Микрокозма XXVIII: Богатство поетског израза Црњанског

Вечерас је у Књижари Матице српске одржана трибина Микрокозма, под насловом „Ексцентричне метафоре Црњанског“, поводом 120 годишњице од рођења  Милоша Црњанског.

Милица Краљ, модератор вечери, истакла је да је Црњански својом чаробном ријечју описао и дубљим космичким законом и смислом испунио онај „бескрајни плави круг“, оно блиставо језгро свемира синтаксом звјезданог бљеска“.

Она је испричала занимљиву причу о првом послијератном објављивању „Сеоба“ код нас.

„Добрица Ћосић је био замољен од уредника „Минерве“ да испита да ли може тај роман Црњанског да се објави. Он се не сјећа од кога је замолница стигла, да ли од Душана Костића или од неке политичке личности из Суботице. Ћосић је отишао код Мире Митровић, да је пита шта о томе мисли АГИТПРОП. Она је рекла да је то сувише крупно питање и да о тако крупном питању треба да се изјасни Милован Ђилас“, казала је она.

Међутим, казала је она, није се све завршило на томе шта мисли Ђилас.

„Након тога Ћосић је отишао код Ђиласа. Ђилас је казао да неће правити проблеме и што се њега тиче Црњански се може објавити, али за сваки случај треба питати Кардеља. И Ћосић одлази код Кардеља са истим питањем. Кардељ га пита: „А ко вам је тај?“ Ћосић је морао да објашњава ко је Милош Црњански, па је Кардељ рекао: – Па, ако вам је толико важан, онда га штампајте, али за сваки случај питајте Ранковића како се држи у емиграцији. Кад је Ћосић дошао код Ранковића, овај је Добрици рекао да према његовим увидима Црњански има добро држање у емиграцији, али да ће он то ипак да провјери. У следећем разговору Ранковић је Ћосићу рекао да се Црњански добро држао у емиграцији, али је имао само једну малу глупост. Глупост је била та што је на конгресу Пен центра у Паризу Црњански бранио Радована Зоговића. Тако је Ранковић пресудио да „Сеобе“ буду објављене“, казала је она.

Нови смисао ријечи

Горан Радоњић казао је да је однос поезије Црњанског према традицији, „однос према нашој али и свјетској поезији, јер за њега је традиција много више јер је био полиглота“.

„Основе модернистичке лирике подразумијевају комуникацију са традицијом. Постоје суштинске везе међу удаљеним свјетовима. Стварност је помјерена. Везе интертекстуалне – превредновање традиције које се врши пародијом, али то је форма понављања са иронијском критичком дистанцом у оквиру којег се налази и афирмација традиције“, казао је Радоњић.

Према његовим ријечима, у поезији Црњанског се ради о покушају да се помири са двије прошлости: личном, трауматичном, ратном; и оном историјском.

Радоњић је казао да Црњански радикално негира своје претходнике, предратне пјеснике.

„Он разобличава доминантну владајућу конструкцију, поетску и цјелокупног језика. Његови текстови теже да нам дају нови смисао ријечи. То је покушај да се језику врати значење“, оцијенио је Радоњић.

Драгоцјена поетска ризница

О поетском или о души у поетици Милоша Црњанског говорила је Лидија Томић.

Она је казала да је одговор на питање зашто волимо Црњанског најшире одређен према неисцрпним естетским вриједностима његовог поетског израза.

„Несумњива је истина да је књижевно цјело Милоша Црњанског драгоцјена поетска ризница и тријумф лирске структурираности пјесама, приповиједака, романа, драма, путописа и есеја. Читалац његове поезије и прозе увијек је изнова изненађен и побуђен богатством поетског израза, слојевитошћу мотива, насловима пјесама и књига, жанровском структуром и међупрелазном формом поетског и прозног садржаја“, казала је она.

Према њеним ријечима, Црњански је лирски мислилац, поетски контемплативан стваралац, дипломата и новинар, суптилан урбани човјек широко настањен у просторима литературе.

„Књижевни свијет његовог дјела спојио је експресионистички дух стварања и откровења која садрже паралелне свјетове „тосканске трешње у цвету“ и „завичајне јабланове“, свјетло и таму, покретни пејзаж и визуелну динамику“, закључила је она.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: