Микрокозма XXIII: Oграничења поезије налазе се у ономе ко је ствара

У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Књижари Матице српске, јуче су се у оквиру пјесничке трибине Микрокозма, посвећеној млађој генерацији књижевних стваралаца, представили пјесници Јанко Јелић и Миљан Николић. Са њима је о проблемским питањима односа према књижевној и језичкој традицији, литерарној перспективи, идеолошким и хијераријским препрекама, отклону од владајуће књижевне праксе, разговарала уредница трибине Микрокозма Милица Краљ.

Пјесник Јанко Јелић казао је, говорећи о формалним проблемима са којима се сријећу млади и неафирмисани књижевници у Црној Гори, да тек након завршетка књижевног дјела, када се обично сматра да је главни посао завршен, наступају неочекивани проблеми.

„Неко би рекао да формални проблеми нијесу нешто што битно утиче на стваралаштво и да је најбитније да писац пише довољно добро и да ће његово дјело наћи пут да пређе преко формалних проблема. Међутим, главна препрека јесте у томе што млади писац, управо због поменутих проблема, уопште не може ни да се појави на јавној сцени, ни да буде представљен ни публици ни критици, а самим тим, остављен сам себи, ни он сам не може знати колико је ваљано оно што ради“, рекао је Јелић.

Јелић је казао да је већина издавача прихватила комерцијални принцип брзе зараде, па се млади писци налазе у неравноправном положају.

„Како је данас све, па и књижевност, постало дио великог тржишта, млади писац се налази у једном положају неравноправне конкуренције. Јер књиге се данас не читају по предлогу учених људи и oзбиљне критике, већ најчешће по реклами која их прати. Неке књиге се продају по имену самог аутора и по његовој популарности, било да тај долази из свијета књиге или из свијета популарне културе, или некултуре. Неке друге књиге су читане по томе што их пишу писци иза којих стоји нека моћна политичка или медијска организација. Такве књиге су популарне због индиректног, или чак директног, пропагирања неке идеологије“, истакао је Јелић.

Према његовим ријечима, други формални проблем је у томе што у нашем друштву постоје критеријуми које у свему, па и књижевности, одређује политика или идеологија.

„То двоје је код нас углавном исто. По тим критеријумима неки млади писци су једноставно неприхватљиви и ако желе да буду прихваћени морају да се мијењају. Додуше, такав однос није од јуче“, рекао је Јелић.

Он је казао да данас постоји мишљење како писац не треба да се бави политиком, те да политика квари књижевност.

„То је тачно само кад писац пише у корист политике и њене пропаганде. Онда он и није писац него опсјенар и манипулатор. У свим осталим ситуацијама писцу је дозвољено да се њоме бави и опет од њега зависи да ли ће од тога направити умјетност“, закључио је Јелић.

Пјесник Миљан Николић изнио је своје виђење поезије и њене улоге у друштву.

Он је казао да поезија данас нема одређену улогу у друштвеном животу, додавши да поезија постоји и без уланчавања „с другим творевинама корисног грађанства“, у чему је, како тврди, њена снага и посебност.

„Поезија не мора да служи некоме и нечему, што не значи да је она довољна сама себи, да тако оствари присуство пред дјелима пјесника ранијих епоха. Проблем је у појму служити, а не њеном односу према читаоцу, или институцијама друштва у коме се остварује. Поезија није играчка да се поклања на државни празник и није сапун да се њом трљају запрљани дјелови организма народа. Поезија је цивилизована, еманципована, звијер у кавезу језика којим пјесник говори“, рекао је Николић.

Николић је казао да се ограничења поезије налазе у ономе ко је ствара, или то покушава.

„Све што нас пријечи да се слободно изразимо, може нас подстаћи да то урадимо на мање конвенционалан начин – само они који јесу пјесници услијед таквог притиска средине, из своје немоћи и ћутила, налазе излаз кроз поезију. Данас овдје, на Балкану, нисмо освојили простор слободе говора, тако ни поезија није отворена према истинским питањима права и слободе“, закључио је Николић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: