Mi znamo ko smo: Ne dozvolite da nam otmu 30. avgust

Da li je, godinu dana nakon velike izborne pobjede nad nedemokratskim i mafijaškim režimom, moglo dinamičnije i bolje? U mnogim segmentima vjerovatno jeste. Da li su ispunjena sva očekivanja naroda koji je, kroz trodecenijsku vladavinu DPS-a, najviše propatio i podnio najveće nepravde? Sigurno nisu.

Naravno, sve ovo ne znači da treba klonuti duhom, skliznuti u apatiju i defetizam; 30. avgust nije njihov, 30. avgust je naš, a ponajviše naše Crkve, brojnim stvarima imamo pravo da budemo nezadovoljni, a ima i onih kojim možemo da budemo zadovoljni, možemo da se slažemo ili ne, da podržavamo jedne ili druge, da smo kritički nastrojeni manje ili više, ali ne smijemo da dozvolimo jedno — da se vrate.

Zato što su nas tukli, ostavljali bez posla, diskriminisali, hapsili, vrijeđali na najsramotnije načine, zato što su probali da nam ponize Crkvu, zato što su proslavljali Oluju, zato što su priznali Kosovo, ušli u NATO pakt, posvađali nas sa Srbijom, prijetili da će nas istjerati iz rođene zemlje, zbog brata Saše Pejanovića i tolikih drugih, zbog onih beba u Bijelom Polju, zbog šverca droge i cigareta, krađa, otimačina, mafijaških obračuna, zato što u svijetu nismo prepoznati po mladosti, pameti i ljepoti, nego po narko-kartelima i rekordima po broju nerasvijetljenih ubistava i prokrijumčarenih tona, zbog Janka Vučinića, Koče Pavlovića, Duška Jovanovića i mnogih drugih koji su sanjali slobodu, a nisu je dočekali, zato što toliko dugo nije mogao da se zaposli niko sem lojalnih DPSu i satelitima, zato što su opustošili zemlju, osramotili je i ukaljali njeno ime, i zbog milion drugih razloga — ne smijemo im dozvoliti da se vrate.

Da li može bolje? Mora. Ali ne dozvolimo im da nam otmu 30. avgust, jer to je dan naroda.

Mi znamo ko smo