Мементо

Пише: Емило Лабудовић

Не поменуше га. Пролазе једна по једна емисија вијести, хронике, дневници… о њему ни ријеч. А није за заборав. Јесте да није од јуче, јесте да има прече од пречега, да се збивања просто претичу… али и за њега је морало бити мјеста. Да се макар помене.

Да се не заборави, јер заборавнима се, кажу, историја понавља.

А то што не би никако смјело да се заборави и што би, макар као подсјећање, морало да се помене, десило се на овај дан. Прије равно 21 годину. Давно или не, али није за заборав. С првим мраком тога дана а овог датума, десио се најподмуклији, најсрамнији и по обиму највећи ратни злочин послије Другог свјетског рата: агресија НАТО на Савезну Републику Југославију.

Подмукло, без објаве рата, са безбједног растојања, деветнаест војно премоћних земаља обрушило се до тада незапамћеном оружаном силом на државу којој су, „по ко зна који пут у веку“ како би то рекла највећа српска пјесникиња, нашли кривицу и осудили је на смрт стријељањем. И стријељали су је, без прекида, седамдесет девет дана.
Током тог егзодуса погинуло је око три хиљаде људи, углавном цивила и дјеце, чија је смрт цинично сврстана у категорију „колатералне штете“. Срушено је на десетине мостова, фабрика, школа болница, стамбених зграда, кућа, путева…, направљена је никад до краја срачуната штета која се мјери стотинама милијарди долара. Али, све је то само пука ратна статистика која, као што у шали кажу, попут бикинија приказује све а скрива најбитније.

А тога „најбитнијег“ које је толико очигледно да боде очи а, опет, никако да добије право грађанства, има превише. Од чињенице да је тих дана уз СРЈ стријељано међународно право и понижене Уједињене нације. Да су употребом касетних и графитних бомби и муниције са осиромашеним ураном, трговином људским органима, прекомјерном употребом силе, безразложним разарањима цивилних објеката, бомбардовањем градских четврти за које се знало да немају војне циљеве… погажене све норме и закони ратовања. Да је оно што се зове цивилизованом међународном заједницом згажено немилосрдном чизмом америчког и британског интереса. Да је… набрајање би потрајало у недоглед. И да се све што се дешавало током тога погрома не може поједноставити и образложити до бесмисла понављаном мантром „да је за све крив Слоба“.

„У сваком рату, говорио је покојни Момир Булатовић, истина је прва жртва“! Али, истина о рату којим смо као земља и народ без кривице кажњени, полако избија из катакомби војних и стратешких кабинета западних земаља. И, гле апсурда, прије оживљава тамо гдје је та бескрупулозна лаж настала него тамо гдје је злочин почињен.

Тамо, за разлику од овамо, Слобу све мање броје како кривца свих наших кривица. Овдје је истина о томе непожељна јер би под рефлекторе довела многа лица и разјаснила многе одлуке и дешавања. Али, вријеме је мајсторско решето. А док се чека вријеме пуне истине, не би се никако смјело заборавити и прећутати шта је било на данашњи дан. Јер, ко заборави, поновиће му се.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: