Михајло Пупин: Знаменити научник и проналазач

Пише: Војислав Гледић

Тринаестог марта напунило се осамдесет и пет година од смрти знаменитог научника и проналазача Михајла Пупина. У знак обиљежвања те годишњице, у његовом родном мјесту Идвору (у Бaнату) обављено је  полагање вијенца на научников споменик као и извршен помен са академијом у Народном дому. С тим у вези, ово је пригодна прилика да се овдје укратко подсјетимо на његов живот и дјело.

Михајло Пупин је славни  српски и свјетски научник и проналазач, велики хуманиста, патриота и надасве племенити човјек. Својим изванредно значајним остварењима на пољу науке и технике стекао је бесмртну славу, а конструкцијом посебних уређаја за побољшање преноса порука помоћу телеграфа и телефона умногоме задужио савремену цивилизацију. Омогућио је, наиме, да се сигнали могу кабловским путем преносити на знатно већу раздаљину  него што је то било могуће прије њега. У науци и техници су златним словима остала записана достигнућа овог великана, посебно његова остварења позната под именом „пупинизација“, „Пупинови калемови“, вишеструке телефонске линије,  проналазак секундарних Рентгенових зрака, као и теорија простирања телефонских струја.

Пупин је имао мукотрпан живот у млађим  годинама. Прошао је кроз многобројна изузетно тешка искушења. Као младић је чувао стоку у свом родном селу  и обављао друге пољопривредне послове. После завршетка ниже гимназије, отиснуо се у свијет и без ичије помоћи, захваљујући само својој интелигенцији и истрајности, успио је да се уздигне до свјетске славе. На том путу, путоказ му је увијек био свети завјет његове мајке да је наука необичан свијет а да је научник светац у храму вјечите истине. И када је постигао свјетску славу, Пупин је остао скроман и једноставан човјек, племените нарави и дубоко привржен свијету из којег је поникао.

Овај великан науке и технике никада није заборавио своје сељачко поријекло. На то порекло је, штавише, увијек био поносан и стално истицао колико му је оно помогло да остане доследан својим узвишеним идеалима и циљевима које је стекао у дјетињству. Посебно треба истаћи широкогрудост овог човјека, спремног да помогне свакоме ко би му се, у било каквој  прилици, обратио за помоћ. Био је изузетно активан у свим околностима, акцијама и друштвеним збивањима у нашим исељеничким круговима у Америци, првих деценија 20. вијека. Као велики Србин и родољуб умногоме је помогао да на Мировној конференцији у Паризу, послије Првог свјетског рата, новоформирана држава Јужних Словена добије знатно већу територију него што је то било предвиђено Лондонским споразумом.

Велики научник и славни проналазач рођен је 1854. године у банатском селу Идвору, општина Ковачица, близу Панчева. Тада се његов завичај налазио у Аустроугарској монархији и још увијек је постојала Војна крајина у којој су погранична подручја уживала низ политичких, економских, духовних и других повластица. Дјетињство је провео у свом родном селу, у коме је завршио и основну школу. Син је банатских сељака, неписмених, али веома гордих и поносних људи који су вјековима непоколебљиво чували своју славну и херојску традицију. И у најтежим условима сачували су свој национални идентитет и стално његовали и освјежавали многе јуначке подвиге из вишевјековне историје. Усмена традиција, уз пјесму и струне гусала, била је трајна инспирација и узвишени животни идеал овог знаменитог Србина. Колико је био одан  својим српским корјенима најбоље говори чињеница да је свом имену додао трајни придјевак Идворски.

Нижу гимназију завршио је у Панчеву 1872. године, гдје се први пут ближе упознао са природним наукама, посебно са физиком. Био је очаран сазнањем стеченим у школи, па је и своје сељане, за вријеме школских љетњих ферија (које су трајале, како сам истиче, по шест недјеља), подучавао и настојао да им укаже на заблуде, празноверице и религиозну борнираност. У Панчеву је постао ватрени заговорник националног ослобођења од туђинске власти. Због тога је имао низ непријатности и само је уз подршку неких утицајних људи успио да остане у школи. Ипак, морао је напустити Панчево и даље школовање да настави у Прагу.

Међутим, за вријеме свог боравка у Прагу, у коме је живио од октобра 1872. до марта 1874. године, Пупин се није превише интересовао за учење нити је оправдао повјерење које му је указано од стране родитеља и наставника. Увидио је да је национално питање Словена који су се налазили под туђинском влашћу од животне важности. Стога се укључио у активну борбу младих Чеха и настојао да им својом снагом, вјештином у песничењу и рвању, помогне и тако допринесе укупној борби за националну независност и самобитност. Када је добио вијест да му је отац Константин, након краће болести, ненадно  умро, желио је да се врати у родни Идвор. Али се са тиме никако није слагала његова мајка Олимпијада него га је подстицала да настави школовање да би стекао највећа академска признања и титуле.

Као двадесетогодишњи младић, 1874. године, отпутовао је у Америку у изузетно тешким околностима. Путовање му је посебно тешко пало јер је путовао у трећој класи, без струњаче и ћебета, и само захваљујући својој младости, издржљивости и вјери у бољу будућност успио је да пређе преко Атлантског океана. Умало се није смрзнуо јер је на себи имао само једно танко одијело (све друге ствари, чак и топлије одјевне дјелове, продао је како би обезбиједио најјефтинију карту за исељенички брод). Стигао је у Америку са свега пет центи у џепу, без знања икаквог заната или вјештине, без пријатеља и познаника, али са чврстом жељом и вјером да ће успјети да оствари свој младалачки сан о постизању успјеха на пољу науке и образовања, како је то обећао у писму које је непосредно прије одласка бродом из Хамбурга упутио својој мајци.

Прве године боравка у Новом свијету биле су изузетно тешке и напорне за младог Михајла. Морао је да ради и најтеже физичке послове, од чувања мазги и превоза стајског ђубрива, до искрцавања и бојадисања бродова, убацивања угља у подруме, њихово фарбање. Промијенио је низ послова. Није бирао занимање само да би обезбиједио најминималнија средства за голу физичку егзистенцију. Тек када је постао стални службеник у једној фабрици бисквита, стекао је могућност да се свестраније и неометаније посвети учењу и спремању за  пријемни испит који је, уз помоћ једног пријатеља који је радио у истој фабрици кекса, положио са одличним. Био је одличан студент на Колумбија универзитету, гдје се, такође, истакао и као снажан и одлучан спортиста који је умногоме  помогао својим школским друговима у разним студентским надметањима.

Са одличним успјехом је положио пријемни испит на Колумбија универзитету у Њујорку 1879. године. Био је међу најбољим студентима, а ослобођен је и плаћања школарине (која је била доста велика и за овог младог човека представљала право богатство). У почетку радећи тешке физичке послове, успио је да постигне најбоље школске резултате. Два пута је добио главну награду из латинског и математике, а новчани износ по 100 долара је омогућио да му олакша тегобан физички посао како би зарадио средства за школовање. Касније је постао познат и као спретан и успјешан приватни учитељ који је подучавао слабије студенте. Чак се прославио и као изузетан инструктор појединих богатијих студената чији су родитељи помогли младом Пупину. Као одличан студент био је изузетно цијењен међу појединим професорима, а међу студентима, својим друговима, уживао је углед веома способног и храброг спортисте који је успјешно бранио интересе својих пријатеља у међусобним такмичењима са другим студентима.

Захваљујући одличном успјеху на студијама на универзитету Колумбија, добија стипендију (од петсто долара годишње), што му омогућује да настави усавршавање у Европи. У стари завичај путује почетком љета 1883. године и најприје се задржава краће вријеме у Кембриџу гдје обавља одговарајуће формалности око уписа. Потом путује у Швајцарску а затим наставља пут у свој родни Идвор. Ту проводи љетњи распуст уз непрекидне посјете познаницима, пријатељима и старим друговима. У Кембриџу је скоро двије године изучавао математику и теоријску физику. Посебно се интересовао за чувену Максвелову теорију електро-магнетизма. Ту је увидио да се само непосредним експерименталним радом, који је био потпуно запостављен на америчким универзитетима, а у Енглеској је тек почео да се развија, могу постизати добри научни и технички резултати. Зато је одлучио да напусти Енглеску и своје експерименталне способности усавршава у Њемачкој.

Пупин долази у Берлин 1885. године и бива примљен код славног Хермана Хелмхолца (1821-1894), да би у његовим лабораторијама и под његовим вођством, као и уз помоћ његових сарадника, стекао потребно и толико важно експериментално искуство. Уз старог, искусног и славног професора Хелмхолца, који је изузетно цијенио експериментални рад, млади Пупин је стекао потребно предзнање и рутину из овог домена науке и технике. То искуство му је много помогло да оствари своја чувена открића у физици и електротехници. Код Хелмхолца је, такође,  са одличним успјехом одбранио своју докторску дисертацију под насловом  ,,Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији“. Након тога, 1889. године, враћа се у Америку и постаје професор на Колумбија универзитету. У међувремену се у Европи и оженио.

Михајло Пупин је преко 40 година био професор на Колумбија универзитету на одсјеку за електротехнику, гдје је предавао многе предмете. Од 1901. године био је редовни професор, а као управник Електротехничког института обучио је велики број способних и експерименту вичних студената. Од неугледне и запуштене, створио је изузетно опремљену лабораторију, у којој је вршио стална и веома значајна истраживања. Ту је, такође, начинио и своја најзначајнија открића и проналаске на подручју телеграфије, телефоније и у другим областима електротехнике и физике. Пупинови експерименти и открића подигли су углед Колумбија универзитета у читавом тадашњем научном и културном свијету. Многи његови ученици касније постају познати научни истраживачи и проналазачи.

Пупинови објављени радови и списи, било да су научног, било стручног или популарног карактера, одликују се изванредном јасноћом и елеганцијом стила. Све обрађене проблеме је претходно веома добро схватио, протумачио и тако их јасно преносио својим читаоцима и слушаоцима. Љепотом стила је плијенио, а и у данашње вријеме се са посебним интересовањем читају дела овог умног и заслужног ствараоца. Његови радови су објављивани махом у најпознатијим и најугледнијим америчким научним и стручним часописима. Имао је изванредан дар лијепог и јасног усменог излагања тако да је окупио велики број талентованих студената. Велики број својих предавања је објавио, а одржавао је и популарна објашњавања чак и најсложенијих и најактуелнијих тема из тога времена. Посебно се залагао да се наизменична струја, а тиме и велика достигнућа генијалног научника и проналазача и Пупиновог земљака Николе Тесле (1856-1943),  што више и свестраније искоришћава због њене предности у односу на једносмјерну струју. То се посебно односи на пренос енергије на велике раздаљине.

Често је имао веома жучне и конструктивне полемике о разним актуелним питањима. Увијек је давао предност  научним и стручним разлозима чак и по цијену да то има негативних последица по његов положај професора и стручњака на Колумбија универзитету. Користио је одређена теоријска достигнућа својих славних претходника, посебно француског математичара и физичара Жозеф-Луја  Лагранжа (1736-1813), на основу којих је начинио своја најзначајнија научна открића и техничка достигнућа. То се посебно односи на истраживања на пољу телекомуникација, области која је и данас кључна за савремену цивилизацију (телефон, радио, телевизија, интернет). Пупин је објавио 34 патента у Сједињеним Америчким Државама и све су то изузетно значајни прилози савременим техничким областима. Неки од њих представљају, штавише, епохалне проналаске који су измијенили пренос информација на велике даљине.

Од првих година своје научне каријере, на примјер, Пупин је почео да проучава пренос информација кабловским путем на нов и оригиналан начин. При томе је узимао у обзир и Лагранжов рад на подручју резонанције. У својој лабораторији на Колумбија универзитету, често радећи ноћу и под тешким условима, открива низ значајних феномена, што му је послужило за остварење неких давних идеја које су га опсједале чак још од детињства (пренос звука кроз земљу уочен још у Идвору). Резултате својих петогодишњих напора објавио је 1899. године у часопису америчког Института електроинжењера под насловом  ,,Распростирање дугих електричних таласа“. Ту је изложио, истовремено, и своју теорију познату данас под именом „пупинизација“, а затим и поступак уметања посебних индуктивних калемова у дугачке кабловске линије на тачно утврђеним растојањима. Тако се пригушене осцилације могу појачавати а тиме и сигнали преносити кроз кабал на веома велико растојање (мјерено стотинама и хиљадама километара).

У науци су посебан значај и признање имали „Пупинови калемови“ који су се уметали на свака два километра како би се омогућило појачавање одговарајућих телеграфских и телефонских веза. Ти калемови су заправо представљали револуционарно рјешење до тада несавладљивог проблема преноса импулса на довољно велике удаљености. Тако су се телефонске везе могле прострети по читавим континентима, посебно на тлу Америке и Европе. Пупин је тако успио да се телекомуникације прошире на све области и да постану неопходно средство општења међу људима без обзира на удаљености које их раздвајају. Управо захваљујући Пупиновим открићима и проналасцима, телефонија, посебно кабловска, почела је да постаје област од најсушаственијег значаја. Од њега, тако, почиње епоха савременог међународног телефонског саобраћаја.

И на подручју проучавања Рентгенових зрака Пупин је, такође, постигао изванредан успјех. Управо након открића тзв. икс зрака, од 1895. године, отпочињу интензивна проучавања ових необичних зрака. И сам Пупин се укључио у истраживање ових необичних зрака и постигао значајне успјехе. Посебно треба истаћи да је он начинио једно од најзначајнијих открића на пољу непосредне примјене ових зрака у медицини. Прије њега је требало чекати најмање сат времена да би се добио снимак начињен користећи рендгенске зраке. Он је, међутим, тај поступак скратио на свега неколико секунди!  Тако су љекари добили могућност да одмах изврше дијагностику патолошких измјена на чврстим дјеловима људског тијела. Своје откриће секундарних рендгенских зрака Пупин је објавио у једног угледном америчком часопису почетком 1896, а потом 6. априла исте године у Њујоршкој академији наука одржао предавање о том питању.

Од многобројних Пупинових дјела и списа посебно мјесто заузима његово изванредно лијепо писана аутобиографија објављена у Њујорку 1923. године под насловом „ From Immigrant to Inventor “ (Од усељеника до проналазача) која је  у српском преводу доживела   прво издање у Новом Саду још 1929. г.  Та Пупинова изузетно  лијепо и искрено писана књига је   је  у преводу добила мало поетичан наслов:  ,,Са пашњака до научењака“. Посебно треба издвојити објављивање те књиге у   издању Завода за уџбенике из Београда  крајем XX вијека   у оквиру Изабраних дјела Михајла Пупина, као  први том,  у преводу  др Александра Маринчића. За ову своју књигу Пупин је, одмах по њеном првом издању, односно 1924. године,  добио најпрестижније америчко признање – Пулицерову награду, чиме му је, и на тај начин, исказано дужно уважавање и поштовање.Иначе, та Пупинова књига је саму у Сједињеним Америчким Државама доживјела чак 17 издања, што показује колику популарност она има  у тој земљи.

У новој домовини је Пупин био један од најагилнијих јавних личности у нашим исељеничким организацијама. Био је, поред осталог, оснивач и предсједник Српског народног савеза који је много залагао не само за ствар Србије и њених интереса, него је помагао многобројне наше исељенике у Амарици. О свом трошку је, на примјер, штампао укупно 12 монографија о српским православним манастирима. Желио је да свјетску јавност упозна са умјетничким и духовним достигнућима свога народа у Средњем вијеку или, како је он то говорио, да прикаже „.  Био је и први  наш почасни конзул у САД и много помагао ствар наше државе у тој великој и утицајној држави. Посебно се залагао за ствар српског  народа током Првог свјетског рата који  је  преживио  једну од најтежих голгота у својој мукотрпној и славној историји, када је Србија изгубила огроман број свог становништва.

Пупин је посебан допринос дао својој  старој домовини  послије упјешно завршеног Првог свјетског рата. Као изузетно позната, утицајна  и уважена научна и јавна личност био је ангажован од старне српских  власти да буде активни учасник на Париској мировној конференцији  1919. г. на којој су донесене важне одлуке о одређивању граница новостворене државе уједнињених Јужних Словена. Настала је нова држава која  је добила назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Пупинов утицај је био од пресудног значаја да нова држава буде што прпстранија,  посебно због чињенице да је био добар  познаник  са тадашњим, 28.  америчким предсједником Вудроом Вилсоном  (1856 – 1924; председник САД од 1913. до 1921). Лично је упутио меморандум предсједнику Вилсону 19. априла 1919. године о историјским и етничким границама које морају бити успостављене о односу нове (прве) Југославије према својим сусједима. Његовим непосредним ангажоањем су сачуване неке покрајине које се сада налазе у појединим новонасталим државама након распада бивше СФРЈ.

У Словенији је Блед заједно са Триглавом остао сачуван управо захваљујући Пупиновој непосредној интервенцији.  Слично је било са Далмацијом и Истром на које је право полагала Италија  која је та подручја била и добила још раније од савезника због чага је и прешла у борбу, током Првог свјетског рата, на њихову страну. Румунија је остала без Баната захваљујући чињеници да је Пупин управо рођен у том дијелу Војводине. И Бугарска је остала без једног дијела територије на који је упорно  полагала право, и то оног дијела Македоније који се простире источно од Скопља. Тако је новонастала држава била много пространије од намјера које су настојале да спроведу  поједине сусејдне државе, иако су се бориле против савазника у борби у којој је Србија поднијела огромне жртве и страховита разарања. Осим тога, Пупин је основао разне фондације у жаљи да помогне својој  отаџбини, специјално као  помоћ у школовању  сиромашних ученика у Србији и Македоније. Његовим ангажовањем су сачувана изузетно значајна и вриједна умјетничка дјела која се данас чувају у Народном музеју у Београду.Пупин је преминуо 13. марта 1935. године у Њујорку гдје је и сахрањен.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: