Матовић: Како српски језик учити из уџбеника за црногорски и на црногорском језику!?

Пише: Веселин Матовић

Иако су се његови промотери позивали на тзв. јекавско јотовање, као његову специфичност и доказ његове аутохтоности и различитости од српског (премда се ради о језичкој појави присутној на цијелом подручју новоштокавског дијалекта), тзв. црногорски језик појавио се номинално (Правопис црногорског језика, Граматика црногорског језика, Факултет за црногорски језик – Цетиње, Студијски програм за црногорски језик- Филолошки факултет у Никшићу) у двије варијанте: тзв. јотованој (или јотираној, како кажу његови стандардолози), са двије нове графеме ṥ и ź, и нејотираној, с тим што су „јотирани“ облици „обавезујући“ („Сви преживјели облици, као што су рецимо продукти тзв. јекавског јотовања новом црногорском нормом кодификовани су као обавезни“.

Предговор Правопису црногорског језика), а нејотирани, алтернативни, „необавезујући“, у Правописном рјечнику црногорског језика, стављени су у заграде. Међутим, управо та „обавезујућа“ верзија, иако је од њене објаве протекло више од деценије, није заживјела ни у говорној ни у писаној пракси, али је, укључена у текстове школских уџбеника, и наставу у цјелини, створила језичку анархију у образовном систему.

То се посебно показало у уџбеницима за језик и књижевност, са цијелом шумом „Стриборовом“ дублета и алтернатива, у којој се дјеца не могу снаћи, ни разабрати ни који језик уче нити за који ће се образац опредијелити – јотовани или нејотовани.

Ни наставник им у томе не може много помоћи. Хоће ли им казати јотовани облик вам је „аутентично црногорски“ и „обавезујући“ (с́еди, на пр.), а овај други (сједи), може бити и нечији друго, и није „обавезујући“? Или, пошто су уџбеници штампани на црногорском – оба су црногорска? А, опет, сам зна да су и један и други српски, итд?

Он им то, у крајњем, не смије ни казати, јер како год поступио (будући да се овдје ради о чисто политичкој, тачније – политичко-партијској, а не језичкој ствари), може бити оптужен за тенденциозност па и политичку индоктринацију ученика.

Алтернативни нејотовани облици, доимају се као норма српског језика, што и јесу, али не и за ауторе Правописа црногорског језика. За њих је то „општа штокавска норма, заједничка босанскоме, црногорском, хрватскоме и српском језику“, односно „први слој црногорског језика“. Други је „општецрногорски (коине), заједнички свим црногорским говорним представницима“. Та два слоја чине „кодификовани црногорски језик“ (Правопис црногорског језика), односно – језик на коме се изводи настава у црногорским школама и на ком су написани и штампани сви уџбеници за језик и књижевност (а и други) намијењени основцима и средњошколцима, једнако дјеци заступника имена црногорског као и оној заступника имена српског језика.
Очигледно, тај прилично провидан симулакрум показао се као скоро савршен механизам не само за гашење имена српског језика у нашим школама, него, као што видимо, и за разваљивање његове ортоепске и ортографске норме, и то управо тамо гдје би требало да се она учи и најдосљедније поштује.

Питање је за министра просвјете, али и за министра правде (да не заборавимо и дародавце бесплатних уџбеника црногорским основцима): могу ли уџбеници написани црногорским језиком (како стоји у каталошкој напомени Завода за издавање уџбеника), и његовом правописном нормом, којом се у значајној мјери нарушава норма српског језика, бити уџбеници и за српски језик, односно – како ће се српски језик учити из уџбеника за црногорски и на црногорском језику?

Учи ли се енглески из уџбеника за српски језик и обратно? На крају, ускраћује ли се тиме право скоро половини школске популације (конкретно: дјеци заступника имена српског језика) да у својим школама и у својој држави, изграђује своју језичку културу у складу са књижевном нормом свог матерњег (српског) језика, што је и један од главних циљева васпитно-образовног процеса?

Некада је познавање и поштовање књижевно-језичке норме био знак културног одгоја и статуса, чиме су се људи легитимисали при првом сусрету, на улици, у кафани, у школским зборницама. Око тога су се једнако старали професори језика као и љекари, инжењери, па и конобари у бољим кафанама. Не каже се случајно да је књижевни (стандардни) језик, језик културе.

Али, шта то бијаше култура?

Прочитајте још:

МЗ Полица: Нећемо дозволити да се злочинци попут Османа Растодера славе, већ ће бити поражени као и увијек досад

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: