Михалек: Најљепшу дефиницију Јерусалима дао је Свети Сава, велика је веза између Србије и Свете земље

Душан Михалек, један од 1500 држављана Србије који живе и раде у Израелу, човјек је са богатом животном биографијом.
У Београду је дипломирао и магистрирао музикологију на ФМУ, код чувених професора Николе Херцигоње и Стане Ђурић Клајн. Од 1972. је био главни и одговорни уредник Редакције музичког програма Радио Новог Сада, све до 1991. када одлази са породицом у нову домовину Израел, где и данас живи. Учествовао је у оснивању одјељења за сценске уметности и музику Матице српске и за њену 160. годишњицу 1986. године, компоновао је химну на стихове Раше Попова.

Наш саговорник је био директор Израелског музичког центра до 2005. године, такође ради као туристички водич за људе са наших простора који иду у ходочашће у Свету Гору.
У разговору за ИН4С говори о недавним ратним дешавањема између Израела и Палестине, као и о односу и вези српског народа и културе и Израела.

Живите у Бер Шеви 30 година, један сте од 1500 држављана Србије који живе у Израелу. Недавно је окончан још један сукоб између Израелске војске и Палестинаца. Гдје сте Ви у свему томе и колико је тешко остати „неутралан“ у тим сукобима?

– Неутралан нисам, а трудим се да будем објективан. Увек сам на страни вредних, напредних, мудрих, спретних, пожртвованих, који од ове језиве пустиње стварају оазу. Против сам оних који сто година нису закопали ашов у земљу (скривајући своју лењост и неспособност лажима и измишљотинама о угрожености). Многи моји туристи и ходочасници уживали су у дивним ресторанима Витлејема и Галилејског језера, које држе арапи хришћани. Они су прогнани из својих држава (Ирак, Сирија, Либан) и нашли нову домовину у Израелу, где је слобода вероисповести неприкосновена.
Бандити из Газе, који су у целом свету проглашени терористичком организацијом, после сваке овакве акције губе шансе за свој просперитет. Да су на страни мудрости, образовања, науке, сарадње са напредним светом – данас би и они вероватно цветали. Овако, пропуштајући шансу за шансом, срозавају се на ниво бедне шеријатске заједнице (а то им је изгледа и циљ). Хероји су за мене они који стану испред своје жене и деце да би их бранили, а не они који се скривају иза своје жене и деце, да би бранили себе.

С обзиром да су се сукоби окончали, да причамо о неким лијепим темама као о животу и путовању Растка Немањића Светог Саве у Свету Земљу. То се сматра изузетно значајним догађајима његовог живота. Колико је данас Свети Сава присутан у Светој земљи.

– Живео сам у отаџбини, у Новом Саду, 42 године. Учио и студирао 18 година. О светосавском ходочашћу готово да ништа нисмо учили. Дошавши у Свету Земљу, ходајући стопама Аврама, Исуса и Мухамеда, проучавајући историју овог поднебља (овде сам дипломирао и Туристички факултет), запрепастио сам се колико су биле силне везе између моје отаџбине и ове нове домовине. Од научних текстова било је свега неколико (посебно истичем Виду Недомачки). Пoчео сам то да проучавам и објављујем. Веома ми је драго што је мој најопсежнији текст објављен управо код вас, у Никшићу, у часопису Голија. Заинтересовали су се и други научници и ентузијасти. Управо захваљујући њима, научницима и ентузијастима (пре него цркви и држави), данас у Јерусалиму постоји Центар Светог Саве и рабина Јехуде Алкалаја. Драго ми је што сам, колико сам могао, допринео томе.

Ви живите у Израелу 3 деценије и због природе свог посла водич сте ходочасницима из наших крајева, током њиховог боравка у Јерусалиму. Можете ли нам испричати неке од сусрета ходочасника са Светом земљом. Колико то значи једном вјернику на његовом животном путу?

Ево једне моје белешке писане 25. априла 2010:
Акр (Акра, Ако) једина је лука у Светој земљи у коју се 1229. искрцао Растко Немањић Свети Сава. Изашавши из једрењака, угледао је из луке пред собом цркву Светог Ђорђа и одмах је откупио од Ђеновљана. Он је знао оно што Ђеновљани нису: да је та црква некад припадала Светом Сави Освећеном, његовом великом имењаку и предходнику, због чијег је типика и дошао у Свету Земљу, да га пренесе у своју цркву у оснивању, Српску православну цркву.
У овој цркви у Акру Свети Сава се последњи пут помолио и 1235, приликом другог одласка из Свете Земље. Поделио је милостињу сиромасима који су га по добру памтили, и кренуо ка Србији, у коју није стигао, упокојивши се на путу, у Трнову.
Сам Бог ми је дао да током југословенских ратова нову домовину нађем управо у Светој Земљи, у Израелу, па могу релативно лако и често да ходочастим светосавским стопама. Годинама сам безуспешно тражио ту цркву Светог Ђорђа, скривену у лавиринту градских медитеранских улица у којима живи арапско муслиманско становништво које појма нема о православним црквама. Када сам је, коначно, нашао – увек је била закључана, забрављена, са решеткама на прозорима и вратима, а арапски суседи нису знали казати ни код кога се кључ налази.

Године 2010, на Светога Саву, 27. јануара, стигли смо моја супруга и ја у Ако, са пријатељима Неном и Тасом из Београда. Овога пута запазио сам једна одшкринута врата на зидинама иза црке. Ушао сам унутра и схватио да је то манастир, а степеништем се управо спуштао један млади грчки монах. Објаснио сам му да смо из Србије (на шта нас је он изљубио), да је данас дан Светог Саве чија је ово некад црква била, да се овде Свети Сава последњи пут помолио пре равно 775 година. Рекао нам је да је он игуман и да иде да пита једног старог монаха, па ће да нам отвори цркву. Ускоро се вратио раздраган, са кључевима цркве, објасанивши нам да је и стари монах потврдио да је чуо како је то некада била српска црква. Са сузама у очима ушли смо на дан Светога Саве, 775 година после њега, у његову цркву, у којој није било никаквог његовог обележја. Нена се, међутим, сетила да на привеску око врата има лик Светог Саве. Скинула га је и дала игуману Филотеју, а он га је пољубио и одмах однео у олтар.
Месец дана након тога, посетио сам Нену и Тасу у њиховом београдском дому, на Врачару. Тамо ме је дочекало велико изненађење. Они су у међувремену дали мајстору иконописа Душану Ракинцу, из иконописне радионице Петра Билића, да напише прекрасну икону Светог Саве, и замолили ме да је однесем у цркву у Ако.
Целе те ноћи нисам спавао. Ухватила ме је нека бојазан, недоумица. Ко сам ја – размишљао сам – да унесем ту икону на то свето место… То, ваљда, треба да уради патријарх, или председник Србије… Треба, ваљда, организовати неку церемонију… Међутим, Нена и Таса су ме молили да не предузимам ништа, него да једноставно предам игуману Филотеју, да се Свети Сава врати у своју цркву. Они су скромни људи, нису никакви „тајкуни“, нити новопечени богаташи, они су божји верници који раде свој посао књиговође и ветеринара. Нису дали чак ни да им се име упише на полеђини иконе. Нису дали чак ни да им имена помињем (и ово су надимци)…
Те непроспаване ноћи на Врачару много сам научио! Схватио сам да за богоугодна дела нису потребни патријарси, нити председници, ни црква, ни држава. Богоугодна дела чине обични, мали људи! На обичним, малим људима, свет и светиња почива. То сам научио од Нене и Тасе.
Данас сам са својим пријатељима из Панчева, који су у Свету Земљу стигли да се моле за покој души своје преминуле ћеркице, однео икону, и са игуманом Филотејем унели смо је у цркву, певајући химну Светом Сави.
Ускликнусмо, с љубављу, светитељу Сави!

Света и светосавска мјеста обилазите свакодневно, шта је за Вас ту најпосебније.

– Као туристички водич, ходочастим и са хришћанима, и са муслиманима, и са Јеврејима, са верницима и са атеистима. Трудим се не само да им испричам и покажем, него да их подстакнем да та света места, којима ходају, додирну и помилују руком, да удахну ваздух Свете Земље, да помиришу нпр. миро, да лизну, да пију воду са светих извора, да једу нпр. рибу Св. Петра, да се потопе у свету воду реке Јордан. Врло ми је било занимљиво пре дведесетак година, када су Руси почели масовно да се враћају духовности и долазе у Свету Земљу. Када бих им тако све објаснио, када би и физички и духовно све то осетили, онако образовани како су образовани током више деценија диктатуре, говории су ми: -„Па, Душане, нама су говорили да су то приче, а сада видимо да је то заиста било“!

Како бисте описали Јерусалим за све оне који нијесу имали прилику да бораве у њему?

– Реч Јерусалим састоји се из две речи. „Јер“ значи Град, а „салим, шалом“ – Мир. Град Мира. Али оно „-им“ на крају, је додатак за парне речи (као кад ми кажемо маказе, наочари, врата). Како два, кад ми видимо један Јерусалим? Да, ми видимо један, али постоји и други, Свети Град Јерусалим на небесима. А како је рекао наш Свети Сава Растко Немањић, „наша православна црква је између њих“. То је једна од најлепших дефиниција Јерусалима – баш из уста Светог Саве који је овде био два пута.

Драгана Б. Мијушковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: