Мементо мори

Пише: Емило Лабудовић

(све прође некако, само зло никако)

Март је, двадесет четврти, сумрак се већ спуста над Београдом, звуци вечерњег саобраћаја, неонска свјетла, ужурбани и уобичајени ритам града. Ипак, доза неизвјесности са примјесама страха као да попут сјенке, црње од ноћи која слиједи, трепери и над градом и над Србијом. Земља која је небројено пута најбоље од себе истурила на барикаде против зла свакојаког, од турског зулума па до фашистичких хорди, спрема се да опет гине. Незајажљива авет у лику деветнаест земаља (као некад и као увијек: десет на једнога) спрема се да кидише на најотворенију и најгостољубивију земљу на свијету. Залуд су њена врата и њена душа широм отворена, зло у њу вечерас улази с неба, бомбама. А НЕБО, пуно мрака и тешких облака – ћути.

У ГАК- у, породилишту у улици Народног фронта, упаљена су само најнужнија свјетла. За сваки случај. Моју сестричину Ивану журно возе у порођајну салу јер је мали пишоња (за сада се толико зна о њему) пожурио у живот. Екипа, предвођена искусним акушером Радуловићем, спрема се за још једну, за њих рутинску, акцију. Тјеше младу мајку, сву устрепталу и преплашену, како је све што слиједи само рутина која ће кратко да траје а дуго да радује. Почиње порођај. А онда, градом јекнуше сирене ваздушне опасности и погасише се свјетла. Доктор Радуловић гледа на сат: петнаест је до осам, и, онако за себе, говори „Пси су, ипак, поранили“! А онда, док чекају да прораде агрегати, храбри и мајку и екипу, говорећи им да живот који се овдје рађа не могу да спријече сви НАТО бомбардери колико их год има. Свјетла се опет пале, порођај наставља и само пола сата касније салом одјекује први плач који живот значи. Гласнији и од сирена и експлозија ракета које замичу тамо пут Панчева.

Медицинска сестра купа и увија придошлицу, др Радуловић честита Ивани сина и на храбрости којом је поднијела своје прво искуство овог типа. У том моменту једна од сестара пита мајку, која је још увијек ван себе од среће, усхићења и страха, под којим именом да заведе малишана. Ивана се снебива јер породична полемика око имена првенца још увијек није била завршена. Запело је око бабине тврдоглавости и њеног захтјева да се првом унуку да прађедово име – Јован. У том моменту, др Радуловић се обраћа Ивани и пита: „Госпођо, бисте ли ми учинили част да ја предложим име“? Ивана се, једва чекајући да се ослободи те одговорности, слаже. „Е, онда, каже др Радуловић, нека се овај први јунак прве ноћи београдског страдања, у инат звјерима које кидишу, зове СЛОБОДАН“! И би Слободан. Слободан Милошевић.

Слободан Милошевић данас слави свој двадесетпети рођендан. Не сјећа се тих славних и сурових дана али све зна о њима. Јер, осим свједочења своје породице, Слободан је дипломирао и магистрирао на катедри за међународно право. И то на Кембриџу. И не само дипломирао и магистрирао, већ на том истом факултету ради докторску дисертацију на тему „Међународно – правни аспект НАТО агресије на СРЈ“, при чему се једва изборио за наслов своје дисертације који се, гле чуда, никако не слаже са крштеницом агресије која је у НАТО документима записана као „Милосрдни анђео“! Али, Слободан Милошевић зна, и својим животом свједочи о степену те „милосрдности“.

Сједимо и славимо, ако се дан у сјенци московске трагедије може назвати даном за славље. „Зло не мирује“, вајка се Слободан и злочин адресира адреси свих зала овог времена: америчко – британским тајним и јавним службама. „Они који су пуцали само су измечари, они који су организовали и наручили и који данас тобоже осуђују прави су злочинци. Они данас, попут Пилата, перу своје крвве руке, и машу заставама мира и демократије“, упоран је Слободан.

Он не пије, не пијем ни ја, али – рођендан је рођендан, и мора се обиљежити. Слободан је трезвен и прилично љут на све нас, на свеколики српски род.

„Ми Срби смо најнаивнији народ на свијету“, каже, и ту тезу жели да посебно обради у свом докторату. „Ми мислимо да су све наше истине заувијек етаблиране и уклесане на гранит историје, да им вријеме не може ништа и да им се више не треба враћати. Као да нијесмо свјесни да произвођачи лажи, што страни а што, на жалост, и домаћи, немилице засипају тај камен – међаш гомилама смећа и бласфемија, с намјером да тај камен заувијек урасте у маховину заборава и да га смијени нека нова историја, нека нова истина, скројена тако да оправдава кривце а жртве представи као џелате“.

Слободан тврди да, за разлику од профане и лажима сваке врсте загађене јавности, значајан дио релевантних научних кругова на Западу агресију на СРЈ виде у правом свјетлу и озбиљно постављају питање њене оправданости и утемељења у међународном правном поретку. И у томе су истрајнији, поштенији и храбрији од великог броја овдашњих тумача права и историје. Слободан је младалачки љут на нашу склоност ка самозабораву и самодеструкцији.

Шкрипи зубима на идеју да се зграде стријељаног Генералштаба, последње свједоке америчко – европског злочина поклоне злочинцима како би своју кривицу замаскирали симболима своје потрошачке мегаломаније. Све, само да као народ што прије заборавимо зла која су нам кроз разна времена наношена. Поготово она која су, умотана у станиол лажне демократије и силе у име лажне хуманости, учињена према народу који је само цијенио и бранио своје национално и државно достојанство.

Слободан, загледан у небо над Београдом, кишно и мрачно као и прије четврт вијека, више за себе него за нас око њега, шапуће „Можемо да опростимо, али ако заборавимо нека и Небо заборави на нас“!

Двадесет четврти је март, онај кад су нас стријељали, кад је опет вук оптужио Аску да му, низводно од њега, мути воду, ево већ двадесет пети пут. Рођени тога дана су већ стасали момци и дјевојке и живот тече даље. Али, превише је оних чије хумке, разорене, порушене пријети да саклони трава заборава, превише за један народ који је у рабош свога трајања урезао толико годова зла и страдања као мало који народ на свијету. „Али, више ћемо страдати, више ћемо се понизити, више ћемо зла себи нанијети ако заборавимо зло“, опет каже Слободан и прича ми анегдоту са једног од својих путовања.

Шалтер, са предње стране Слободан у улози оног који чека, иза средњовјечна жена којој се не жури. „Име и презиме“, пита жена гласом који свједочи о мрзовољи и умору којем је немогуће дефинисати узрок. „Слободан Милошевић“, стиже одговор. Жена се одједном трже, усправља и преко наочара посматра клијента. „Не може“, каже, не може никако“! „А зашто не би могло“?, пита Слободан, већ помало иритиран. „Не може јер Слободан Милошевић може бити само један“, већ жешћим тоном одговара жена. А онда, благо се осмјенувши странци с друге стране шалтера, говори: „Шалим се, наравно, дабогда се хиљадили, и дабогда да српске мајке рађају што више Слободана“!

Двадесет четврти је март, март који навршава четврт вијека, март који, упркос годинама, упркос мливу времена које сипи и посипа ране, покрива гробове и почађале рушевине, не смије да остари. Јер, ако остари ми, као народ, више никад нећемо бити млади и нећемо бити достојни ни славе ни имена које нам је остављено.

Срећан ти рођендан, Слободане!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: