Ми знамо ко смо: Не дозволите да нам отму 30. август
1 min readДа ли је, годину дана након велике изборне побједе над недемократским и мафијашким режимом, могло динамичније и боље? У многим сегментима вјероватно јесте. Да ли су испуњена сва очекивања народа који је, кроз тродеценијску владавину ДПС-а, највише пропатио и поднио највеће неправде? Сигурно нису.
Наравно, све ово не значи да треба клонути духом, склизнути у апатију и дефетизам; 30. август није њихов, 30. август је наш, а понајвише наше Цркве, бројним стварима имамо право да будемо незадовољни, а има и оних којим можемо да будемо задовољни, можемо да се слажемо или не, да подржавамо једне или друге, да смо критички настројени мање или више, али не смијемо да дозволимо једно — да се врате.
Зато што су нас тукли, остављали без посла, дискриминисали, хапсили, вријеђали на најсрамотније начине, зато што су пробали да нам понизе Цркву, зато што су прослављали Олују, зато што су признали Косово, ушли у НАТО пакт, посвађали нас са Србијом, пријетили да ће нас истјерати из рођене земље, због брата Саше Пејановића и толиких других, због оних беба у Бијелом Пољу, због шверца дроге и цигарета, крађа, отимачина, мафијашких обрачуна, зато што у свијету нисмо препознати по младости, памети и љепоти, него по нарко-картелима и рекордима по броју нерасвијетљених убистава и прокријумчарених тона, због Јанка Вучинића, Коче Павловића, Душка Јовановића и многих других који су сањали слободу, а нису је дочекали, зато што толико дуго није могао да се запосли нико сем лојалних ДПСу и сателитима, зато што су опустошили земљу, осрамотили је и укаљали њено име, и због милион других разлога — не смијемо им дозволити да се врате.
Да ли може боље? Мора. Али не дозволимо им да нам отму 30. август, јер то је дан народа.
Ми знамо ко смо
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: