Ми знамо ко смо: Његошу се можемо одужити макар, за почетак, малим покушајем да га будемо достојни

НВО младих Срба из Црне Горе „Ми знамо ко смо” се радује покренутој иницијативи да дан рођења Петра II Петровића Његоша постане државни празник. Међутим, док се језиком демагогије, нововремене политичке коректности, истрошених фраза о демократији и људским правима, за шаку јефтиних и трошних политичких поена, (зло)употребљава велико и свијетло дјело Петра II Петровића Његоша можда ваља, још једном, указати на прећутану суштину: космогонијски смисао његових текстова се не достиже популистичким тирадама већ искључиво кроз националну и хришћанску самоспознају. Оно што је за политичаре шкакљива природа Његошевог пјесништва коју треба мудро прећутати да се, којим случајем, не би увриједио неко од коалиционих партнера или покровитеља са Запада — за нас је спасоносно, једини смисао и једина истина.

А комични покушаји да се, од свих, баш Његош узме за себе, да му се о чело удари жиг (било које) партије — „Ми смо то постигли, а не неко други!” — требало би да жалосте дух, међутим, будући да је владика толико велик и неухватљив (попут каквог паганског божанства, како је говорио которски надбискуп) ти ће се покушаји распршити пред јавношћу — народу за смијех.

Оно што, наравно, не знају партије, знао је покојни проф. Жарко Видовић, један од посљедњих српских аутентичних мислилаца који је Његоша дубински и посвећено проучавао, НВО Ми знамо ко смо, овдје, сврсисходно, подсјећа кратко на његове мисли: „Његош зна да је кроз читаву нашу историју сваки рат био верски: да су хтели да нам одузму Царство небеско, а не земаљско! Јер је требало – не одузети заједници њену државу, него – ту заједницу уништити као заједницу царства небеског! Као заједницу која није окупљена око историјских великана у „Пећини“ (у дворима које гледа млади чобанин Раде, У СНОВИЂЕЊУ, вођен ВИЛОМ), него око Небеске Србије, у Литургији која се служи светитељима.” (в. Видовић, „Његош и Косовски завет у Новом веку. Београд: Алтера, 2013).

Најскорије искуство у коме су силе мрака српском народу у Црној Гори покушавале да отму Светиње је управо ово што су, знали, дакле, Жарко Видовић и владика Раде — покушај да се уништи заједница царства небеског окупљена око Небеске Србије, колико год то, можда, општемјесташки и патетично звучало (а не смије, јер се овдје не ради о страначком митингу, већ о литургијском сусрету са истином).

„Отпадницима Српства Бог не додељује ништа мању казну…” — како је у, на слици, цитираном предлошку тумачио Видовић — „…него сатани и његовим легионима.” Long story short: прије него што се, дакле, дежурни апаратчици, узму у коштац са неумрлим владиком, требало би да се замисле и над садржајем Његошевих идеја, као и о томе, ко је од кога, у црногорским националним скретањима, отпао.

А Његошу се можемо одужити макар, за почетак, малим покушајем да га будемо достојни.

Извор: Ми знамо ко смо

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: