Михаило Меденица: Ништа тужније…

Ништа тужније но кад ливаде остаре.

Градина је била најлепша ђевојка од свих ливада на десет брда.

Нема козбаша и косача који јој се нису удварали.

Долазили су из далека само Градином да косе и да је просе, остављајући своје некошевине у плачу.

Одрастао сам на тој ливади.

На врху имања, два врела на њој, ветрови су ту долазили да почину…

Свукуд су букове крошње повијали али ту, на Градини, ни цвет да затрепери.

А, цвећа најмриснијег. Планинско тамјаниште.

Да узбереш и из шаке да окадиш…

Ретко се косила, коњи су ту пуштани на испашу и деца да узрасту.

Порасти се могло и другде, али узрасти чини ми се само ту.

С краја једна крушка, дивљака, богоникла- за причест.

И зукви, онолико. Прероде па попадају и скотрљају се низ градинске стране далеко доле, ка џади…

С Градине се видело све.

Кад се анђели свију око Комова ко ројеви лептира, и кад Господ пође више Ловћена да одмори.

Доле братственичка црква на Црквинама и праотачко гробље крај ње.

И моје име на гробу. Прађедово, мени бастало највише, веле.

Бринули су родитељи где смо док се не гласнемо с Градине.

Нико нас са ње није пожуривао дома.

Нека деце на метоху…

А, шта рђаво да нам се догоди ту где се ветрови гнезде и где је Господ с нама детињио…

Ништа тужније но кад ливаде остаре.

Мила остајница, зборана и повијена.

Ослепела загледана пут пртине чекајући нас…

Источила вид и изгубила слух.

Пртину пресрело папратиште и окаменило, свезало је у бугакије мрене…

С мраком смо стигли кријући се љутићи и трну, коприви на стражи…

Некуд уз гробље лешника и зове.

Ко туђини, све кораци кришом да нас расута врела не одају.

Да јој се гласнемо па да потрчимо, ал чути неће, ни видети, источила је очи чекајући да се вратимо, мила остајница.

С мраком смо стигли, свици су је узели под руке да је придигну колико може на свеле цветове, но…

Зборала се и повила Градина, залуду свици, залуду се остарели ветрови тргли, не могу јаче од лахора…

Кад остари и умре ливада чекајући…

Шта је још живо у нама кад се прађедовином зори и зулумћари папратиште..?

Да је у небо повијемо да почива, од неба је…

Остала је да нас сачува кад се себе зажелимо, али..

Дошла брда да нам изјаве саучешће, јавили свици и скакавци.

Кренуле хајке трна и коприва, чули су…

Шта смо кад нам ливаде умиру и чему вредимо кад смо метоху немири а не живи манастири?!

Кајно и бедно узмичемо, силећи ноћ да нам јатакује.

Остала су брда да лелечу и туже.

И она крушка- дивљака ко распеће Градине.

Шта смо ако нас прађедовина не познаје?!

Куд смо то пошли ако нас ливаде остану жељне?

Куд је то сутра ако га није задојило јуче?

Шта смо- ако се о своје стопе саплићемо носећи кораке за број мање…

Ништа тужније но кад ливаде остаре и умру, а ми довека живе некошевине…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: