Мекрегор је заправо био феноменалан: Гледајте тај бокс, какав год да је, и видећете живот

Ако Бог постоји и ако је он одговоран за ово што називамо светом, свакако да није имао план да створи савршено место ни савршеног човека. У једној ствари му се омакло. У Мејведеровом боксерском учинку.

Овако о себи неретко говори вишеструки (15 пута) светски шампион у пет различитих категорија, надобудни (зар није сваки велики боксер?!) Флојд Мејведер Јуниор, а став о себи и животу није ни за аперкат променио после победе над ММА шампионом, Ирцем Конором Мекгрегором, у његовом првом боксерском мечу који је – тако је бар доживљавано – требало да споји два велика фајтерска имена и кроз тај сукоб све борилачке цивилизације одговори на питање – ко је најјачи човек на свету. Мејведер је заокружио свој боксерски „си-ви“ 50. победом, а у рубрици „порази“ остаће празно поље.

Борба је била у боксерском рингу. Најплеменитија вештина уз коју је Мејведер одрастао, а која је Мекгрегору само један од елемената крволочне октагонске борбе за живот. Дежурни циници би додали и да је „вештачки спектакл“ који је Мејведер исконструисао да на крају каријере згрне још пар стотина милиона (ни Мекгрегор није пропустио прилику да му то кроз кез спочита после меча), јер је меч организовала Мејведерова компанија. У тим условима, ово је била борба Давида против Голијата, све је било нацртано да Мејведер сам себе прогласи најјачим човеком на свету, покупи своје милионе и отперја у заслужену пензију.

У животу се ретко дешава да Давид заиста победи Голијата, али Конор Мекгрегор је показао да понекад Давид може да издржи десет рунди у рингу. Када се смире страсти и разочарање већег дела планете који је очекивао чудо од ММА борца у епском мечу против непораженог боксерског шампиона, доћи ћемо до закључка да је луди Ирац заправо био феноменалан.

У свом првом боксерском мечу, првом међу уским конопцима боксерског ринга у ком је по судијама чак имао више бодова у прве три рунде, носио се са Мејведером и пркосио кладионичарским прогнозама да се такозваним „пеј пер вју“ гледаоцима неће исплатити уложени новац – да би меч деценије гледали у удобности свог дома, Британци су плаћали око 25 фунти, а Американци чак 90 долара (уз доплату од десет долара за ХД резолуцију) – а све је могло да се заврши после неколико минута, да се Мекгрегор није привикао на бокс правила у довољној мери да борба потраје и прерасте у једну од највећих и најважнијих борби.

Илустрације ради, да се види о „вредности“ спектакла, карте за уживо праћење меча у Лас Вегасу су ишле од 2.500 долара, па до најскупљих платинумских места од 14.995 долара.

Победник је добио победнички појас од италијанске алигаторске коже са килограмом и по 24-каратног злата, 3.360 дијаманата, 600 сафира и 300 смарагда.

Шарено и весело. Није џабе Дон Кинг, чувени менаџер и промотер, мама и тата савременог професионалног бокса, говорио да је овај спорт савршени ријалити: „Не можете наћи бољи ријалити шоу, зато што је бокс сачињен од успона и падова, борбе да се подигнеш када си на земљи. Узмите то симболично и добићете живот.“

Какав је то ријалити без накинђурености и милиона, у овом случају милијарди очију уперених у протагонисте затворене у малом простору у борби за живот.

А тог 26. августа и Срби су коначно постали део света. Свако у Србији је могао – што су многи и искористили – да се пробуди и да у исто време када неко у Бронксу, Лондону или Дубаију буде посматрач највећег спортског спектакла (чак и без „пеј пер вјуа“).

Јер само уз бокс, када је реч о спорту, и Срби су истински део света. Можете ли да замислите некога да устаје у три ујутру да гледа Надала и Федерера и колико је оних који би у Србији у пола ноћи гледали финале УС Опена да не постоји Новак Ђоковић? Да ли би се и колико у Србији гледало финале Светског првенства у баскету да ово није „земља кошарке“? Као што се и НБА гледа само када тамо играју наши. У свим осталим спортовима Срби заправо не желе да буду део света, већ да победе свет. А буде се и гледају боксерске спектакле, иако одавно нема наших светских „профи“ првака попут Слободана Качара или Мате Парлова.

У бившој Југославији све је пуцало од шампиона. Парлов, Бенеш, Пузовић, Качар, Симић, Вујин, Јосиповић… И увек ће се памтити меч Мате Парлова на пуном стадиону „Маракана“ против Аргентинца Мигела Анхела Куеља (меч за титулу шампиона света у WБЦ категорији) када је постао први професионални шампион из неке комунистичке земље, када је победу прославио скоком у публику. Али они ће увек бити наши Бенеши, Парлови, Качари. Боксери и борци. И то је то.

„Како могу да будем националиста, па ја сам светски шампион“, најбоље је то дефинисао Мате Парлов.

Једино бокс носи ту универзалност – које су свесни сви филмофили и љубитељи саге о Рокију, јер само филм о боксу може да освоји Оскара.

„Био сам толико добар да су морали да измисле лик Рокија, белу слику на екрану, да се супротстави слици мене у рингу. Америка је морала да добије белу представу, без обзира куда то води. Исус, Wондер Wоман, Тарзан и Роки“, говорио је велики Мухамед Али.

Узани ринг, клаустрофобична средина, буди у човеку исконску борбу за опстанак, најисконскијим оружјем – песницом. Вероватно су први хомо сапиенси једни друге ћушкали тим за човека најприроднијим покретом, ко зна колико је прошло док нису дошле тољаге.

Филмска прича о Рокију и животна прича Мухамеда Алија – оне су друга медаља овог спорта, највише промовисаног из Америке – управо јер су чувари „америчког сна“. Сви велики шампиони (укључујући и глумца који је играо Рокија) долазили су са маргине друштва, разбијали уштогљене друштвене структуре и постајали владари свега, осим својих судбина.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: