Матија Бећковић: Онамо намо…видећу Призрен, тамо ћу једном и ја поћ

Пјесму Бећковића, која је објављена у листу „Политика“, преносимо у цјелости:

Онамо намо за брда она

Изнад времена и васиона

И још даље на другој страни

Онострани се дижу Дечани

И гај зелени надреални

И збор јуначки непрестани

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени су себи ћу доћ

Онамо намо на оној страни

Божури су транспоновани

А царски дворови разорени

Непатворени су престворени

Онамо у слави видећу Призрен

Овамо у мраку једва назрен

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени су себи ћу доћ

Онамо намо иза облака

Као што рече цар јунака

Тамо далеко недогледани

Почињу свемири препевани

И спеваоц им сваштознани

Где нисмо сужњи водоравни

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени су себи ћу доћ

Онамо намо иза планина

Тамо је моја очевина

Ако смо очајни значи крај није

Крај је почетак царства поезије

Ко се на крају не радује

Тај своју веру не верује

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо где нема страна

Тамо је земља обећана

Где више нема смрти ни ропства

Већ жизњ бесконачнаја васионства

Реалност јесте привремена

А земаљско је за малена

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо на ону страну

Изван простора занебесану

Засијаће у сваком уму

Све што сија у универзуму

А вечној души свако знање

Може бити само сећање

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо за гором оном

Под неболомом и небосклоном

Почетна земља се преместила

Два поља места заменила

И под српским се именима

И калварија поновила

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени је себи ћу доћ

Онамо намо за брда она

На земљи суђеној од искона

Најдубље смо се ужилили

И небесима приближили

Тражећи клупко ишли за концем

И саставили са исконцем

Тамо ћу једном и ја поћ

Та у мени је себи ћу доћ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: