MH17 – Déjà vu

У прољеће 1992. године, ратни сукоб у БиХ био је у повоју. Средином маја,  све војне снаге СР Југославије, поштујући међународно признање признање бивше југословенске републике БиХ за самосталну државу, напустиле су у потпуности њену територију. Недуго послије тога, дана 27. маја догодио се масакр у сарајевској улици Васе Мискина. Страдало је 26, а рањено више од 100 грађана Сарајева.

За наводни узрок трагедије цивила који су стајали у реду за хлеб, означена је минобацачка граната испаљена са положаја тек формиране војске босанских Срба, касније преименовану у Војску Републике Српске. Прије било какве истраге за овај злочин оптужена је СР Југославија, против које су само три дана касније у Савјету безбедности УН уведене у историји људског друштва незапамћене економске и политичке санкције. Против спорне резолуције 757 у Савету безбједности, гласао је једино тадашњи амбасадор Зимбабвеа, док се кинески представник уздржао се од гласања. Оно што је посебно забољело грађане Србије и Црне Горе, било је држање првог руског амбасадора при УН, Јулија Воронцова – чији је глас директно подржао увођење санкција.  

Санкцијама не само да су забрањени сви облици привредне сарадње и спољно-трговинске размјене, већ је био забрањен и наступ југословенских спортских колектива на међународним такмичењима. За неколико недеља земља је потпуно привредно стала, фабрике су остале без неопходног репро материјала, на пумпама је нестало бензина, у апотекама практично није било љекова, јер ни њихова домаћа производња услед забране увоза потребних сировина више није била могућа. За неколико мјесеци просјечна зарада спала је са 1000 на свега 20 њемачких марака. Број грађана Србије и Црне Горе, који су умрли услед недостатка љекова, напрасно настале свеопште биједе и других негативних екстерних ефеката међународних санкција, никада се неће ваљано процијенити.

Ни данас, послије пуне 22 године није поуздано утврђено шта се заиста тог мајског дана догодило у улици Васе Мискина.  Сарајевске власти никада нису дозволиле ни елементарну криминалистичку реконструкцију самог догађаја. Симо Тушевљак, бивши шеф тима Републике Српске за истраживање ратних злочина о спорном догађају са почетка грађанског рата каже следеће:

„Никаква граната на ово место није испаљена са српских положаја, како годинама обмањују јавност из Сарајева. Послије те ескплозије отишле су у свијет слике мртвих људи и тај догађај је био повод да Савет безбедности УН уведе санкције СР Југославији.  То је учињено иако је већ тада било евидентно да се није радило о минобацачкој гранати, већ о подметнутој ескплозивној направи. Повреде које су задобиле жртве, што је забележено и камерама, јасно показују да су последица подметнуте бомбе, а не експлозије минобацачке гранате.„

Три године касније догодио се једнако споран инцидент, који је НАТО пакту послужио као изговор за вишенедељно бомбардовање територије Републике Српске. Дана 28. августа 1995 на сарајевској пијаци Маркале према званичним подацима погинуло је 38, а рањено 90 грађана Сарајева. Поново су за трагедију, прије икакве ваљане истраге оптужени босански Срби и наводна минобацачка граната испаљена са положаја Војске Републике Српске.

Војну интервенцију НАТО пакта против Републике Српске, приликом које је коришћено и оружије са осиромашеним уранијумом, није поколебао ни прелиминарни налаз инспектора мисје УН са лица мјеста. Тај налаз је полазио од претпоставке, да је минобацачки пројектил на пијацу испаљен из непосредне близине, те да је мало вјероватно да је дошао са српских положаја, јер би у том случају „морао имати готово веритикалну путању“. Британски генерал Мајкл Роуз, током рата у БиХ командант снага УН, у својим мемоарима записао је да он лично од првог момента имајући у виду објективне околности, од првог момента био убијеђен да је минобацачка граната на сарајевску пијацу испаљена са оближњих позиција војника муслиманске владе. Џим Фиш ратни извјештач  ББС-ија из Сарајева, свједочи данас да су стране телевизијске екипе на пијаци Маркале налазиле прије саме трагедије, те да су слике убијених људи готово тренутно отишле у свијет.   

Више од деценију касније на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, заштићени свједок – бивши члан муслиманског предјседништва БиХ, потврдио је да је присуствовао састанку састанку на највишем нивоу, гдје се дискутовало о могућем инсценирању напада на пијацу Маркале, са циљем да се „изазове саосјећање међународне заједнице и добије војна помоћ НАТО-а“. Ово свједочење, касније је директно потврдио је још један заштићени хашки свједок, током рата члан обезбјеђења муслиманског лидера Алије Изетбеговића.

Свој модел понашања са почетка југословенске кризе, САД и НАТО пакт поновиле су и током сукоба на Косову и Метохији. Са овог кризног подручија 16. јануара 1999, у свијет су отишле слике 45 убијених људи у цивилној одјећи. Тим српских и бјелоруских патолога одмах је недовсмислено утврдио да се код већине лешева простријелне ране не поклапају са рупама на одјећи, те да су на свим лешевима пронађене барутне честице што имплицира да су непосредно пред смрт користили ватрено оружије. Упркос што је овај налаз у стару указао о каквој се провидној манипуалцији ради, није спријечо Хелену Ранту – шефа наводно међународног тима форензичара да случај „Рачак“ окарактерише „злочином против човјечности“.

То је било довољан повод НАТО пакту да седам дана касније, без сагласности Савјета безбједности УН, покрене бомбардовање цјелокупне територије Србије и Црне Горе, рушећи цивилне објекте стотинама километара удаљене од зоне сукоба. Зликовци из НАТО пакта, су током 72 дана бомбардовања убили хиљаде цивила, док су десетине хиљада страдале и даље страдају услед одложеног канцерогеног дејства муниције са осиромашеним уранијумом.

Тек 9 година послије спорног наводно међународног извјештаја о случају „Рачак“, горе поменути шеф финског тима патолога др. Хелена Ранта проговорила је о жестоким притисцима министарства спољних послова своје земље, те чак и физичким пријетњама пензионисаног америчког генерала Вилијема Вокера – тадашњег шефа ОЕБС-ове мисије на Косову. Како данас тврди Хелена Ранта је под тим невиђеним присцима, сама на крају поклекла и брутално газећи Хипократову заклетву у свој извјештај унијела став, да се у Рачку догодио о „злочин против човјечности“, проглашавајући накнадно преобучене у борби ликвидиране албанске терористе за стријељане цивиле.       

Готово да није било кризне ситуације у свијету током последњих деценија, гдје САД, односно њиховим интересима подређене стране у сукобу, нијесу покушале да понове сценарио са Маркала, Васе Мискина и Рачка. Постаје очигледно да су влада САД и под њеним партонатом устројене глобалне медијске мреже најбољи ученици Јозефа Геблеса, који су његове постулате конверзије бестидних лажи у истину довели до савршенства. Тако је прије непуну годину дана, покушано да се лажирањем хемијског напада сиријске војске испровоцира НАТО интервенција за рачун есктремних исламских фундаменталиста, масовних убица, педофила и канибала, који већ пуне три године покушавају срушити секуларну сиријску власт. Почетком ове године, под мистериозним околностима убијене су снајперском ватром десетине протестаната и полицајаца на кијевском Мајдану, што је био увод у отварање украјинске пандорине кутије.

У тренутку када је предсједник Путин одржао више него успјешну латино-америчку турнеју и заједно са својим партнерима презентовао намјеру да преко банке БРИКС-а сруши глобалну доминацију САД над свјетским финансијским токовима, пао је малезијски авио МН17. Истим моделом понашања као и у вријеме југословенске кризе, прије било какве објективне истраге власти САД оптужиле су званичну Русију. Бизарне монтаже наводних разговора бораца за слободу југоистока Украјине и руских обавјештајних официра, те наводне снимке ракетних система БУК на друштвеним мрежама, званични Вашингтон и америчка амбасада у Кијеву окарактерисала је као „необориве доказе„.

На испомоћ у америкој империји зла креираној анти-руској хистерији, одмах су се ставили челници влада Аустралије и Холандије. Умјесто да од владе у Кијеву затраже објашење зашто је цивилни авион скренут са уобичајене руте и отправљен у зону ратних сукоба, зашто му је непосредно пред пад наложено да за 500 м смањи висину лета, шта су у његовој близини радили авиони украјинског ратног ваздухопловства, зашто јавности није достављена снимљена комуникација између контроле лета и пилота авиона, зашто бомбардујући област пада авиона свјесно омета истрагу на терену – ови биједни амерички колонијални кловнови цинично изигравајући лажне ожалошћене, пружају емотивну потпору у медијској сатанизацији Русије и њеног руководства.  На крају испада да је Марку Рутеу, Франсу Тимермансу и Тонију Аботу важније извршавање наређења колонијалних господара, од утврђивања праве истине и кажњавања стварно одговорних за погибију више од 200 грађана Холандије и Аустралије.   

Као што САД нијесу дозволиле да се стварно сазна шта се догодило 11. септембра 2001, ко је стварно управљао отетим авионима, да ли су се два солитера од више стотина спратова заиста урушила од авионског удара и колико је од овим инцидентом испровоцираних ратова у Авганистану и Ираку зарадила приватна војна индустрија, нема никакве сумње да ће ни наводно међународна истрага о паду авиона МН17 дати било какве објективне резултате. Због тога руска јавност од ове наводно међународне истраге умјесто објекивности, може да очекује само фалсификате и наивне лажи, све са крајњим циљем потврђивања бизарних фраза о одговорности званичне Русије за авионску катастрофу.

Данас постаје евиденто, да је циљ отварања украјинске пандорине кутије од стране администрације САД, било ништа друго до отпочињање подмуклог рата против Русије, са тенденцијом потпуног уништења просперитетних руских економских веза са западном Европом. Као крајњи – пожељни исход подмуклог америчког рата таргетирано је обустављање испорука руског гаса и нафте у Европу. Пресијецање протока енергената имало би погубне последице како по руску, тако и по економије европских земаља. Однос западно-европских влада према америчким притисцима даље економске изолације Русије, показаће да ли је данашња ЕУ и даље само пуки савез колонијалних кловнова САД, или ипак институција са бар минималним степеном аутономије.

Оно што даље треба да забрине грађане Русије, какве ће уколико рушење авиона МН17 не постигне свој циљ и у пожељној мјери не сатанизује предсједника Путина, нове провокације изазвати САД и њихови фашистички поданици из Кијева. Да ли би се послије малезијског авиона, на удару империје зла тада могле наћи и украјинске нуклеарне електране, за шта би по истом шаблону била окривљени борци за слободу народа југоистока Украјине и званична Русија? Шта уколико дође до пораза бораца за слободу југоистока Украјине, те потом САД кијевској фашистичкој хунти издају наређење за напад на Крим?

Евидентно је да се још од времена цара Николаја II и Јосифа Стаљина, неки руски лидер није сусрео са комплекснијим избором од оног који данас стоји пред предсједником Путином. Америчком пропагандом изграђеној на гебелсовим постулатима, Владимир Путин је већ прилично оклеветан и опорочен на западу, док унутар руског друштва постоје слојеви, идеолошки дијаметрално супротни, који ће наћи повода за критику сваког његовог политичког потеза.

Битка против империје зла, коју тренутно води предсједник Путин, у датим историјским околностима није мање значајна од оне у којој је побиједио маршал Стаљин. Упркос томе што ће се овај рат углавном водити ван бојног поља, побједа у њему неће бити једноставна и неће бити побједа само руског, већ и бројих других народа деценијама угњетаваних глобалним злом САД.          

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: