Мијо Перуновић: Оно што је политика урадила од спорта и спортиста је ужасно!

Прослављени боксер, добитник бројних награда, како током – тако и након завршетка професионалне спортске каријере, касније успјешан тренер, као и аутор двије књиге, Миодраг Мијо Перуновић, у интервјуу за „Борбу“ говорио је о актуелној ситуацији на спортској сцени Црне Горе, утицају политике на спорт у нашој држави, као и о начинима на који се ситуација може поправити.

Рођен је на Цетињу 1957. године, боксом се бавио од 1972. до 1994. године. Дотакао је звијезде и што је ријеткост, задржао скромност.

Воља и спремност да своје знање и искуство подијели са другима, у нади да ће помоћи некоме да дотакне врх, никада нијесу оскудијевале.

Период његових млађих дана и начин на који се тада схватао спорт, како је напоменуо Перуновић, доносио је бенефите не само у домену личних вриједности, већ и у сфери међуљудских односа.

По Вашем мишљењу, на који је начин политика у протеклих неколико деценија имала значајан утицај на младе људе који свој животни и каријерни пут проналазе у спорту?

Оно што је политика урадила од спорта, тј. спортиста, је ужасно! Млади људи (као и старији) су подијељени по националним таборима, научени да мрзе оне друге. И требаће дуго, дуго, времена да се поново науче толеранцији, добронамјерности, пријатељству, љубави, која ће их повезивати – а што је једино нормално.

Срећом има појединаца који су кадри и желе нешто мијењати на боље. Прије неки дан сам се вратио са манифестације „Мондијал пријатељства“ у Улцињу, коју организује г-дин Павле Пепђоновић, који је позвао бивше шампионе и репрезентативце СФРЈ, из многих спортова и свих њених република.

Три дана је преко петсто људи живјело у атмосфери некадашње слоге, поштовања, пријатељства и љубави. Сви смо били срећни што смо поново заједно, осјећајући и знајући да би то тако лако могло опет да заживи.

„Само нам је љубав потребна!“

Мали осврт на прошлост, упоређујући однос СФРЈ према спорту и својим спортистима, како би могли да окарактеришете вриједносни систем Црне Горе, тренутно, по том питању?

Мислим да су више – мање, све бивше републике обузете жељом да раскину са свиме што је остало од оне заједничке државе, укидале и брисале и оно што је било добро. Тако су и нека спортска системска решења, која су била веома добра укинули, а нова су у ходу одређивали, па када се показало да та нова не ваљају, послије неколико година су постепено почели да се враћају оним старим, провјереним решењима…

Ја сам предсједник Савјета за спорт Црне Горе годину и по дана. Као и остали чланови Савјета сам прихватио ту функцију са жељом да помогнем црногорском спорту у проналажењу што бољих рјешења, и обезбјеђивању услова за његов развој. Доносили смо предлоге измјена Закона о спорту, о неким рјешењима којима би се помагало бившим успјешним спортистима који живе у тешким условима, итд… Али, све је остало на папиру.

Дотакли смо се и његове тренутне улоге у црногорском спорту и става по том питању.

На који начин Миодраг Перуновић данас доприноси боксу, спорту уопште, и да ли постоји шанса да Ваше знање и искуство ускоро будете у прилици да дијелите са младим људима, обављајући неку високу функцију у сфери поменутог?

Највише сам допринио својим резултатима као такмичар.

Желио сам да своје велико искуство и познавање бокса преносим на млађе, помогнем им да можда постану шампиони.То сам у доброј мјери успио као селектор СРЈ.

Послије дугогодишње паузе, у периоду од шест година, освајали смо медаље на најјачим свјетским и европским такмичењима (мада сам доживљавао најгоре опструкције).

Покушао сам, и још увијек покушавам, да са својим сарадницима оживим наш клуб Будућност.

Никада ми нико није понудио неку функцију са које бих могао да помогнем боксу и спорту уопште, очигледно има пуно бољих и способнијих, па не требам ја њима, а вјерујте, ни они мени!

Како бисте оцијенили тренутну атмосферу у црногорском спорту, шта сматрате да би требало, или морало, бити другачије у приступу државе ка спортистима?

Налазим се у периоду живота, када се сагледава животни пут, сабирају утисци, извлаче закључци и поуке, тако да бих много тога имао да кажем у одговору на Ваше питање, али не желим да пресипам из шупљег у празно. Доста је што држава (спортске институције), непогрешиво бира и поставља људе који се на тај начин баве „развојем спорта“ (част ријетким изузецима).

Нијесмо могли закључити интервју, а да не поменемо пријатељство и кумство Перуновића са иконом рок музике, покојним Бором Ђорђевићем.

Можда је довољно рећи – Борисав Бора Ђорђевић, али шта бисте додали уз ово име које ће заувијек живјети?

Бора је био човјек, кога су људи уствари мало познавали. Велики пјесник и музичар. Који је иза себе оставио такав опус, да ће још многе генерације одрасти уз, и препознавати се у његовим пјесмама.

Био је бритке мисли и језика, храбар, непоколебљив у саопштавању истине. Многима је због тога сметао, и нису га вољели… У приватном животу био је сушта супротност ономе њему са сцене: никада га нисам чуо да повиси глас на некога, да се наљути, оговара, а да мрзи није знао.

Био је добродушан, добронамјеран, одан пријатељ, прави добрица.

Поносим се што сам га имао за пријатеља и кума!

Подсјећања ради, ово су достигнућа нашег прослављеног спортисте:

Освајач Омладинске златне рукавице 1974. године.

Освајач бронзане медаље на омладинском првенству Европе у Измиру 1976.

Шампион Југославије 1978. (велтер), 1979. и 1981. (полусредња), вицешампион 1980.

Вицешампион свијета у велтер категорији, Београд, 1978. (БАПС).

Шампион Европе у полусредњој категорији, Келн, 1979. године.

Шампион Медитерана у полусредњој категорији, Сплит, (МИС), 1979.

Освајач трофеја „Златна рукавица“ 1979. године.

Шампион Балкана у полусредњој категорији, Перник, 1980.

Вицешампион Европе у полусредњој категорији, Тампере, 1981.

Од 1980. године такмичио се као професионалац. 1989. постао је Интернационални шампион у ИБФ верзији у Минхену. Титулу је успјешно бранио 1990. и 1991. Одузета му је без борбе, јер због санкција није могао више да је брани. Боксовао је меч за титулу европског шампиона средње категорије (ЕБУ) у Анкони 1991.

Био је селектор репрезентације СР Југославије у периоду од 1994. до 2001. Селектор репрезентације Србије од јануара до јула 2019.

Три пута је проглашаван за најбољег спортисту Црне Горе, 1976.,1978. и 1979. године.

Проглашен је за најбољег младог спортисту Југославије за 1978. г. Најбољи спортиста Југославије (сениор) био је 1979. године.

Такође, ту су и друштвена признања:

Тринаестојулске награде за 1978. годину.

Награда Ослобођење Подгорице за 1979. и Ослобођење Цетиња за 1979. годину.

Добитник савезне (Југословенске) награде – Седам секретара СКОЈ-а за 1979. годину.

Као што смо навели на почетку, објавио је двије књиге, збирку пјесама „Путопис“ и роман „Штит и мач“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: