Матија Бећковић: У мраку се боље видимо

Дa се постане и остане песник, срећом не одлучују песници. Та одлука је у надлежности других, недоступних и невидљивих сила. Да је до песника и њихових одлука – песницима не би било броја – каже за „Новости“ академик Матија Бећковић, одговарајући на питање када је одлучио да постане песник.

Својом поезијом, есејима, записима и беседама, већ пола века непрестано и тврдоглаво враћа елан српској књижевности. Како је то изгледало и звучало на самом почетку писања, садашњи читаоци могу да сазнају у недавно објављеном реиздању његове прве књиге песама „Метак луталица“ из 1963, које је направио „Букинг“. Поводом свог јубилеја, песник за слављенички број нашег листа говори о времену некадашњем и садашњем, односу света према Србији, али и о српском немару и манама, култури на низбрдици у добу када таленат више није довољан…

Како сте се осећали када сте поново узели у руке и читали те ране песме, објављене пре педесет година?

• Било је ту различитих узбуђења. Да не заборавимо да најпре похвалимо издавача који је дошао на драгоцену идеју да обнови поједине књиге којих одавно нема, из знаменитих едиција које више не постоје.

За мене се, поред осталог, ту крила и својеврсна клопка за сујету и тестирање ега. Искрсла су питања: Да ли сам и ја сам себи довољан и једини? Да ли и на почетку и на крају бејах ја? И с радошћу сам могао да приметим да у мени још увек има места и за друге.

Како су у то време живели песници?

• Онако како живе талентовани а незапослени. Таленат им је довољна утеха и надокнада за глад. Сећам се како је плаћање по стиху утицало на број и дужину стиха. На крају, стих се свео на једну једину реч. Кад су познатом револуционарном песнику који је сваке године продужавао своју једину поему, предложили да је мало скрати, он се жалио: „Лако је њима да скраћују! А ја кад избацим један стих укинем деци доручак. А кад прекрижим два, деца ми остану боса!“ Новина је што данас није неопходно да будеш талентован да би био проглашен за писца. Важније је да испуниш неке друге услове. Као у оним најславнијим временима – да си политички и партијски коректан и подобан, а идеално је ако си уз то и ментални бескућник и што ексцентричнији полтрон. И у оним најгорим идеолошким временима талентовани нису багателисани. Сада на њих нико не окреће главе.

Какав је тада Београд био?

• Све што је у Београду постојало и сад постоји у њему сачувано. Вечни су и такви храмови какав је, рецимо, „Мекдоналдс“. Чак и за време бомбардовања „Мекдоналдс“ је најсигурније склониште у које људи беже знајући да њега неће гађати. Само да су што даље од библиотека. Оне су најризичније. Да не говорим да је у то време било боље грејање. Бар оно централно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: