Михиз је био први отворени антититоиста у Београду, и први је за Тита пежоративно говорио „Броз“
1 min read
Архива Дарка Худелиста
Називање Тита речју „Броз“ постало је у Београду помодно осамдесетих, а Михиз је тако говорио још четрдесетих.
Борислав Михајловић Михиз био је први експлицитни антититоиста у Симиној 9а, и уопште у Београду, Србији и Југославији, ако се не би, наравно, рачунали Титови ратни непријатељи , открива Дарко Худфелист у ексклузивном досијеу о Михизу које је објављен у актуелном Недељнику.
„Михиз је, рекао ми је Ћосић, био међу нама први антикомунист, а као антикомунист био је, истовремено, невероватно оштар, неправедан и праведан, али и баналан антититовац. Он је толико мрзео Тита да је користио сваки разговор у кафани, у пијаном или трезном стању, да га на сав глас оговара“, преноси Худелист сведочење Добрице Ћосића
Михиз је уједно први за Тита почео да говори „Броз“, третирајући га готово као ствар, а не људско биће. Називање Тита речју „Броз“ постало је у Београду помодно осамдесетих, а Михиз је тако говорио још четрдесетих.
У позним тридесетим годинама, у раздобљу које је неумитно водило ка распаду Краљевине Југославије, сремскокарловачки ђаци, будући симиновци, међу којима је био и Михиз, постајали су политички све освешћенији и сви су се, неко више а неко мање, формирали као политички левичари.
А Михиз је и на том плану међу свима њима предњачио, о чему једејан Медаковић, као сведок из прве руке, рекао:
„Од свих нас – мислим на Михиза, Жику и мене – Михиз је у свом политичком формирању највише отишао улево. Међутим, никада се није учланио у Комунистичку партију. Казао је: ‘Не могу да приступим комунистима јер су тамо, у тој организацији, све сами глупани!’ Што је и било тачно. То што је Михиз, у својим млађим годинама, заговарао била је нека анархистичка верзија комунизма, и то на специфично сремски, михизовско-разбарушени и пргави начин. Једна самозадовољна избирљивост. А што се његовог конкретног политичког ангажмана тиче, ево вам једног примера. У Сремским Карловцима је била врло активна партијска, тј. комунистичка ћелија извесног кројача Савића. И они су нас, ученике, звали, вабили да и ми у њу уђемо. Михиз је ишао. Био је једанпут или двапут. Али кад је требало да се учлани, он неће да иде. Питам га: ‘А зашто нећеш?’ Каже: ‘То су све будале! Шта ћу ја с будалама? Какав Савић да мени соли памет? Тај појма нема ни о чему!'“, пише између осталог Худелист.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Antikomunista?
Borislav Pekić.
Он и није био дисидент с обзиром на то да никад није, ни идеолошки ни организационо, припадао комунистичком покрету. Дисиденти су, да максимално упростимо, комунисти који су се предомислили, а Пекић, како рекох, никад није био комуниста.
А и није марио дисиденте.
Broz i ekipa njegovih poslusnika srpskih dobro su znali ko je opasnost po njih,à ko ne.Neke su smatrali za laprdala kafanska,pa nisu mnogo bentali za njih.Dissident Cosic je dugooo ziveo n’a Dedinju!A tacno je da su svi dobili stanove i nisu ganjani u smislu kako su progon vrsili u SSSR,ili Kini npr.
Михиз је, рекао ми је Ћосић, био међу нама први антикомунист, а као антикомунист био је, истовремено, невероватно оштар,
Dobrica Cosic,dostavljac UDBE,izvor vrlo los i nepouzdan!
А, бре, Никола, што ти знаш да претјераш …
Колико ја знам, Михиз није ишао у затвор, а био је, ево кажу, отворени антикомуниста чак и непосредно послије рата. У затвор је ишао Гојко Ђого, због збирке пјесама „Вунена времена“ (негдје почетком осамдесетих година). А рачунајте да се 40-их лакше губила глава због политике, него што се 80-их због исте ишло у затвор.
Хм, хм…
Није свако могао да буде дисидент, тако да све ове „урбане легенде“ о дисидентству треба узимати са резервом. Многи „дисиденти“ су добијали државне награде и станове.