Михаило Меденица: Тако руски, тако српски…

Јутро ко јутро у Доњецку: мраз, лоша кафа, добри људи, врисак граната и тишина.

Украјинци су гађали читаву ноћ. На срећу већином су промашивали. Нас. На несрећу негде су погодили…

Јутро ко јутро у Доњецку, пут ко пут, заправо рупе ко рупе и нешто пута што се запатило међу њима.

Сваком рупом лоша кафа експлодира у празном стомаку, панцир се усеца у рамена, проклето тешко кљусе…

Вреди ли све? Једино питање које се у Доњецку не поставља, наравно да вреди, нарочито овог јутра и овим рупама ка некадашњем аеродрому.

– Могу ли барем шлем да скинем, шта ће ми у колима..?- тупаво питам једног од Спартанаца, њихов сам гост данас.

Претрча погледом по ретровизору: „А, треба ли ти глава у колима?!“, добро, дакле не скидам шлем…

Тишина убија, не гранате, од њих се „само“ гине, а не знам шта гласније добује од та два..?

Артјом је легенда, заиста јесте. Командант „Спарте“, можда и најчувеније јединице у Донбасу.

Ево се девета година ратовања вуче за њима, од првог дана су ту, од првих битака, од првог јуриша на аеродрому.

Ту је почело све, прва крвава борба, прве жртве, први бесмртници, прва велика победа народа који је само желео да буде свој на својему.

Тако руски, тако српски…

Артјом је сабрат Мотороле и отац Жуге, претходног команданта, бесмртника, хероја Руске федерације.

Преузео је команду над гробом команданта, то је последње што је желео. Над синовљевим крстом понео је и свој и његов…

– Добро јутро, добродошли, Бог с вама…- кратко и шкрто поздравља. Није Артјом човек великих речи већ великих дела. Поштујем људе о којима говоре, а не који говоре.

Могли смо да седнемо на камен, гледамо некуд где престаје Русија и почиње небо, ако игде престаје, и ћутимо.

За причу сасвим довољно.

– Ту су, да је тихо чули би нас…- не питам ко, знам на кога мисли, они што зверски и бесомучно туку по граду. Промашују, погађају, увек негде погађају…

– Мој ратни пут? Мој ратни пут је пут оних који су дали животе за слободу, ја у тој причи не постојим, нисам важан…- излазимо накратко из заклона, на сунце, прија, на рушевине некадашњег аеродрома, новог терминала…

– Од битке за ово парче земље на којем стојимо, свих потоњих битака за које сте чули и нисте, па ево све до данас и докле буде потребно, то је ратни пут „Спарте“, нема тачке, само зарез на кратко и нове странице старе приче…- надвио се над нама ко авет скелет аеродромске зграде.

Ко незасита звер вазда гладна људског меса.

Сабласно.

– Узалуд им шаљу и војну техники и инструкторе, срце и душу нико не може да им пошаље! Не побеђује оружје, побеђује човек, слободан човек који се не плаши смрти. Смрт никада није била велика цена за слободу, никада…- речи човека који је баш за ту слободу дао сина, дао толике синове јер сваког борца „Спарте“ баш тако доживљава, тако са њима говори, тако гледа у њих…

Да, лице, очи овога човека, мир који њиме влада, јесу оно што заиста учини да пред њега станеш мирно.

Не мирно послушно, са страхом, под командом…мирно као пред иконом.

Ни трага мржње, крви, понора освете, било чега у његовом погледу осим мира. Мир човека помиреног с Богом и са собом. Мир победника…

– Рекао сам, поновићу: ми знамо за шта се боримо- за оно што нам је Бог дао а то људи не могу да одузму…

Мој син је погинуо током спасавања рањеника, цивила, у Волновахи. Током такозваног примирја. Ми никада не бисмо, нити смо, опалили метак на њих кад извлаче своје рањене, цивиле, када је на снази такозвано примирје које је увек значило да наше оружје заћути а њихово режи, лаје, уједа, кида…- мир у погледу, гласу, покрету, мир у немиру свуд око нас.

Није паметно дуго бити ван заклона, но шта је заклон до гробница у коју седнеш и чекаш..?

Срамота је показати страх пред овим људима. Не храбрости ради већ због тога што су се сви распоредили на отвореном да чувају ову шупљу, ћелаву главу за коју је немогуће наћи довољно велики шлем.

Гађају, не престају, земља као да стење, дивља сваки камичак на њој, но шта је то до сасвим обично јутро у Доњецку, овде на чистини ван града… Артјом гледа пут правца одакле Украјинци туку, показује руком да станемо некуд иза њега као да је планина иза које ћемо се скрити и починути.

И јесте, свако од ових бесмртних смртника јесте, исти је мир у погледу руског и српског борца. Мир праведника.

– Знате ли колико вас поштују у Србији? Знате ли да мало ко не зна за „Спарту“, за сваку од легендарних јединица које су збројиле људе чији су ратни путеви мирне стазе свакога од нас.

Данас Руси гину да би слободан човек живео. Сваки! Ма где био. Тако руски, тако српски…

– Пођимо. Не замери, није због мене већ због вас, близу су…- пријало је сунце, више него спокој заклона јер шта је овде заклон, до Бог и свод небески.

Идеализујем и Артјома и читаву борбу руског народа?

Не, само сведочим истину, живим идеале сваког минута са овим дивним људима.

– Срце и душу нико не може да им пошаље, како онда да победе…- протрчао је речима још једаред исту мисао, тачну мисао. Кратко и штуро, није човек речи, речи су за овога човека.

Речи свакога ко барем на минут застане с њим.

Човек који је над гробом сина понео и свој и његов крст.

Читав гроб, све гробове палих из „Спарте“…

Остао бих читав дан но команда је јасна: на линији ватре што краће, још да ко зна где је овде почетак и крај те линије?

Још који поглед испод ока на ову незаситу звер што се надвила над нама. Колико је људи довољно да нахрани проклету скелет? Све овдашње скелете?

Колико Артјома, крстова својих синова и својих?

Колико је немрира довољно да у погледу буде само мира..?

– Поздрав братској Србији! Хвала вам за љубав, Бог с вама…- загрлили смо се и растали.

На сигурном сам, он је већ некуд пут саме линије фронта, тамо где престаје Русија и почиње небо.

Тако руски, толико српски…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: