Метастаза два: Царство лажи

Пише: Мишо Вујовић 

„Европа никада није била слободна заједница људи. Само су Црногорци, само Албанци и само Американци једини слободни људи у људској историји”, изјавио је Чедомир Богићевић, члан Дукљанске академије наука и уметности.

Овакву ступидну лаж је заиста тешко коментарисати са аспекта здравог разума. Шта ту рећи осим хирурговог крика када отвори безнадежан случај: “Ух, колико је ово ухватило, да човек не поверује!”

Метастаза званичних лажи хара Монтенегром. Још само да објаве да је Гагарин био рођени Црногорац, “Дечић” из Тузи најстарији фудбалски клуб Европе, црногорски језик барабар са санскритом, а Црна Гора старија од Рима пуних сто педесет година. “Више смо се на главу попели читавом свијету. Срећа је што нас нема много, иначе би човечанство о јаду забавили”, говорио је Коста.

Пукс је заронио у Зету испод Царевог моста и испливао по сред Ламанша. Љутио би се ако се неко осмехнуо док је причао своје измаштане догодовштине које, за разлику од званичних лажи и њихове разорне моћи, никога нису угрожавале.

Неки лик из Подгорице је на митингу у Берлину узвикивао: “Уаа Фирер!” “Ко је река’ уаа”, пита Хитлер. “Сви ћуте”. “Први ред на стријељање!”, дрекну Хитлер и настави да прича, док солдати поведоше први ред на губилиште. “Ја опет: Уааа, он опет: Ко је река’ уаа. Сви ћуте! Он показа на други ред. Одведоше људе. Ја у трећем реду очи у очи са Фирером. Он баљезга нешто ка’ Максим по дивизији. Ја опет: Уааа. Он: Ко је река’ уааа? Ја сам, Адо! А ти си, Црногорац, што не рече одма’, стријељах два реда људи због тебе, љутито рече Хитлер, али пошто сам из Црне Горе на томе се све заврши”, често је препричавао своју масну лаж извесни Саво или Śата из Подгорице. “Два реда људи је послао на стријељање због мене”, причао је са радошћу.

Бато је, у славу Црне Горе и Црногораца, скочио са Ајфелове куле. Ој ха, па што му Бог да! Вели: “Идем ти ја Јелисејским пољима, кад ето изашли да прошетају Помпиду, Жискар Де Стен, Анре Марло (чуо бјеше Бато и за њега) и остала свита. Кад ме виђе Жорж (Помпиду) рашири руке – Ђе си Бато, соколе, а откад’ се нијесмо виђели! Како су кући?- пита и окреће се према Жискару и каже: -Бато је Црногорац, а они су најхрабрији народ на свијету. Чак су и Наполеона поразили. Неустрашиви су – вели.

Мене нека милина спопала. Испрсио се ја, кад ме опали гром из ведра неба. -Ево што гледате овога чо’ека са аеродинамичним носем, он би сад, ако треба, скочио са Ајфелове куле без размишљања у име пријатељства Црне Горе и Француске. Рече још, и не би ми мило, да је Господар преговара са Аистроугарском и да нас је тад понизио. – Али то је трун на свијетлу повијест Црне Горе, рече Жорж.

Мадам Помпиду ме гледа онако преко наочара. Задивљена мојим носем. Мртва је ту трка. И она има што да покаже. Мушки нос је мушки понос. Е, чита’ сам ја “Горилу” и један и два, мислим се у себе, е знам кога такнеш да га је гуја стрефила! -Слушај Бато, ајде ђипни се једном са Ајфелове куле, да сви виде какви су Црногорци, рече Жорж. Шта ћу, да не обрукам Црну Гору попећу се и јуначки погинути.

Жао ми оца, велике је наде у мене полаг’о, али шта да радиш, судбина се рва са јунаком, а погани гази сваки дан, од стрецања премиру и липсавају, размишљам док се пењем. Доље напумпавају душеке, пристижу телевизије. Стигох до врха.

Људи ка’ мрави, аута ка’ корњаче. Лети ми поглед у висине да ме жеља мине. Гледам далеко и видим нешто се бијели у некој стијени. Изоштри Бато, наређујем себи. Раширим зенице, кад оно Острог, мало лијево видим Никшић и Гаја пред Захумље ђе игра карте. Он два пара, Кента фул. Гајо ‘оће да плати. Ја викнем: Не плаћај, има фул. Он подиже главу. Чује, али ме не види. “Чух Бата или ми се учиње. Имаш ли фул, образа ти?” “Плати па ћеш виђети”, узврати Кента. Гајо се колеба, ја се раздрах колико ме грло иђе носи: Нееееее! Гајо бачи карте. “Имаде ли фул”, опет пита. “Био је блеф”, шеретски ће Кента. “Богами није, мој Бато никад не лаже. Он и Мило су били нераздвојни у дјетињству.” Маса се већ скупила испод Ајфелове куле. Монтенегрооо! Монтенегрооо! Кличу. Ја ко Худини, само су ми руке и ноге слободне. Ја им машем, оно френетично навијање. Месје Монтенегро, аванти! Скачем, па што Бог да! Раширих руке и ђипих се у ону провалију.

Утонух у меке јастуке од неког пјенушавог материјала, спасих главу, не обруках Црну Гору.” Главни протагонисти оваквих прича служили су за уличну забаву, прихватани су од околине са симпатијама али их као лажове нико није озбиљно поимао. Свака генерација је имала своје ликове из домена уличне фатаморгане али је феномен или трагедија што се шизофренија преселила у званичне институције, које, кројећи нови идентитет по мери старих лажи, полако искорачују у једну морбидну сферу.

Цитат са почетка ове приче, изговорен поводом Дана државности, беспотребно је коментарисати. Он не само да делигитимише аутора већ и читав амбијент, који власт већ деценијама интезивно помера из стварности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: