Меркур, најмања планета Сунчевог система, можда крије тајну рођења нашег Месеца, кажу научници.
Попут Месеца, Меркур је пусто, стеновито тело без ваздуха, иако нешто већи од Земљиног сателита – изјавио је Шон Соломон, главни истражитељ мисије “Месинџер” америчке свемирске агенције НАСА, пренео је “Спејс”.

Тренутно не постоји теорија о настанку Месеца која би успешно одговорила на сва питања. Најпопуларнија је теорија да је он настао након што је тело величине планете названо Теја ударило у тек рођену Земљу пре око 4,5 милиона година, а да је Месец настао из материјала који је након катастрофичног удара одлетео са наше планете.

Летелица “Месинџер”, вредна 446 милиона долара, у марту ове године је завршила прављење мапе површине Меркура. “Месинџер” је лансиран 2004, а у орбиту прве планете од Сунца стигао је 2011. Научници сада проучавају податке које шаље летелица.
Једно од најзначајнијих открића биле су невероватне сличности између Месеца и Меркура, посебно што се тиче њихове геолошке историје.
-Меркур и Месец изгледа да су пратили веома сличне путеве. То је невероватно, с обзиром да се сматра да се Меркур оформио од материјала који је чинио диск гаса и прашине око Сунца, а не захваљујући великом удару, што је случај код Месеца – каже Соломон.

Баш као и код нашег сателита, део Меркурове површине је релативно гладак. На Меркуру ове равни покривају 27 одсто површине, а на Месецу око 16 одсто. Научници мисле да су се те равни на оба тела формирале пре више милијарди година, након вулканске ерупције која је прекрила површину лавом ниског вискозитета, течући низинским пределима и делимично испуњавајући или прекривајући старе кратере.

Иако су та древна Меркурова брда и млађе вулканске равни другачијег састава него лунарни, они су веома слични топографски и скоро су исте старости.
-То значи да су оба тела имала експлозивне вулканске ерупције које су произвеле наслаге вулканске масе, вулканско стакло – навео је Соломон.

Вулканско стакло је истопљено камење које се охладило и учврстило на површини тела. Ствара се при веома брзом хлађењу лаве.
Месечево вулканско стакло, међутим, углавном је базалтно и тамније је од околине. На Меркуру је оно светлије и црвеније од остатка површине.
Упркос разликама, значајно је да је у вулканским ерупција било довољно испарљивог садржаја у магми да управља ватреним фонтанама ерупције које су произвеле стакло – каже Соломон, додајући да су “испарљиви садржаји” гасови који могу да побегну веома лако.

Сличности Месеца и Меркура ту се не завршавају.
-Оба тела имају депозите поларног леда формиране у регионима који су у трајној сенци и очували су се еонима, захваљујући усклађености између брзине ротације планете и орбиталног периода. И, коначно, и Меркур и Месец имају снаже хемисферне разлике, што значи да оба тела имају по две различите стране – навео је он.

Док на једном страни Месеца, трајно окренутој ка Земљи, преовладавају базалтне равни, друга страна је скоро у потпуности прекривена кратерима.
-Месец има значајну концентрацију елемената који производе топлоту на “ближој” страни, па се претпоставља да је ова страна била топлија дужи период времена. Можда се чак и хемијски разликује од друге стране – додаје Соломон.

Меркур такође има важне хемисферне разлике – већина његових вулканских равни налази се на северној хемисфери.

Разлике Месеца и Меркура

Што се тиче разлика, за разлику од нашег сателита, Меркур има глобално магнетно поље, већу густину, обиље испарљивих елемената, попут сумпора. Његова површина садржи мање гвожђа, посебно у силикатима коре, што указује да су процеси дубоко унутар Месеца и Меркура били веома различити.

Сличности геолошке еволуције

Треба, међутим, обратити пажњу на сличности њихове геолошке еволуције.- То значи да су многи аспекти месеца заједнички стеновитим телима која су сличне величине, упркос разликама у већинском саставу. Стога морамо да се фокусирамо на оне аспекте Месеца који су посебни, ако желимо да одговоримо на питање шта је начинило месец, као супротност оном што је начинило планете – каже Соломон.
Један од основа теорије о удару у Земљу којим је створен Месец су невероватне изотопске сличности између наше планете и сателита.
– Уколико је велики објекат који је погодио Земљу био различит од тога, зашто су онда Земља и Месец толико изотопски слични? Нешто што би могло да помогне у решавању ове загонетке је узимање узорка са Меркура – истиче Соломон.
Ако је Меркур изотопски сличан Земљи, то би значило да је већина материјала у диску који се окретао око Сунца делио исте карактеристике, и да су објекти који су ударили једни о друге и створили Земљу и, потом, Месец, имали сличну почетну компзицију.
Међутим, такав сценарио изоставио би нешто – Марс.
Четврта планета од Сунца је изотопски другачија од Земље. Уколико је Теја имала Марсову изотопску композицију, изотопи кисеоника на Земљи и Месецу били би веома другачији.
– Али уколико је Меркур сличан Земљи, то би могло да значи да је постојао неки процес који је хомогенизовао изотопе свих планета између Сунца и Марса, а то је сада веома велико питање – изјавио је Џеј Мелош, професор Универзитета Пурду.
– Уколико је било таквог процеса, онда је Теја можда имала скоро идентичну изотопску композицију са Земљом и тада нестају све мистерије око питања зашто су Месец и Земља изотопски толико слични. Овај процес, очигледно, није погодио Марс, али је утицао на планете ближе Сунцу – додао је он.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: