Меденица: Псеудоним Монтенегра

Пише: Михаило Меденица

Упустим се тако у јалове расправе с некаквим „Милогорцима“, што поваздан отписују, прете, куну (не марим док год ми не помену децу, ал онда…) све покушавајући да мирно, људски, братски, хришћански објасним због чега ћу до коске бранити своје, не спорећи им право да и они одбране своје ако икако могу и умеју, но не умеју без псовкама и претњама.

Нека, и то је њихово право (док ми не ударају на децу ко нека фукара) и њихова слабост, јер ако другог биљега осим толико жучи и крви немају залуду мени објашњавају ко су и шта су кад не могу себи!

Да умеју ваљда би писали под својим именом и презименом, фотографијом, баш као што свако од нас ко не да Црну Гору- Миловом лудилу чини, ал нормално је кад не знаш шта си да то и браниш псеудонимима и лажним фоторафијама- то и јесте њихов идентитет!

Вели један испрва бесан и вољан да бије кад ме где сретне (ваљда мисли да ћу стајати мирно и изигравати му врећу, аблек?!): како је читав живот учен да је Монтенегрин и да не да никоме да му то пориче! Одговорим му да ми је жао што вуче такве трауме из детињства, јер ако те ко учи да си Монтенегрин тај ти од живота чини пакао по којем ћеш бежати довека бијући о огњене зидове а нигде излаза!

Шта је Монтенегрин, питам? Нешто узвишеније од Србина и Црногорца, или пак нешто што није ни Србин ни Црногорац већ дворишна нација?! Нешто што постоји и траје од љесе до љесе па се развеје и нестане како прекорачи даље од својега на којем си туђин..?

„Ја сам тако учен и ко си ти да ми сопораваш и вређаш идентитет“, одговара самоуверено псеудоним, вазда потенцијарујући како се нећу добро провести у његовој Црној Гори!

„Ја у твоје Милогорје и нећу, немам тамо никога, ал у моју Црну Гору вазда, кад год ми се прохте, јер нису моју кућу држале удовице страдалника за српство да би ми ти метрио куд ћу и када ћу! То где је твоје- није ни твоје, пустахијо! Ако си већ учен да си ништа како можеш трајати ни на чему?“

„Ако треба погинути за оно што сам учен- погинућу, ал нећете ми ви више зулумћарити по Црној Гори!“

„Ми, Срби, смо последњи који би зулумћарили по Црној Гори јер смо је од зулума и ослобађали, туго! И твоји су стари били МИ, баш као и ова беда у коју се заклињеш а која је до јуче био Србин већи до Комова, ал данас му се више исплати да лаж, лоповлук и мржњу јатакује у некаквом Монтенегру! Мисли да га нико неће наћи у нечему што не постоји, ал ето стоји го и жалован насред ветрметне ледине- то ти је Монтенегро!“

„Понављам ти последњи пут да сам од колевке учен ко сам и шта сам и то ми ви Срби по цену крви нећете одузети, јел ти јасно?!“

„Муко, па не одузимају Срби теби нита већ такви као ти безбожно бију на све што је српско! Спреман си да удариш на богомоље којима ходочастиш само да би доказао како ће њихова згаришта бити ваљани олтари твоје „вере“! Велиш учен си од малена? Па могли су те учити и да си Марсовац, ал ваљало би да су ти за то пружили и какву чињеницу!
Ја сам учен да сам Србин, ал не напамет и на силу, већ у порти манастира Морача, немањићке задужбине! Учен сам да сам Србин подно Острога! Учен сам да сам Србин на Медуну, ЛОвћену, Цетињскоме манастиру, Бојној њиви, Вучијем долу, у РАстковој- Зети, дичној Црмници, у Перасту, Котору…
Где год су ми говорили да смо Срби предамном с стајали окамењени векови ко најречитији сведоци, а пред чиме си ти стајао убеђујући себе да си Монтенегрин- осим пред пеном распуклих таласа?“

„Ја ти понављам да припазиш шта пишеш и причаш, неће се добро завршити!“

„Завршиће се, брате, како Бог заповеда! Лоше по мене ако где налетим у то твоје МИлогорје, још кад би знао да ми кажеш где је, које су међе те варке и опсене, ал сасвим сигурно добро по тебе у мојој Црној Гори, јер кад се умориш од бежања самом себи ела да одмориш и поразговараш се са собом ту где заиста постојиш!
Разлика међу нама двојицом је што моје српство тебе не презире, напротив, док твоје милогорство мрзи и мене и тебе једнако!
Наша је кућа повише Црквина стајала на поноситим удовицама, а та црнина су наши слвни и свети тробојни барјаци! Ако се твоја држала на завету милогосртву боље припази да је дим из сулундара не понесе ко балон, јер корена и темеља нема и залуду ти ту псовке, њима се земље и неба дограбити не можеш!“

„Добро (ред псовки) ја ти рекох шта сам имао, а ти види да не пукне глава кад свратиш, ако смеш уопште?!“

„Ја, здравље од Бога већ за Петровдан, а за главу не бринем, неће јој у Црној Гори нико ништа, а у Милогорју нећу, ваљда тог дана славите неког свог Петра у својој цркви, или ћеш кришом ипак до заветне богомоље да упалиш воштаницу и покајно се помолиш под иконама тих мрских крвника, што те се у благости и милости својој никад одрећи неће…“

„Мрш у три лепе крваве…“

„Добро ти мени дошао на кафу и ракију, мој ће дом вазда бити и твој док се не скућиш и измириш са собом самим, но пожури, неће сенка чекати довека на човека…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: