Милорад Дурутовић: Светосавље у молитвама српских пјесника

Светосавска бесједа Милорада Дурутовића 27. јануара 2019. у Плужинама

Часни оци, браћо и сестре у Христу, драги моји Пивљани захваљујем на позиву. Част ми је и радујем се веома што сам у прилица да у својој постојбини бесједим о Светом Сави и светосавској традицији, поготово у години јубилеја када обиљежавамо осам вјекова аутокефалије Српске православне цркве.

Заслугама Светог Саве на Господње љето 1219. српска црква стиче аутокефалност са статусом архиепископије, што је један од најважнијих догађаја не само у животу наше цркве, већ и у нашем укупном културном и националном искуству. Добијањем таквог црквеног признања, истовремено постајемо и легитимни настављачи хеленско-византијског свијета, градитељи једне цивилизације из које су потекле неке најузвишеније могућности културе, науке и духовности, а сувишно је истицати колики је допринос дала Пива на том путу са својим патријарсима, дијацима, акдемицима, научницима и пјесницима. У тако широком луку нећу говорити, већ настављам тамо гдје сам стао прије неколике године, држећи бесједу у селу Дужи, коју тада наслових Свети Сава – темељ српског пјесништва, а данас је дописујем у сљедећем смјеру: Светосавље у молитвама српских пјесника.

Бјежећи од куће, од раскошног земаљског живота, од свих привилегија које му је омогућавала моћна српска држава, принц Растко на Светој Гори обнавља један манастир − Хиландар. По свему судећи, етимолошко значење именице Хиландар долази из грчке ријечи хеландион која означава тип византијског транспортног брода, чији се капетан зове хеландариос.

У грчком изговору ове ријечи као да је некако интегрисана једна наша ријеч: дар. Бар се тако могло учинити усменом пјевачу, па не чуди што је у језичком осјећању нашег усменог пјесништва именица Хиландар модификована у облике Виландар, Вилендар и Вилиндар, као да се домишљање о значењима једног непознатог језика развијало у митском кључу, па смо добили нешто што звучи, заправо, као сложеница, настала стапањем ријечи вила и дар: Вилиндар.

У српском народном предању митско биће вила, готово по правилу, јесте носилац инсигнија божанске заштите и милости. Према томе, без обзира на етимолошко значење, без обзира на евентуалне приговоре лингвиста на рачун оваквих домишљања, немам дилему да је у језичком осјећању народног пјесника Хиландар, са својим споменутим модификацијама (Виландар, Вилендар и Вилиндар) имао, управо, значење „вилин дар“, дакле, божаснки, Божији дар, што уочавамо, рецимо, и у епској пјесми из Вукове збирке „Милош у Латинима“: „Да видите чудо невиђено, / Б’јел Вилиндар усред горе Свете, / Задужбину Саве светитеља / И његова оца Симеуна“.

Примајући, дакле, на Атонској гори дар од Бога, принц Растко, постаје свевремени монах Сава – Свети Сава, без чије светогорске молитве не бисмо преживјели потоње осмовјековно национално и духовно путовање. Без те молитве не бисмо опстали ни данас када смо клонули и главом, и снагом, и духом; када се Свети Сава прогони из наших уџбеника, као што се и у минулом раздобљу живот прогонио из црквених здања. Али важно је знати да православни и национални опстанак не почива само на нашим способностима, већ и на томе што „од нас је боља молитва сама“, како у „Молитви за светогорске монахе“ каже пјесник Миодраг Павловић, настојећи да укаже како се о нашем спасењу осам вјекова непрестано стара молитва светогорских монаха: „Свакога дана нешто се увис понесе / и спас нам пређе преко усана“.

Заслугама споменутог пјесника средином прошлог вијека, баш у раздобљу када почиње хајка на светосавску традицију, стичемо свијест да је Свети Сава темељ српског пјесништва, јер све до појаве знамените Антологије српског песништва, коју Павловић објављује 1964. године, антологичарски избори су почињали са Његошем и Бранком Радичевиће, као да наше поезије прије њих није ни било.

Овај антологичар свој избор отвара пјесмом „Слово о мукама“ Светог Саве, а истом том пјесмом почиње и донедавно непознати зборник српске средњовјековне поезије „Јутро мислено“, који је крајем шездесетих година сачино Васко Попа. Но, како сматра чувар тог рукописа Александар Петров, пјесник зборник није објавио јер се већ био нашао под партијским ударима због свог претходног залагања на послу објављивања текстова немањићке епохе.

Такође, посебно је значајан још један избор који носи назив „Хиландарје“, а који сабира пјесме посвћене Хиландару и Светом Сави од XIII до XX вијека, подстичући на два важна закључка. Први – не постоји раздобље наше књижевне прошлости у коме се није писала светосавска пјесма, наравно не увијек у истом интезитету; други – не постоји епоха која је снажније запјевала о светосављу као што је случај с нашим пјесницима од средине прошлог вијека па до данашњих дана. Стога бих желио, најкраће што могу, да покажем како се у деценијама након Другог свјетског рата у наш живот вратила светосавска и молитвена поезија.

У путопису „Отварају се хиландарске двери“ Миодраг Павловић описује то вријеме, запажајући како је „са Светом Гором (…) било као и са рајем. Већином смо замишљали да је она некада постојала и да је у данашњем свету више нема, иначе, зар не бисмо два-три пута годишње одлазили тамо на извориште светости, у простор правог, посвећеног примирја. Но враћала се међу младе људе после Другог светског рата идеја да Света Гора још увек постоји и да би се могла потражити, посетити, обићи“.

До једног таквог путовања, које је, изгледа, иницирала умна и далековида Исидора Секулић, долази 1958. године, о чему нас обавјештава Радован Поповић, биограф Васка Попе. „Почетком априла 1958. умире Исидора Секулић, у 82. години. Васка Попу списатељица је одредила да заједно са Елијем Финцијем и Живорадом Стојковићем буде извршилац њене последње воље. (…) У другој половини септембра заједно са пријатељима Миодрагом Павловићем и Живорадом Стојковићем, Васко Попа креће у Грчку, на поклоњење у Свету Гору. (…) У манастиру Хиландар, одмах по доласку, у капелици Савиног пирга њих тројица приређују полугодишњи помен Исидори Секулић. (…) Инспирисан овим ходочашћем у Хиландару, Попа ће написати песму о Богородици Тројеручици“.

Ријеч је о пјесничкој молитви, која ће под називом „Хиландар“ наћи своје мјесто у збирци Усправна земља. Елемената молитвеног жанра било је, додуше, и у раним Попиним пјесмама, али у форми некаквог поетског криптограма, што је рецимо случај са знаменитим стиховима: „да ли ћу моћи / на овом непочин-пољу / да ти подигнем шатор од својих дланова“. Са пјесмом посвећеној Богородици Тројеручици молитвена пјесма је сасвим експлицитно враћења у нашу књижевности и културу, што су потврдили бројни пјесници који су кренули Попиним трагом (Љ. Симовић, М. Бећковић, М. Магарашевић, И. В. Лалић и други).

Заиста, ако бисмо тражили основни жанр наше културе који потврђује наш пјеснички и духовни континуитет од Светог Саве до данас онда би то била молитва, присутна у свим епохама нашег књижевног памћења, због чега она и може да представи наше историјске успоне и падове. Ако осмотримо, тако, путању српске молитве видимо да је она постепено постајала све више јеремијада, плач, тужбалица, поготово након косовског слома.

Код Арсенија Чарнојевића налазимо „Молитву заспалом Господу“, која као топос напуштености од Бога свој најстрашнији биланас добија у поезији Милоша Црњанског, који је уосталом и сам трагао за Чарнојевићима. У његовој „Молитви“ стоје стихови: „Оче наш / син твој је беднији од биља, / страснији него цвет, / несталнији него ветар зоре, / суморнији него море, / и сам, сасвим сам“.

Дошла је, дакле, таква пјесма, деструисана молитва, исказ страха да смо напуштени и од људи, и од Господа, а све као најава вијека који ће нас готово сасвим сатријети, при чему страх од националног нестанка није прошао са свјетским ратовима, већ се наставио и у временима мира, тзв. мира. Стога су и српски пјесници морали поћи пут Свете Горе, пут свог учитеља Светог Саве, и то не само својим метафорам, већ и буквално − својим корацима, како би у нашу душу опет уселили молитву. У Савином пиргу Попа се обраћа Богородици Тројеручици:

Приспео сам с пута
Прашњав и гладан
И жељан другачијег света

Лако је уочити у овим стиховима архетипску слику путника/ходочасника, идентификовање пјесника са Светим Савом, али остају питања: Од чега прашњав? Чега гладан? Зашто жељан другачијег свијета? Какав је, дакле, свијет из којег је пјесник побјегао како би се у Хиландару умио и нахранио? Одговор пружа сама пјесма, утекло се од свијета спремног да све три руке Богородици одсијече: „Пружи ми три мале нежности / Док ми не падне хиљаду магли на очи / И главу не изгубим // И док теби све три руке не одсеку / Црна мајко Тројеручице“. Без молитве, услишене молитве није се могло у такав свијет вратити.

Нека ми буде допуштено да на самом крају прочитам и једну молитвену пјесму Матије Бећковића, посвећену такође Тројеручици, не зато што је у естетском смислу најљепша, већ што погађа основну муку нашег нараштаја, а у свом финалном дијелу најјасније објашњава шта је суштина светосавља. Уосталом, нема те бесједе која има снагу пјесме.

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила…

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

АМИН, БОЖЕ ДАЈ!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: