
Ослободила из жара седам гугутки
Отпојала са њима седам вечерњи
Помирисала си цвет перунике
Затворила се у небеску круницу
И заћутала
(1950—1971)
+САВИН ИЗВОР
Bистро око у камену
Отворено засвагда
Четвороструким пољупцем штапа
Сањивим зеленим трепавицама
Трава и скрива и открива
Студену провидну истину
На дну ове воде
Сија биљурна вучја глава
Са дугом у чељустима
Умивање овом водом
Лечи од сваке смртобоље
Гутљај ове воде
Од сваке животобоље
Бистро око у камену
Отворено за свакога
Ко црну своју сузу овде напусти
+Дафни
https://www.youtube.com/watch?v=Lcb8vZUs_j8