Мики Манојловић: Криза је увек изговор

Предраг Мики Манојловић о вредностима, изговорима за некултуру: Постоји увек боље сутра, важно је само да у себи поново пронађемо доброту. Криза је изговор и траје откад сам се родио.

Предраг Мики Манојловић завршио је у иностранству снимање филмова „The Judgement“ и „Аlegro con brio“, у Београду се први пут представио као позоришни редитељ, а Радионица интеграције, чији је оснивач, обележила је 2013. пет година постојања, пишу новости.

– Надам се да можемо да кажемо да смо врло задовољни и срећни оним што смо у Радионици током 2013. могли да урадимо – оцењује Манојловић у разговору за „Новости“. – У Београду људи углавном нису више радознали, осим једног врло малог броја, да не говорим о радозналости која подразумева померања устаљених норми и граница, што је свакако рад са хендикепираним људима. У том смислу, могу да будем поносан на Радионицу. Али, у 2013. у Радионици интеграције се ништа не би дешавало да није било разумевања (а разумевање не значи увек само новац) једног од наших најкритикованијих предузећа, „Железница Србије“. Она је препознала значај тог места и онога шта оно значи. Ми већ две године немамо никакву другу помоћ, осим за део програма, коју смо ове године добили од „Теленора“ и Рачунарског центра ОСА. Али, не жалим се, углед Радионице у региону и свуда где смо деловали врло је велики.

* Представом „Док нас смрт не раздвоји“ вратили сте на нашу сцену Миру Фурлан, чију сте драму режирали…

– „Док нас смрт не раздвоји“ је прва професионална представа у Радионици, она се по много чему издваја од свега онога што је ове године било на позоришним сценама Београда, а вероватно и шире, и има све што позориште треба да има. А позориште ваља само када је бриљантно, јер ако је осредње, онда је ништа. Драма Мире Фурлан, писана пре 13 година, говори о људима каквих данас има све мање – који су образовани, имају веома интензивне унутрашње животе, разна интересовања, о људима који нестају.

* Ова представа враћа нас осећањима, у добу у ком смо готово сви емоционално отупели. Да ли је и то један од разлога за њен успех?

– Свакако, али пре свега, тај текст је врло интензиван, квалитетан, незабораван, искрен, врло сложен и интелигентан издушак мистерије нашег постојања, љубави, смрти и нестајања. Наравно, на вечну тему чему живот и смрт, на коју нико досад није дао одговор, али се он и не тражи.

– Људи немају жељу да се помере од својих телевизора, или из позоришта у која можда иду, из круга људи које познају, немају жељу да доживе ново, да упознају друге људе и да схвате њихове животе. И немојте нико да ми изговори реч криза, јер то је у потпуности само алиби који не прихватам, нити сам икада прихватао, зато што сам личним примером и у кризним моментима увек био „некризан“, врло активан и продуктиван. Реч криза је изговор за неразумевање, за некултуру, за нехтење, за неспремност да се иде напред, за све оне који мисле да ствари не треба померати, имати нове идеје, покушавати нове пројекте. И та криза, кад боље погледам, траје откад сам се родио до данас, и у томе смо интегрисани – да кажемо да је тешко, и да се стално питамо како ћемо. А у формирању социјалних односа и свега што је унутра, криза у ствари и не постоји, него постоји споро зрење друштва кроз време.

* Шта је по вашем мишљењу обележило културу у 2013?

– У овој, као и у последњих пет година, градски секретари за културу, са градоначелником Београда, били су смртоносни за културу. То су цифре, подаци, ту нема утисака. Одговорност Демократске странке за стање у градским институцијама културе је историјска, ти људи су вољно – невољно, знањем – незнањем радили на томе да се институције систематски осиромаше, да се бесповратно укидају радна места, да се програми не финансирају, да се онемогући годишње и дугорочније планирање и неопходно подмлађивање запослених, а да се, у исто време, стварају нове институције, претварајући аматерска позоришта у професионална. Као, на пример „Дадов“, са својим аматерским дометима и приватном глумачком школом, у којем царују провинцијски редитељи и педагози. Да не говорим о приградским домовима културе. Између осталих промашаја, демократе су направиле можда најважнији: потценили су снагу малобројних културних посленика, који су чвор Београда, и чији је утицај на грађане Београда неупоредиво већи од једног заокруженог листића. Зато су и изгубили и изборе, и власт у Београду.

* Шта би био најбољи поклон за нас у 2014. години?

– Осмех и нада. Околности можемо да променимо једино ми, не треба околности да мењају нас. Могло би овде да буде боље, али када, не знам. Сутра постоји, имамо тај футур, и он не мора да буде негативан. Важно је да човек у себи пронађе оптимизам, свежину и доброту.

РАД ЈЕ ЈЕДИНА МЕРА

* Важите за представника оне „друге Србије“, и свака ваша критика упућена Демократској странци неке људе изненађује?

– То је оно што ми кажу и пријатељи, да скачем по „мртвацу“. Не, не скачем, само износим чињенице. Мене не занима што постоје они који не верују овој власти, који говоре да су то исти људи из деведесетих који су се само „пресвукли“. Зато што је у оваквом хаосу најлакше налазити мане. Битно је шта сада ради власт, а мислим да иде ка успостављању система вредности. То ће бити јако тешко, споро, али, „камен по камен, зрно по зрно“. Више није ствар у веровању или неверовању, него у ономе шта неко заиста ради. Шта ви заиста радите. И ко год ради добре ствари за земљу, и покушава да људима олакша живот, да изгради систем и институције, поздрављам га.
* У чему смо ми данас интегрисани?

МАГИЈА УМЕТНОСТИ

* Када препознајете магију уметности?

– У Радионици је недавно био концерт гитаристе Едина Карамазова и флаутисткиње Стане Крстајић, а они су врло озбиљне појаве у музичкој уметности. Улаз је био слободан. Сала је била препуна, концерт достојан европских музичких дворана, али о том концерту у Београду нико ништа не зна осим те публике. У два момента током концерта, ја који сам доста „тврд“ тип, био сам дирнут до суза. Јер, када се деси да уметност уђе у креативно, и да од заната, вештине и професионализма пређе у ирационално, онда постаје врло емотивна, снажна и магична. Един је дошао из Загреба, допутовао је по великој маглуштини и заједно са Станом приредио фантастичан концерт.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: