Михаило Петровић Алас као музичар

Пише: Војислав Гледић

Знаменити српски математичар Михаило Петровић Алас је, поред осталог, био  и надарени музичар. У раној младости је заволио виолину и научио да свира тај лијепи и ганутљиви музички инструмент. Касније се није одвајао од тог инструмента и, слично знамнитом Алберту Ајнштајну, увијек  га узимао у руке и свирао неке само њему својствене мелодије. Музика је, тако, постала и трајно остала  саставни дио његовог живота и многи људи, али и пријатељи су га готово више познавали као врсног виолонисту него као знаменитог математичара.

С друге стране, најшира јавност га је познавала као пасионираног риболовца – аласа – тако да је Петровић био омиљена личност старог Београда, и то више по другим својим активностима и квалитетима него  по свом раду у оквиру математичких наука по чему је стекао свјетски познато име. Када би се заморио од рјешавања тешких математичких проблема,  Михаило  би прихватао виолину и свирао лијепе и топле народне мелодије. Његова музика је, заправо, представљала његовање и унеколико модификовање многобројних старих изворних народних пјесама и мелодија које су биле готово заборављене. Велики број његовог изузетно богатог и разноврсног репертоара су биле мало познате народне мелодије које је овај великан чуо и запамтио,  а потом и интерпретирао.

О томе како је Мика заволио музику, како је почео њоме да се бави, како је, најзад, основао и свој сопствени оркестар назван Суз, детаљно говори његов пријатељ  и стални члан тог оркестра Јеленко Михајловић (1869-1956), који је по струци био сеизмолог, али је дуго обављао дужност  професора и ректора Више педагошке школе у Београду. Био је такође и  директор Сеизмолошког завода Србије. Михаиловић припада најужем кругу дугогодишњих другова и пријатеља  Михаила Петровића па је добро познавао његове животне прилике и навике. Одмах послије Другог свјетског рата Ј. Михаиловић је заједно са проф. Милутином Миланковићем објавио књигу  ,,Мика Алас“, у издању Космоса (Београд, 1946) у којој се налазе многи веома занимљиви  и корисни подаци и догађаји из живота  тог знаменитог научника.

Овдје ћемо пренијети неке важне појединости из те заједничко написане књиге o математичару Петровићу. Јеленко је био стални члан састава Суз од 1909. године и имао задатак да у паузама, између подужих дионица свирања, забаља публику читањем сакупљених огласа из ондашње београдске штампе. Сузовци су бирали поједине тобож озбиљне, а у суштине необично веселе, шаљиве  и занимљиве огласе који су јавно презентирани. То је изразито вјешто радио Јеленко и изазивао буру смијеха свих пристних, посебно у кафанама гдје се у то вријеме готово у цјелости одвијао читав београдски јавни, забавни па чак  и културни живот. Милутин  Миланковић је одмах по доласку у Београд из Беча постао редовни слушалац састава Суз и тако упознао и све Михаилове  колеге музичаре и њихове интерпретације.

„Још прве зиме мога боравка у Београду – пише М. Миланковић – увео ме је Мика, као госта, и водио на све приредбе свога друштва ‘Суз’. Он је у младим годинама са својим вршњицима основао то весело друштво, познато у предратном Београду по својим теревенкама. На њима је Мика, праћен оркестром своје дружине, свирао на виолини  ритмичке мелодије наших Цигана, а његов присни пријатељ   Јеленко Михаиловић је читао, за вријеме пауза те музике, разне, озбиљно замишљене, а смијешно испале огласе појединаца по београдским дневним листовима, прикупљене од Сузоваца у току трију и више деценија. При читању тих огласа, кривило се цјиело друштво од смијеха.“

Петровићеви обиласци многих кафаница, дуж београдских рјечних обала, када је био члан аласког еснафа, најприје као шегрт, а касније као уважени и изузетно цијењени мајстор рибарске вејштине, представљали су погодну прилику да слуша и упија музичке нумере које су извођене. Наравно, музику је слушао и на многим другим мјестима и настојао да запамти сваку нову и раније непознату мелодију. Имао је изанредан слух да мелодију запамти без увјежбавања и без нотног записивања. „Мика се редовно налазио у друштву са аласима по тим кафаницама, налазећи задовољство у њиховом весељу. Тако је заволио и чубурску музику и зажелио да је и сам научи. Нарочито му се допало свирање и пјевање Арсе Јовановића, са надимком ‘Шкомбоња’  иако је био танак и сув ‘као глиста'“ – пише Ј. Михаиловић.

Михаило  је управо наведеног Арсу са Чубуре ангажовао да му буде учитељ музике. Са њиме се  погодио, уз одоварајућу новчану надокнаду, као и уз повремено давање музичару старе одјеће и обуће, да га научи музичкој вјештини. „Тај његов учитељ музике долазио је Микиној кући у одређене дане по цијело по подне –  свједочи  Ј. Михаиловић.  – Кад је Мика свршио ту музичку школу, његов учитељ Арса ипак је долазио свремена на вријеме Микиној кући да добије по који грош за ‘пензију’ и нешто старо да понесе. Мика ми је причао да је тај његов учитељ Арса био врло строг, умио је каткад и да га удари гудалом по прстима, кад их Мика није поставио на виолини гдје треба, да би добио жељени тон. Тако је тај Арса навраћао и к мени. Каткад сам га запитао какав је Мика био ђак, он се увијек насмијешио и увијек је одговарао: ‘Био је добар… Али ме је претекао… Сад он боље свира од мене!'“

Након свог необичног музичког образовања, уз помоћ учитеља Арсе, Михаило  је наставио да свира виолину за своје лично задовољство. Изузетно је заволио тај инструмент и увијек га носио са собом када би одлазио на дуже путовање или боравак изван своје куће. Тако је, између осталог, и током својих честих и подужих преококеанских путовања носио своју висолину и на њој изводио омиљене мелодије, посебно за вријеме када није био заокупљен својим научним задацима. То се посебно дешавало када би дувао јаки вјетар и таласи били велики и пријетећи, када би се брод прекомјерно љуљао и уносио немирно расположење и суморно расположење. Музика је тада била најбоље средство за превазилажење таквих суморних и неспокојних тренутака. И осталим сапутницима је, свакако,  годило Михаилово  необично живахно и темпераментно свирање.

„По повратку са свршеног школовања из  Париза, Мика је овдје у Београду отпочео најинтензивнији рад у три правца, једновремено и са истим одушевљењем: на науци, риболову и свирању – наглашава Ј. Михаиловић. – Риболов је обављао као мајстор великог стила, као високо музикалан свирао је за своје лично задовољство, најприје сам у својој кући. Али је желио да састави и ‘мало друштвенце’ да би свирање било изразитије. Често ми је говорио да нобично воли наше народне мелодије онако како их свирају ‘емпирички свирачи’ (без нота).  Ради тога је залазио у све кафане, гдје је свирала која дружина, да би научио мелодију коју није знао.“

Петровић  је 1893. године на  Топчидерском брду саставио мали оркестар који је бројао  три или четири члана. То су заправо били његови најбољи другови који су му помагали око узгајања и брања грожђа и са њиме проводили заједничке часове. Најприје  се тај оркестар звао „Свирачко друштво Микино“ и музицирало искључиво за „своју душу“. Тада се није ни помишљало да овај оркестар изводи свој програм пред широм публиком. Поред Михаила са  виолином, у оркестру су наступали још и неки дуги свирачи (посебно један  са  бубњем). У јануару 1894. г. Михаило  је проширио своју „свирачку дружину“ и направио оркестар средње величине од 12 чланова. Овако проширени и специфични оркестар (или музичко друштво)   одмах по оснивању је добио необично име  Суз, назив који је остао до краја постојања тог музичког  састава. Михаило је предложио и крсну славу, и то је био апостол Филомен. Убудуће су чланови ансамбла били стални, а када би понеки напустио Београд или преминуо, попуњаван је новим музичаром. Могао је да буде примљен искључиво поуздан, провјерен и честит човјек. Само такав човјек је, по Михаиловом  дубоком увјерењу, могао да буде и добар музичар и да  достојно презентује и заступа углед и квалитет његовог музичког састава.

„Микин репертоар био је врло богат – наглашава Ј. Михаиловић. – Бројао је преко 700 мелодија народних игара, 240 мелодија народних пјесама и око 90 других народних мелодија са цијеле територије Југославије. Од тога броја, преко 300 мелодија народних игара давно су биле изостављене из праксе и ниједна дружина није их свирала, осим Микине. То су, међутим, компликованије композиције и ванредно пријатне севдалинке. Да би се и оне сачувале од заборава, Мика је у јесен 1940. године на молбу управе Београдског радиа, са неким члановима друштва 15 – 20 дана узастопце свирао те заборављене мелодије у студију, гдје су преношене на грамофонске плоче. И кад је све било готово, избио је рат и приликом бомбардовања разарањем Београдског радија, разорене су и те плоче. Том катастрофом и смрћу Михаиловом (1943)  све оне лијепе народне мелодије предате су дефинитивно забораву.

Друштвена слава је била св. апостол Филимон,  5. децембра, послије завршене бербе грожђа и кад почиње прво отакање вина.То је било 1896. године. Прије славе би се и по 10 – 15 дана сваког дана ловила риба како би се достојно прославила слава. Прије вечере обављало се сјечење колача и мало послужење. Послије вечере ‘џумбус и бал’ – све је то било проткано разним друштвеним традицијама до којих је он изузетно држао.“

Друштво Суз је ускоро по оснивању почело и јавно да наступа по многим беогадским кафанама и локалима. Убрзо су постали познати јер су свирачи били образовани и угледни људи, а Михаило  је био посебно славан и надалеко чувен. Свирали су лијепо, озбиљно и са пуно такта. Тражили су их многи угоститељи како би тиме привукли што више гостију. Петровић  је био главни организатор и, како би се то данас рекло, шеф или „менаџер“ друштва и уговарао све појединости око наступања и новчане надокнаде. Поред Београда, друштво је одлазило и по разним градовима у унутрашњости Србије и Војводине. Тако су, поред осталог, гостовали у Младеновцу, Аранђеловцу, Паланци, Трстенику, Врњачкој Бањи, Врању, Цариброду, Пироту, Сремским Карловцима, Смедереву, Бачкој Паланци, Ћуприји, Великом Градишту, на Фрушкој гори, итд. Чак је Михаило  са својим оркестром гостовао и у Бугарској,  гдје је у Софији одржао  свој веома успјешан и изузетно посјећени  концерт.

Било је и непријатних ситуација приликом наступања оркестра по разним кафанама гдје се конзумирао алкохол а гости покаткад били понапити и незгодни.  Било је случајева када су, на пример,  неки „накресани“ гости тражили да се свирају посебне мелодије па   би се љутили ако им се не би одмах учинило по вољи.  Тако су чланови Михаилове  музичке дружине доживјели и низ непријатних ситуација. На неке од њих подсјећа његов пријатељ и члан оркастра Суз  Јеленко Михаиловић.   Тако је једном приликом у кафани ,,Чешка круна“, која се налазила испод садашњег Карађорђевог парка (у близини храма Светог Саве и Народне библиотеке) Михаило  био погодио са газдом да његов оркестар увесељава госте једне вечери и ноћи у новембру 1893. године,  и то  од „од пет навече до седам сати ујутру“.

„Мика је те вечери – свједочи Ј. Михаиловић – свирао са својом дружином по погодби, најприје цијели уговорени  програм, а послије и севдалинске пјесме и комаде. Свако  је поручивао шта да се свира или пјева и тако је одушевљење било достигло врхунац око 3 сата по поноћи. До једног доба све је ишло добро. Приређивачи и њихови гости су обилно јели, пили, играли, свађали се и мирили, како се то најчешће у таквим срединама збивало. Кад је наилазила зора, Мика је желео да се са друштвом извуча неопажено. Прилика му се дала кад је настала свађа између оних који су поручивали: један је тражио једно, други у исто вријеме друго и прије онога који је претходно био поручио да му се нешто свира. Нарочито је била настала велика свађа кад су се и даме умијешале у то и почеле расправљати ко има ‘прече право’  да му се ‘свира поруџбина’.  Велика је гужва настала већ око 4 сата, и ту прилику искористи Мика и са свијим друштвом умакне из локала, не наплативши погођени хонорар који је на тај начин ограничен био само на већ у почетку добијену вечеру. Кад су приређивачи примијетили да им је музика побјегла, стали су викати, тражили су око кафане да им се још свира, али музике није нигдје било у близини. Музика је, бјежећи, још чула посљедње вике и псовке  које су за њом долазиле од очајних парова, легалних и илегалних, који су дошли и хтјели да се још веселе.“

Занимљив је био и дочек Нове године уочи 1895. љета  током којег  је Михаилов  оркестар Суз свирао у кафани ,, Два тигра“  која се налазила на мјесту данашњег хотела Москва  на  Теразијама. Музика је уобичајено свирала, али је морала направити паузу за вријеме вечере чланова оркестра. Тада су гости добацивали зашто је „циганска“ музика утихнула и упућивали често оштре и прекорне ријечи,  као што су биле, на примјер, „Шта толико раде ти Цигани, као да су они овдје газде!?“  Ситуација се ипак некако одржавала у границама пристојности, све док се није приближила поноћ, вријеме преласка старе у нову годину.

„Гости су пили и упућивали разне узвике на рачун музике, да морају свирати ‘док макар један мртав не падне..!’  У томе је дошао моменат завршетка старе и почетак Нове године. А кад су се погасиле лампе на кратко вријеме, чули су се свакојаки усклици…’Не штипај се! Доста, Бог те убио…! Јаооој…!’ Не може се описати какве су се сцене приказивале у публици кад је унесена свијећа у почетку Нове године…!

Играло се неуморно. Све је узело толики замах да је једно вријеме пријетила опасност, да ће се продужити и сјутрадан. Међутим је друштво жељело да се то прекрати прије сванућа. Није било другог начина до тога да се  употреби неки трик. Један од гостију бјеше се прилијепио уз свираче, али се једва држао на ногама од пића. Најзад га свирачи обрлате да викне ‘Бежите! ватра!…’ Док се публика разазнала, свирачи су већ  били напољу, а кад се видјело да нема пожара, навалили су на тога госта столицама. Један је узео несрећника у заштиту и разбио лампу која је висила о таваници и   освјетљавала локал… Настао је мрак и туча. Тако се завршио тај бал. Свирачи су свирали бесплатно, вечерали су добро и задовољили су се сценама које су се цијеле ноћи збивале  у врло разноврсној публици“  –  записао је Ј. Михаиловић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: