Меморијал Драга Ђуровића (трећа етапа)

Пише: Иван Луковац

Репатрирани и репарирани Милутин Симовић је последња карта на коју је ОКГ ДПС заиграла уочи избора у Никшићу. Више нема назад. Ору се царски друмови вароши под Требјесом, прекопавају себарски тротоари, по изнимно хладној зимској температури, потом бетонирају.. Поправља се улична расвјета, купују дрва, поклањају преосталој дјеци у вртићима новогодишњи пакети, обилази Звјерињак услед емпатије спрам својих однедавних суграђана која је Милутина нагло обузела. Прокуљала је из њега, просто шикнула и као гејзир обасипа све око себе. Дуго се та потреба, та Симовићева склоност скупљала, таложила у њему. Само је било питање тренутка кад ће то из њега да експлодира. А натемпирали су га да се активира у најзгоднијем моменту. Најзгоднијем по њега и његове послодавце. А није да се Милутин није и раније, додуше не тако интензивно, давао, детониравао, распрскавао. Силина којом се обрушио на своје обавезе баца у засјенак у други план све његове претходнике.

Посебице овог последњег. Баца га до те мјере да се чини као да прије Милутиновог вакта није било ничег. Да су Никшићем, прије њега владали, Хуни, Визиготи, Хобити.. Волио бих, кад смо већ код тих древних чељади, да видим израз лица минувшег градоначелника Грбовића, како он, рецимо , гледа на свог наследника, на његово кидисавање, на пресинг, којим је отпочео свој предизбирни полумандат, и на, с тим у вези, однос према својим претходницима. Нешто рачунам да му то није баш по вољи. Као што није ни локалним ДПС кадровима, које је централа презрела, ћушнула као Трамп радијатора на оном самиту. Колико имају повјерење у локалну партијску инфраструктуру најбоље свједочи Симовићева екстрадиција из Подгорице у Никшић. Док су њих лагано заобишли, искулирали, ајмо рећи занемарили. И није то једини проблем с којим ће се вишеструки повратник Симовић суочити к испуњењу свог предизборног циља. Док у Звјерињаку, традиционалном упоришту његове окг, подиже партијску инфраструктуру, намиче гласове на традиционалан начин, на другим крајевима града на више мјеста души. Сад више није сигуран ни у своје. И нема више начина да затисне све рупе, све безданице које пут њега зијевају. А је ли се организовао мимо браћу – јесте! Је ли ријешио да остави срце на терену, да изгине – јесте!! Али зебе, на децембарском повјетарцу да му све то не буде мало.

Скица за Милутинове најинтимније мисли у смислу локалних избора

Чудан је, непредвидљив овај Никшић. Добро је војвода Машо рекао : „пестокупљевине никшићке“.. Већ смо овдје два пута губили локалне изборе, брижно се присјећа мр Милутин. И то кад смо били најјачи.

И да није било племенитог Драга Ђуровића, који је кохабитирао с нама оне године, никад власт не бисмо гледали. Макар не оног пута. Па њему у славу и част ову ствар морамо изгурати до краја. Јер, ако сад поклекнемо његова ће жертва бити краткорочна и скоро узалудна.

А сад су и основни крвници, после 30 августа подигли главу. Окуражили се. Прегрупишу се. Као фол нападају се и џапају међусобно, а само преже како ће ми организовано скочити у утробице. Онај перформанс са балом сијена и кромпиром је најбоља илустрација њихових намјера. Него, тако ми свих високостеоних јуница, кромпирове ми златице, видјећемо ко у марту да пасе ђетелину луцерку, а ко ће да гули балирано сијено присмачући га с оном промрзлом кртолом из перформанса.

Незгодно је, додуше, што не контролишемо централну власт, јер би све било лакше. Али помоћи ће ми мој школски друг из Растока, наш предсједник који се вас ставио у нашу службу. Хеј, није мала ствар имати предсједника свих грађана у агитацији за локалне изборе!! Та институционална предност не може да пропадне!!

Да се коначно одагнају све сумње о његовој неутралности, о томе како смо заборавили завичај и сл. Оно „мало пара“ што сам узео из буџетске резерве ћу некако растегнути до средине јануара. А онда ће ми виђенији никшићки приватници притећи у помоћ с донацијама. А дако се и ови Подгоричани отворе. Јер, ипак сам ја доље провео више од пола вијека. Ја сам их изградио. Кад смо ми сјаргали из Никшића у Титоград то је било село. А Никшић град. А сад је ситуација обрнута.

И у овом бившем граду, садашњој селендри се све брзо заборави.

Уосталом, док сам био министар од јуницах, а Миго био министар просвјете, причао ми је на једном симпозијуму, мислим да је било нешто о кокошкама, причао ми је, велим, Миго о неком стокхолмском синдрому.

А то ти је отприлике да се жртва идентификује са џелатом, да га заволи, да за њим излуди и да га уредно гласа све док је у животу. И неколика изборна круга доцније тј постхумно.

Е тим вирусом, синдромом су наши гласачи неповратно инфицирани.. Бар Мигара тако тврди.

Само да им избетонирам овај тротоар код Врачара, онај испред пијаце и све ће бити под конац. Клизалиште на тргу је чист бонус.

Ако ли се којим случајем (далеко било) деси да ме терен не препозна па није крај свијета. Није гријех пасти, гријех је не устати, како рече нас предсједник прексиноћ, на састанку са шефовима мјесних одбора. Уосталом, ако пропаднем на изборима, могу да се посветим својој основној вокацији, својој првој љубави, свом неспокоју. У Мокрој њиви, том архетипском топосу вратићу се кромпиру, мало се консолидовати, прегруписати и потом грунути из свих оружја. Јер мој ДПС се спрема за рехабилитацију поверења, па би се то могло међусобно поклопити.

Ипак, ако је икако могуће, а надам се да јесте, не бих улазио у тај експеримент.

Јер, биће густо.

Густо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: