Ми, издајници

Пише: Никола Маловић

Младост и лудост иду руку под руку. Биле су ужасне деведесете, и био сам студент, и имао сам нову рибу, и били смо на некој журци, и сад – зашто смо се, с још једним паром, преко Карађорђевог парка враћали кући немам појма, нити памтим гдје сам у том тренутку становао, али сам, припит, дебото учинио невиђену глупост.

Карађорђевим тргом је доминирао недовршени храм Светог Саве, Народна библиотека Србије и споменик Карађорђу, до кога сам се по снијегу успео уз узвишицу на којој му се налази постоље, што би рекао Форест Гамп: без неког нарочитог разлога. Гледајући из жабље перспективе у споменик опазио сам да је с доње стране, између ногу, заравњен, па сам, из разлога што младост нема законе у памети него у крви, повикао из свега гласа: Карађорђе нема м*да!

Пазимо…

Чим је ово светогрђе изашло из мојих уста, Бог је пројавио два милицајца у дрвореду с лијеве стране, да све јасно чују и да све јасно виде.

Умало се нисам унередио од страха, на лијепом српском каже ли се, увјерен да ће ме олешити од батина.

Но се догодило чудо Светог Саве, јер сам неколико година касније чином дипломирања постао професор српског језика и књижевности, мудро руковођен да прво духовно прогледам у Београду под бомбама 1999, а данас да се извиним Карађорђу и захвалим оним милицајцима што ме нису одвели у Мајке Јевросиме и дали пар васпитних, је ли, лекција.

Дункве, ако је неко имао бијеле бубреге међу Србима, имао их је Карађорђе, великан коме Његош посвећује Горски вијенац. Лијепо је Карађорђе говорио Србима који су га извикали за вођу устанка контра вишевјековног поробљивача, немојте мене, браћо, преке сам нарави, убићу кога ако направи срање, ако се окористи положајем или ако компромитује устанак…

Човјек који је, по Луки Мичети, о љутом јаду забавио чак десет великих везира Отоманског царства, три султана, који је преко преводилаца водио преписку са Наполеоном, руским царем Александром Првим и аустријским царем Фрањом Првим – убио је и оца и брата! Али ако се зна да је Црни Ђорђе за суровостима потезао само када је морао да заштити оно мало правде, јасно нам је да је отац модерне Србије имао хамлетовско начело: ја, бре, морам да будем суров да бих добар био.

Какви су данашњи владари, прелетимо погледом по колективном Западу па се вратимо дома…

Бајден пред генерисаним импичментом по ко зна који пут доказује да је извакцинисана марионета која је свијету показала да одавно заправо не постоји амерички предсједник. Шта је Макрон у односу на Де Гола осим сјенке француских државника? Олаф Шолц је пер ла финта канцелар који Њемачку као колонију Сједињених држава води у трећу велику ратну погибију. Енглеског премијера Риши Сунака, Индуса, кинески предсједник Си није удостојио сусрета на недавном самиту Групе 20 у Индонезији. Шпански лидери су невидљиви, италијански су већ издали наде гласача, Скандинавци су се подали, три балтичке земље заједно с наоружаном, нахушканом и острашћеном Пољском чекају миг из Америке да насрну на Русију, док Ердоган увјерен као и сваки владар у властиту политичку бесмртност, наставља да сједи на двије столице кад и неосултанат му – у Европи и Азији.

За све вријеме, на Балкану постоји то, стриповским али и филмским већ језиком каже ли се – галско село. Алузија је на село Астерикса и Обелика, окружено Римском империјом, које одолијева нападима. Друид Панорамикс аутор је формуле за чаробни напитак који од такваго причешћа чини непобједивим оне који га попију, осим Обеликса, наравно, јер је овај, прича каже, у казан упао као мали, па је снажан вазда.

Бајке су за дјецу а за одрасле је збиља. До када Србија може да буде симбол за модерно галско село, оно које није у Натоу? С обзиром да се наша земља од времена Карађорђа и Милоша Обреновића по питању односа према правди и слободи изврнула на наличје као рукавица, у одсудним тренуцима, а наши дани то јесу, упутно је вратити у српски језик појмове као што су издајник и велеиздајник.

Да сам ја оног зимског дана када сам се у Карађорђевом парку осрамотио само тако, кући пошао широм а не ужом стазом, данас бих био или другосрбијанац или Монтенегрин. Што је заједничко овим групама издајника? То што слијепи за постојање духовне вертикале мисле да знају више од људи који се цијелог вијека пењу уз духовне љестве, то што своју дјецу уче да им је домовина тамо гдје је добро, а не тамо гдје им је домовина стварно, без обзира да ли се у отаџбини у том тренутку живи добро или лоше. Издајници Србије и Црне Горе заправо данас у Србији и Црној Гори живе одлично, о све већем трошку дуга што га систем чији је алгоритам на Западу, сваког дана прави.

Издајници су канцер Србије, издајници су канцер Црне Горе, једу је њеним парама, разарају будућу природну заједницу изнутра.

Издајничким миц по мицом дошли смо до времена у коме гигант Владимир Димитријевић, као интелектуална со српства, сједи на ЛГБТ+ оптуженичкој клупи зато што је бранио, и зато што брани, природну породицу и крштену Србију. Издајничким миц по мицом дошли смо до законом забрањене геј параде у Београду коју ипак дозвољава прокуратор Кристофер Хил. Миц по миц стигли смо од Великог брата до ружичастог ТВ отрова који је духовно стерилисао свако српско село. На свим каналима са националном фреквенцијом гледамо галерију пуну марићевских ориђинала, и ко год има око подешено за аудио иза окуке наших дана, и за видео иза окуке наших дана – тешко може да претпостави како ћемо се на националним фреквенцијама нагледати Милоша Ковића, Слободана Антонића, Милана Брдара, Слободана Рељића, Николе Врзића, Синише Љепојевића, Марка Танасковића, Косте Чавошког, Мише Ђурковића, Александра Вујовића, Мила Ломпара, Александра Павића, Владана Вукосављевића, о. Јована Пламенца, Милорада Вукашиновића, Бранка Павловића, Стевана Гајића, Ђура Билбије, Слободана Владушића, Љубинке Милинчић, Маре Керн, Љиљане Богдановић и њих још до броја од 144 хиљаде.

Именовани су задњи који могу да буду издајници. Јер нас љубе. Живе за Србију и Црну Гору. С припадајућим Косовом и Републиком Српском.

Срећа је њихова да су сви одреда, иако громаде, мали Срби, од врсте која може да буде издајник, ма не дај Боже, мужа, жене, кума, пријатеља, пословног партнера, али не могу да буду велеиздајници.

Велеиздајник је обично један, ријетко у двојини, окружен морем издајника које је сам створио. Увијек је у неком несветом тројству законодавне, извршне и судске власти.

Велеиздајник се не рађа, он то постаје.

Да би постао велеиздајник, прво мора да буде инициран политиком, да потпише како именом и презименом приступа партији или странци. Велеиздајник никад није студент генерације. Паметан или прослави нацију, или га убију, или се – зато што је паметан – повуче на вријеме. Паметан може постати диктатор каквих смо се нагледали током историје, али никад велеиздајник. Велеиздајник је по дефолту интелектуално нижи у односу на геополитичке противнике, зато као маца дође на пословична вратанца: ми смо ти омогућили да будеш што јеси, зато сада играј како ми свирасмо све вријеме.

А народ? Народ је састављен од издајица, држава више нема национални рам, она је предузеће у власништву корпорација. Издали смо Србију и Црну Гору. Нисмо наставили литијски ход потекао из Боке Которске 2020. године, били смо глупи, нисмо се молили за повратак српског језика у Црној Гори, за вијорење историјске тробојке, нисмо прешли наметнуту Нато границу да би се масовно литијско освештавање простора и времена пренијело у Србију, да би стигло до Београда; нисмо у милионима изашли с иконама да као у светосавској химни, од мора до Дунава, кажемо колонијалној управи, са све Косовом у срцу: ми нисмо издајници.

Јер смо издајници.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: