Медунске опсервације

Пише: Милисав Поповић Непокорни

Црна Гора припада свим нацијама које у њој живе онолико колико којих у њој има. Ако није могућа таква Црна Гора могуће је – „свака птица своме јату“, а ко остане сам остаће у своме јаду.

У Скупштини Црне Горе неки „Белведерац“ завапио је за минутом ћутње због депортовања војних обвезника који су прије 30 година по правилима по којима поступа и Интерпол живи и здрави из Херцег Новог враћени тамо одакле су и дошли, у БиХ, а ни поменуо није убијене од НАТО бомби у Мурини прије 22 године, који нити су кога ћерали, нити су куда бјежали, а троје од њих били су дјеца.

Када би каква божја или вражја сила предсједника Мила научила да дође у Мурину и клекне пред спомеником убијеним бомбама из оних истих НАТО авиона којима је он летио – као што је премијер Кривокапић, иако лично недужан, дошао на Медун и клекнуо пред спомеником Мирковог покоља кучке дјеце и стараца – било би више мира и слоге у Црној Гори, а мање дана што плаше.

Када би грешни предсједник Мило, најзад, смио и умио да затражи опроштај за своја сагрешења од митрополита Јоаникија (када већ није смио да то затражи од митрополита Амфилохија), као што је премијер Кривокапић, иако је у односу на Мила безгрешан, затражио опроштај, не би Милови „белведерци“ умјесто призивања пријатеља и инвеститора ограђивали Цетиње обурдавањем камења и паљењем гума.

Чини се да није челник коалиције „За будућност Црне Горе“ Андрија Мандић на изборима августовским 2020. године погријешио што је своје челно мјесто препустио др проф. Здравку Кривокапићу, већ напротив. Али јесте грешка што је Андрија своје посланичко мјесто уступио другом. Показало се то када је Андрија очито резигниран догађајима у Скупштини изјавио: „Нека дођу бољи и срећнији од нас“. Надати се да је добро што је Мандић најзад након лома у коалиционој већини заузео посланичко мјесто, аман, не зато што сам га јавно позвао – „Аман, Андрија, не одлази!“ – већ зато што су у Скупштини потребни они који више воде слози него кавзи.

Речено је да је заслуга премијера Кривокапића што су митрополит црногорско-приморски Јоаникије и патријарх српски Порфирије на путу за Цетињски манастир 5. септембра 2021. хеликоптером и фактички и фигуративно прелетјели изнад „кукавичјег гнијезда“ кроз облаке дима изнад запаљеног цетињског смећа на прилазима „понос-граду толико вјекова“ и што су злосрећни Милови комити тиме спашени да не напуне цетињске кунете, на шта их је Мило наводио.

Али не само због те премијерове заслуге, када је његова Влада пала настао је делиријум Монтенегрина свих боја у Скупштини Црне Горе, а дуж осовине Цетиње – Гусиње – Плав – Рожаје пеиређиване су бакљаде, ватромети…

Мило јесте са својим савјетницима и судијама опустошио Црну Гору „ка скакавац што поље опусти“. Милу се приписује и одговорност за мучко убиство Душка Јовановића, главног уредника „Дана“, јер се сам открио када је јавно изјавио – „Душкову смрт је тражио онај коме сметао је“. Мило није рушио храмове, али јесте хтио да их претвори у нише и посластичаре.

У такозваној мањинској (прелетачкој, кикирез) Влади кобајаги нема Милових министара, али ту су Милове деценијске офеткале политичке пратиље.

Ранко Кривокапић, звани Кривомозгић, рањеник са Белведера, министар је вањских послова, а са рушевина Његошеве капеле на Ловћену мотри како би и када би могао срушити цркву на Румији.

Рашко Коњевић, ратни бјегунац из Зенице, сада министар војни, као министар МУП-а није знао да каже имена двадесетак његових маскираних батинаша који су били и ломили голоруког спортског аса Мија Мартиновића, а знао је да копита на угледног свештеника др Велибора Џомића, којем је недјељама забрањивао повратак у Црну Гору својој породици и парохији.

У Парламенту Црне Горе прчи се посланица коју је Српкиња мајка родила, која носи више презимена (нијесу баронска) али само себи и своме роду српску мајку гони (‘ебе) и у пјесми и у причи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: