Мигранти мијењају „крвну слику“ САД: Конзервативна Америка убрзано нестаје

Пише: Патрик Бјукенен

Један од разлога због којих је Доналд Трамп предсједник је и то што је његов природни политички инстинкт супериоран у односу на било коју другу личност. Како је овогодишња кампања ушла у своју последњу недјељу, Трамп се ухватио за питање које улива највише енергије популистичкој бази, а изазива највише бијеса у нашој медијској елити.

Ради се, наравно, о његовом упозорењу на „инвазију“, како је назвао мигрантски караван који је кренуо из Хондураса, и сада се пробија кроз Мексико. Запријетио је и издавањем извршног акта којим би се окончало стицање права држављанства рођењем на територији САД. Како су и други каравани почели да се окупљају у Централној Америци, Трамп је прво рекао да ће послати 5.200, а потом 15.000 војника на границу.

ИСТОРИЈА ЈЕ ТРАМПОВ САВЕЗНИК

Ово је запалило очекивану хистерију медијске елите која је осудила његов „расизам“, његове „лажи“ и његов „напад на 14. амандман“. Трамп, гунђају они, шаље више војске на мексичку границу него што имамо у Сирији или Ираку.

Истина. Али што се већине Американаца тиче, судбина и будућност републике ће прије бити одлучена на америчко-мексичкој граници, него на граници између Сирије и Ирака. Штавише, при супротстављању праву на држављанство рођењем, Трамп на својој страни има и нешто уставне историје.

Четрнаести амандман, усвојен 1868, донијет је како би се оборила одлука Дреда Скота из 1857. и загарантовало држављанство и једнака права ослобођеним робовима и њиховој дјеци.

Да ли је овај амандман гарантовао свакоме ко се роди на територији САД америчко држављанство? Није. Године 1884, одлуком у спору „Елк против Вилкинса“, Врховни суд је заузео становиште да Џон Елк – Винебаго, Индијанац рођен у резервату – није могао да стекне уставно право гласа јер није био амерички држављанин.

Требало је да прође још 56 година да Конгрес усвоји Закон о држављанству Индијанаца из 1924, па да домородачки Американци постану држављани САД. Осим тога, 14. амандман даје држављанство онима рођеним на територији САД и „подвргнутим њеној јурисдикцији“. Дјеца иностраних дипломата, иако рођена овдје, нису држављани Америке.

Већина правних експерата не мисли да би Трамп смио извршним наређењем да одлучује о томе на кога се односи право на држављанство у складу са 14. амандманом. Међутим, уколико Трамп изда извршни акт и изгуби пред Врховним судом, настала контроверза би могла да подигне јавну свијест и примора Конгрес да донесе легислативу којом би се разјаснило шта 14. амандман у ствари подразумијева.

Од развијених земаља, само Канада и Сједињене Државе имају могућност стицања држављанства рођењем на њиховим територијама. Тога нема међу европским земљама. А Конзервативна странка Канаде се спрема да оконча такву праксу. Има ли смисла додијелити сву част, привилегије и права доживотног америчког држављанства било коме ко долети у САД, или избјегне граничну контролу и добије дијете овдје?

Ово није мала ствар. Хиспано центар Пју процјењује да око шест одсто америчких порођаја (неких 250.000 годишње) отпада на нерегистроване имигранте.

ЦРВЕНА АМЕРИКА ЋЕ ПОПЛАВИТИ

Али чак и тих 250.000 је кап у мору када се упореди са укупним бројем имиграната који сада долазе. Године 2016, која је била последња година пуне владавине предсједника Обаме, стигло је 1,75 милиона легалних и илегалних имиграната, што је био рекорд. Два мјесеца прије краја 2017, процјењује се да је број легалних и илегалних миграната био на 1,61 милиона.

То значи да је за двије године – 2016. и 2017. – у САД стигло више имиграната, легалних и илегалних, него што је било људи у 13 колонија када смо постали држава. Према Центру за имиграционе студије, данас се у САД налази 44,5 милиона имиграната, легалних и илегалних, што је број који драстично превазилази укупну америчку популацију у вријеме Грађанског рата.

Док су готово сви наши имигранти прије 1965. долазили из Европе, данас само један од сваких десет имиграната долази са Старог континента. Мексико, Централна и Јужна Америка, као и Кариби, дају највећи дио имиграната, било да су легални или илегални. Они су замијенили Источну и Југоисточну Азију – Кину, Кореју, Филипине и Индију – као главни извор раста америчке популације.

Увјеравају нас да што већу расну, етничку, вјерску и културну разноврсност имамо, то ћемо јача нација постати. Остаје да се види да ли је ово тачно или није. Што се тиче популације европског поријекла у Америци, она је 1965. године имала удио од 90 одсто, а пашће на 60 одсто 2020. Бијелци ће коначно постати мањина неких 20 година након тога.

Од најнасељенијих држава САД – Калифорније, Тексаса, Флориде и Њујорка – у прве двије већ мањине већ чине већину, а ни потоње двије нису далеко од тога.

Међутим, јаз између бијелих и азијских Американаца са једне, и хиспано и афро Американаца са друге стране – у приходима и богатству, стопама криминала и удјелу у затворској популацији, школским оцјенама и академским достигнућима – је драматичан, и по свему судећи константан.

На жалост и фрустрације егалитариста, меритократија слободне и поштене конкуренције у овој најхетерогенијој од великих држава, производи неједнакост добитака и видљиву хијерархију достигнућа.

Политички гледано, континуирана масовна имиграција обојених људи у САД, који у 70-90 одсто случајева гласају за демократе, промијениће нашу земљу на још један начин. Црвени део Америке ће неизбежно постати плав (црвена је боја Републиканске странке, а плава Демократске).

Извор: Нови стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: