Мила Алечковић: Христос је велики јер се одрекао идеје изабраног народа
1 min read
Нема смисла анализирати околну стварност само у њеној физичкој димензији-то је ограничен поглед на биће које нам је дошло из 20.века. И настављамо да сецирамо догађаје око нас кроз објектив метафизике. У још једном разговору о теологији политичког, разговарамо са нашом дугогодишњом пријатељицом и најмудријом од личности модерне Србије-милом Алечковић.
Професор Др Мила Алечковић спада у најобразованије Српкињe у свету и један је од најбољих антрoполога здравља у региону и Европи са огромном ерудицијом знања из психологије, неуро-психијатрије, историје, политичких теорија и философије. Докторирала је на Универзитету Сорбона са радом: „Појам несвесног у психолошким и неуролошким теоријама“. Аутор је бројних књига и предавања у свету на пет језика, а осим теме психопатологије и стваралаштва, Мила Алечковић већ годинама пише против злоупотребе психолошких и психијатријских знања о људској души.
У новој књизи „Црна психијатрија и црне дијагнозе“ декортиковане су све могуће операције социјалног инжењеринга и психијатрије смрти којима се данас служе глобалисти и малтузијанци. Мила Алечковић у књизи мајсторски анализира тиранска друштва којима управља нагон смрти, као и психопатолошке дијагнозе политичких актера. Рекло би се да читањем ове бриљантне књиге постајете имуни на све могуће манипулације и програме страха. Или, како ауторка сама каже: „Љубав и стваралаштво које носим у себи помогли су ми да дешифрујем све што ради црна психијатрија у жељи да вам пороби ум или да вас поништи као људско биће. Ми, који се против ње боримо, побеђујемо, јер лечимо душу не као црни, него као бели, јер је у нама нагон живота победио нагон смрти .“
— У XX веку секуларни процеси су активно избацили дискусију о Богу из јавног простора. Политика није била изузетак, а то није поништило стварно присуство Бога у свим областима човековог живота, не искључујући ни политику. Како мислите да ће 21. век бити време повратка религиозног у политику?
— Прво да кажем, драго ми је што бар један новинар у Србији поставља питања везана за смисао живота у поплави трагичних баналности које живимо сваки дан. У једној телевизијској емисији коју сам реализовала и водила док није била забрањена због тога што је власт у Београду променила природу власништва те телевизије, била сам у ствари и на жалост, једини интелектуалац у Србији који је у телевизијској популарној емисији постављао, као и ви, онтолошко-егзистенцијална питања угледним личностима, мојим пријатељима, научницима и уметницима. Емисија се звала „Бесмртност и стваралаштво са Милом Алечковић“.
Овако ћу почети одговор на ваше прво питање: 21 век је већ ту и указује на силазну линију целе наше цивилизације. Немачки философ Хегел писао је да цивилизације настају и нестају. Све делује као да је наша цивилизација у општем распаду, уситњавању, удаљавању као планете у космосу које се полако удаљавају и хладе, да је све психолошка ентропија, неповратно изгубљена енергија. Распала се породица, распадају се заједнице, распао се људски морал, распао се смисао за оно што је „здраво“ наспрам патолошког (о чему пишем у својој књизи „Црна психијатрија и црне дијагнозе“), свет је захватила релативизација која је у ствари поравњање у хоризонталу, а хоризонтала је нагон Смрти на делу. Велико је питање да ли може да дође до неког значајног заокрета сада одмах или је то резервисано за нека друга и другачија друштва после нас.
Али, овде би прво требало да дефинишемо појмове, како би рекао философ Лудвиг Витгенштајн. Шта је вера, шта је религиозност, а шта духовност? Религиозност је пре свега одлука да се поштују правила којима се човек успиње ка Богу, јер религију чини, између осталог, скуп правила. Претпоставља се да је такав човек духован и да верује у Бога. Међутим, психолошки је могуће да се правила поштују и у одсуству ова два друга услова. Могуће је да човек буде „практикант“ религије, а да заправо нема веру, па чак ни духовност. Психолошки гледано, уколико је такозвани „Суперего“ особе превише слаб, ни савести, ни вере неће бити, а уколико је прејака кажњавалачка инстанца у личности, онда ће „вера“ бити искључиво манифестација неурозе, узрокована страхом, тј.механизмом одбране, без већег увида у смисао вере. С друге стране, могуће је такође да људско биће буде духовно биће и ако не верује у Бога у догматском смислу речи, или не следи правила религије. Поунутрен деонтолошки морал заједно са стваралачким импулсом, људском бићу отвора ступњеве духовности и онда када особа тврди да није верјућа, или када још увек агностички трага за сазнањем. Ове разлике између вере, духовности и религије, постају још значајније када су у питању друштва и колективи који установљавају религијски скуп правила, недовољан за било какву стварну потврду о духовности.
Лично мислим да религиозност никада неће моћи да уђе у политику као конститутивна суштина, осим на најгори могући начин у виду неког фундаментализма и фанатизма. Религиозност, осим скупа самих правила, није ствар политике, него је сфера појединаца. Држава може да прогласи одређена религиозна правила која треба да се поштују, али оног тренутка када духовни део религиозног постане обавеза, права духовност ће нестати. Када француски писац Андре Малро каже своју чувену реченицу: „следећи век биће религиозан или га уопште неће бити“ он заправо шаље позив људима на отварање те личне духовне равни и на развијање људске свести да је духовност нужна за смисао људског живота. Али, ова Малроова констатација може да значи и то, односно плаузибилно следи из ње и то да је дошло несрећно доба и да нас ускоро заиста неће бити.
— Колико су по вашем мишљењу религија и политика компатибилни у животу појединца… Како се то изражава у поступцима политичке особе…Можда је најбољи пример комбинације верске и политичке моћи монархија. Монарх је проглашен помазаником Божијим , био одговоран Богу за народ. Шта мислите о оживљавању монархије у Србији и шире европским земљама, од Португала до Русије. Како би изгледала стварна а не номинална хришћанска монархија? Каква је ваша визија?
Монархија је само један облик владавине и ништа више. Сама по себи, као институција, она, по мом мишљењу, не доноси никакву моралну предност. Ја сам се одувек онтолошки и са становишта дубинске психологије, противила сваком појму помазаника или викара, односно изасланика Божјег на земљи у било ком облику, изасланству живог човека међу живим људима који би требало да заступа Свето и непроменљиво. У историји је поредак Светог и непроменљивог постојао, али никада није представљало праву духовност него само овоземаљску хијерархију. На пример, Римски Папа је одувек симбол вере и вертикални викар Божји, али он осим симболично, психолошки не инкарнира Бога, нити може истински да га инкарнира. Монарх, било да је православни или неке друге вере, такође не може да буде инкарнација Божије духовне силе, како год да Бога схватамо. Право питање јесте Ко ће онда бити модел уздизања душе, ко ће преносити вредност духовне висине? Висина је бесмртност, а бесмртност никада не може да инкарнира људски и смртни пали анђео, чак ни у помпезним симболикама, одорама и церемонијама. Као што Бога не видимо оком, али га осећамо свуда, тако и та сила која нас вуче ка њему, по мом мишљењу, не сме да буде шљаштећа, церемонијална, циркуска. Довољно је постојање подвижника по манастирима јер нас једино они потсећају да постоје духовна бића која могу да живе без луксуза.
Управо симболично гледано, у истом смислу руска архитектура старих цркава у висини људских кућа најбоље је одражавала суштину. Јасно је да у давно време нису ни могле да се граде високе цркве, али мени су и данас најлепши ти православни храмови који не иду само у строгој вертикали увис, него се обраћају човеку од кога све почиње и без кога ни људско, али ни архитектонско викарство нема смисла. Те цркве су просто куће за људе. Нити је висина у метрима, нити је она у почастима. Висина је бесмртност, а бесмртност је само наше сећање, како каже Бергсон. Сећење и поштовање сећања у савезу душа.
Док је у историји постојао Соломонов престо, односно апсолутна монархија, дотле је монархистичко уређење решавало нека значајна политичка питања. Таква је рецимо била француска монархија од почетка, а посебно за време капесијанских краљева. Краљеви су у Француској заиста имали значајну политичку улогу и створили су моћну државу од три расе и четири конфесије. Данас је монархијско уређење адитив парламентаризму и углавном се своди на декор, јер ни о чему, у ствари, не доноси одлуке. Али, и у првом и у другом случају, монархијско уређење државе не обезбеђује per se никакву религиозност, нити духовност. Ово не значи да сам противник монархије као државног уређења ако народ изабере такву структуру. Монархија може да буде социјална монархија и некада много поштеније уређење или јевтиније од другачијих типова управљања државом.
Међутим, важно је схватити две ствари. Политички положај се не може „наслеђивати“ преносом на наследика у породици, јер је политика домен идеја, а идеје се не наслеђују, него рађају. Свако људско биће има право да се својим оригиналним или личним идејама уздиже, од ничега, тј. од нуле. Друго, још много важније од овога, јесте чињеница да је Хришћанство у историји почело као идеја жртве, доброте, праштања, љубави и милосрђа, што је требало да се прошири на све људе света и да завлада њиховим срцима и душама, а не институцијама. Христос није био владар, него проповедник поунутрења људских најузвишенијих вредности. Он је од почетка био у некој врсти психологизма. Онога тренутка када би се хришћанство „институционализовало“ у правилником закован теократски државни поредак, оно би постало или чист формализам, или би личило на режим кажњавалачког Бога Јахвеа, па чак и на само Римско Царство. Можда би то биле савршене организације какве јесу биле Египатско друштво или Римско царство, али то би било лицемерно и тоталитарно друштво. Почели би прогони свих оних који не следе правила и идеја Христова изгубила би сваки смисао.
Руска традиција такозваног „сведржавља“ јесте облик „религиозног и просвећеног управљања државом“ као наследник апсолутних монархија, али она, сама по себи не може од људи да направи духовна бића. С друге стране, демократије како су данас схваћене, односно демократије у својој зрелој дегенерацији, јесу узрок великог зла. Како у прошлости пише још руски Славјанофил Константин Леонтјев у својој пророчкој књизи „Просечни Европљанин“, данашњи свет руковођен само принципом утилитарности, а не моралне деонтологије, руковођен профитом и непрекидном компетицијом ефемерног овоземаљског, заиста је дао, у најбољој варијанти, владајућу психологију профи-мана, баналног и утилитарног човека без икакве узвишености и трансценденицје, Музиловог „човека без својстава“ а у најгорој варијанти социјалног и психолошког психопату, безбожног, суровог, анално структурираног створа који одавно нема веру, па затим ни ум, а некада више ни разум. Демократије које воде овакви људи постају нови облик тираније. У томе јесте проблем дегенерисане утилитаристичке етике над деонтологијом, али на то су нас упозорили још антички Грци који су сматрали да је демократија један од лошијих облика владавине ако се из ње изузме аристократија. Мисли се, наравно, на моралну и карактерну аристократију, а не финансијску. Много касније о медиокритетству као главном принципу демократије у тиранији већине, у блажој варијанти писаће Алексис де Токвил у делу „ О Демократији у Америци“, закључивши ипак да „још увек не постоји ништа боље од таквог уређења“.
Међутим, суштина проблема није тип државног уређења, него схватање природе људског бића. Ја сам у мојој књизи „Психологија идеја Слободе и Правде и српски национални интерес“ сва схватања у историји поделила на две велике линије: прва иде од Зороастризма, преко Аристотела, светог Августина, светог Томе Аквинског, затим преко учења посебно патристике и источног Хришћанства, у коме се, управо због посебног односа према људској души и непостојања могућности да се човек лако ослободи греха речима absolvo te, рађа жеља рада на себи и психотерапија, потом преко рационалисте Емануела Канта или емотивисте Жан Жака Русоа, па све до данашњих деонтолога, односно хуманиста, и она људску природу схвата као племениту, алтруистичку, добру. У тој слици света, човек је у својој суштини Добар. Друга линија ишла је од атинског посланика Еуфема и његовог закључка да је корисност важнија од појма Добра (Добро може бити корисно, али корисно не мора бити Добро), или Сун Цуа и његових стратегија утилитарне лукавости, преко Томаса Хобса и његовог става да смо сви једни другима вукови у борби за опстанак, преко Роберта-Томаса Малтуса и његове редукционистичке демографске утилитарности, све до философа Џереми Бенатама, модерног теоретичара философије утилитаризма, која сама по себи не би била проблем да није схваћена и примењена погрешно и да зато није родила данашњи свет најгорег могућег утилитаристичког дарвинизма чији је последњи малоумни модни крик тзв. „вокизам“ (woke-ism), погрешно схваћен као „левица“, а у ставри представља извртање свих вредности наопачке, релативизовање и стварање атмосфере рата свих против свију, „bellum omnia contra omnes“. Вокизам је деструктиван јер је он паганска освета: он имплицитно позива све потлачене да се освете тлачитељима. Црнце да се за своју патњу и ропство освете белцима, хомосексуалце да се за непризнатост освете хетеросексуалцима, жене за вековну неједнакост — мушкарцима. Али, питање које се поставља јесте: зашто су вокизму потребни сукоби, зар није могуће помирење, него је нужан рат? Наравно, ово је реторичко питање будући да је „вокизам“ потпуно безидејан и да је он само облик новог социјалног инжењеринга и нове деконструкције друштва кроз Ги Деборово „Друштво спектакла“. У сваком случају, не може бити реч о идејама јер „вокизам“ никада није дошао до равни идеја, па би се пре могло рећи да он личи на оно што је француски писац Леон Доде описао речима: „Добро је бити конзервативан у односу на глупост“…
Наше питање овде зато није да ли ће институционализована религиозност у некој монархији од људи направити духовнија бића, јер је сигурно да неће. Наше питање је како подићи људски род из хоризонтале у којој се он ваља као у блату, како га подићи у духовну вертикалу, у вертикалну трансценденцију. Не верујем да то може да постигне неко државно устројство својим формалним правилима, ма како нормативна и пожељна она била. Можда је Божја сила ово искушење управо оставила провиђењу да се сâмо догоди онда када плиткост почне да гуши људска бића. Управо тако се десило, на пример, са одбијањем већине данашњих заглупљених и пометених Американаца да прихвате „вокизам“ као облик извртања вредности, релативизовања, тј. као облик нихилизма. У баналној световној политици новинари питају: зашто је победио Трамп?, а ја кажем: није победио никакав Трамп, него пробуђена колективна жеља и потреба народа и појединаца који не могу да живе без вертикалне трансценденције, како је то лепо приметио још Густав Ле Бон. Политичар Трамп, који је такође вулгарна карика великог капитала, ипак је изговорио: „забранићу насилно мењање пола и операције на деци, забранићу нестанак вековног појма мајке“…(у овом правцу данашња руска политика према породици спада у оно најбоље што постоји у Русији, поред свих других проблема).
Када друштво доспе до дна, онда почиње дејство грчевитог дизања, јер људско биће, ако још увек има атрибуте људскости, не може да живи без трансценденталне вертикале. У подсвести сваког човека живи „homo religiosus“, Архетип Спасиоца, како Христосов, тако и прехришћански. Али, то спасење се не може постићи никаквим државним уређењем. Ово сама по себи не може (није могла) да постигне чак ни институционализована Црква, а камоли државни поредак који би се ослањао на религију. Црква на земљи је само подстицај, а Црква на небу је искључиво у срцима људи. Духовност је једино ова друга небеска црква. Она се може „подстицати“ дизањем свесности људи, школством које говори о смислу живота, о љубави према природи, деци и животињама, уместо искључиво о компетицији и профиту. Могуће је деловати на људску духовност преношењем вредности и образовањем. Међутим, у принципу и монархистичко и републиканско уређење могу да уведу овакве програме, те тежња за институционализовањем монархистичког уређења као „пријатеља“ религије, односно за доживљајем монархије као по себи духовне творевине, нема никакву логичку нужност нити предност, те чак може да изазове и отпор код људи као све оно што се намеће строгим правилима.
Ако бих сада са философског терена сишла ка српској стварности за коју такође питате, мислим да је Србија у погледу враћања монархистичког поретка (боље рећи декора, јер тај поредак stricto sensu политички у парламентарним демократијама више не постоји) на жалост посебно осујећена, будући да су се последњи изданци њене последње монарије делимично утопили у свет холивудских глумаца, те њихово име више не може да опредмећује претпостављену историјску духовност. Сан о Немањићима као српској духовној аристократији, или повратак јединих духовних и образовних аристократија у новијој српској историји, владавине П. П. Његоша или породице Стратимировић, само је историјски сан и он је данас у потпуности неостварив. Можда је заправо једина узвишеност која је у имагинарној слици српског народа остала, остала још у траговима древног поетског, архитектонског, сликарског и музичког наслеђа. Остали су трагови, али тим стваралачким траговима прошлости немогуће је „историјски оживети“ створења у садашњости која та дела нису стварала. Узмимо пример данашње драме у Србији: то је као када бисте замишљали да градитељ железничке станице у Новом Саду има духовну слику света једног Боројевић Рада ! Али, то апсолутно више није исти свет.
Укратко, Христова порука нема никакве везе са обликом државног апарата. Најзад, духовност није почела са Хришћанством и није само хришћанска. Зато, када данас бранимо предност „хришћанског брака“ наспрам, рецимо, брака са животињама за који у Европи расте толеранција у свим „негативним слободама“ које се одобравају човеку, тада не би требало да концепт традиционалног брака бранимо „зато што је хришћански“, него би требало да у општељудској равни објаснимо како ту предност бранимо зато што ће она људски род одржати у животу, будући да она, и само она, гарантује да се живот наставља. Универзалну вредност никада не треба бранити у склопу неке идеологије, јер ће онда свако имати право на неслагање, на порицање те идеологије и на сопствену идеологију, него вредност увек треба бранити у односу на највишу вредност: као победу Нагона Живота (да додам – умног живота), над нагоном смрти.
— Да ли се искушења шаљу народу због његовог повлачења од Бога?
Да ли је истина израз апостола да је свака власт од Бога, да ли народ заслужује владаре који су на власти? Зашто мислите да је Бог пустио Албанце да окупирају Косово и Метохију, свету земљу српског народа?
Онтологија Зла и постојање интенционалног, намерног, жељеног зла које је доносило трагедију невиним људима објашњавано је у историји људске мисли на два начина.
Стара јеврејска теорија злог духа – дибука који се преноси на многе генерације после неког почињеног греха, једноставно је објаснила невино страдање као „наплату раније почињеног греха који није окајан.“ Хришћанство се одвојило од ове концепције, постулирајући да се грех не наслеђује, те да невини не смеју да пате због греха предака јер је грех чин индивидуалног живота. Међутим, колико год да је хришћански поглед на грех и непокајан злочин морално исправан, толико је стари јеврејски поглед психолошки тачан. Иако ми људско биће не можемо да осудимо због онога што су можда чинили неки његови преци, исто толико је тачно да такво биће увек психолошки пати због грехова предака. Данашња психоаналитичка схватања узрок патње кроз колективно, породично, па онда и индивидуално несвесно, управо клинички потврђују овај феномен. Патња због почињеног зла осећа се кроз више генерација. Упркос непостојању моралне кривице, остаје психолошка патња.
Међутим управо због непостојања кривице, хришћански деонтолошки став нашао се у тешкоћи да објасни зашто онда невини страдају ако нису лично криви ? Зашто Бог ово допушта ? Сви умови света и сви руски славјанофили постављали су ово питање и на њега одговарали вековима, од пресократоваца, стојика, етичких песимиста, рационалиста, утилитариста, деонтолога, хуманиста, еволуциониста, егзистенцијалиста…
Ако се питамо зашто неко потпуно невин страда, зашто су убијана деца по логорима, зашто је петнаест невиних људи страдало у Новом Саду, односно зашто је Бог то дозволио, ви иманентно питате има ли уопште Бога ако је тако нешто допустио? Човек је у маленкости свога ума Бога схватао као праведног судију који треба да пресуди, да нешто дозволи, или да нешто не дозволи. Међутим, изгубили смо из вида да хришћански Бог није судија, већ да је он Слобода. Човеку је дата слобода да изабере између Добра и Зла и он сам мора да уђе у простор слободе и да направи избор. Хришћански Бог за разлику од Јахвеа не доноси пресуду, него даје слободну вољу сваком бићу на основу које ће тек моћи да се суди да ли је неко грешан или није. Јер ако не познајемо разлику између Добра и Зла, ако никада нисмо свесно, слободно и вољно изабрали једно од та два, не можемо да будемо ни прави ни криви, тврдио је још философ Лајбниц. Кривица је увек и само у слободној вољи и намери да се чини зло, те је зато потребно да постоји избор. Од духовне силе добили смо избор као највећи поклон, слободни смо да постанемо људи или нељуди и то је највише што је хришћанска концепсија Бога могла да нам да. Она је заправо суштина моралности у нама.
Сада се враћам на ваше питање да ли је свака власт од Бога. У горепоменутом смислу јесте. Јер ако појединац или народ немају снаге или немају воље да слободно изаберу хуманог владара или политичара, ако су неспособни, субмисивни, невољни да се боре, корумпирани, поткупљени, лицемерни, улизичких карактера, дволични, неискрени, подмукли, склони трпњи због неке користи и склони страху због моралне слабости, онда такав народ апсолутно заслужује тиранина. Нема ли у нама Србима воље и снаге (јер свест даје вољу, а воља снагу) да уклонимо тиранина, онда морамо да останемо под њим док се та воља и снага не створе. Исто ово важи и за окупирано Косово и Метохију. Ја сам можда једина Српкиња из расејања која редовно иде на Косово и Метохију и чак сам пристала и да имам студенте тамо. Никога од политичких актера који свакодневно причају о српском Косову у Београду, ја, на жалост, тамо не видим, сада када је власт у Београду продала за малу и несрећну цену јужну српску земљу и када је остало нужно још само присуство наше на тој територији.
Значи да је тренутно тиранство заслуга. Реч је и о аналитичкој и емпиријској истини. Један француски аутор, по имену Боесије у 16. веку ово је добро објаснио у свом спису „О добровољном ропству“ (E.de la Boetie: De la servitude volontaire). У таквом случају слобода појединаца није у питању, појединци могу да буду слободни, али ако не успеју да подигну масу народа, такав народ као колектив с правом је осуђен на ропство и патњу. Односно, одговор на ваше питање био би: у таквом случају никава виша сила не може да помогне људима док се они не сете шта је услов за слободу и док не донесу одлуку да буду слободни. А та одлука је почетак борбе. Када почне борба, божанске силе су по дефиницији одмах са нама и слобода није далеко.
— Како видите духовно и морално стање српског народа?
Могуће је да су у праву теоретичари који тврде да су Срби један од најстаријих народа ( у сваком случају старост винчанског писма је задивљујућа), али из такве тврдње не следи никаква морална супремација нас данашњих Срба. Ово евентуално може да делује подстичуће на неке припаднике нашег народа који у драми отимања територије и деспотског режима данашњег српског друштва губе осећај историјског самопоштовања и идентитета. Тврдње о старости нашег српског народа, наравно, требало би да буду предмет научног доказивања. Међутим, закључак да смо због неке евентуалне дуге прошлости данас предестинирани за нека велика дела, једноставно не следи и може да личи на велику психолошку самообману.
Власт, односно разарање од стране данашње власти (2024.), њено неуко и корумпирано лутање, вратили су српско друштво у феудално доба. Данас имамо владавину најгорих, а та владавина најгорих избацила је на површину најгоре особине нашег народа које су се укорениле тешком историјом: завист, љубомору, дволичност, лицемерје, похлепу, субмисивност, инцестуозну психологију (ми, наше, ако је неко лош човек, онда се одмах „пронађе“ да није етнички Србин), савијање пред физички (не морално) јачим, идентификацију са агресором…
Ја ту видим две „методолошке“ погрешне фиксације нашег народа:
Прва је дошла са тешком историјом због које се усадио германски концепт, односно биолошко-крвни концепт нације, уместо политичког, због чека смо изгубили како различите несрећи историје одбегле вере, тако и све друге етничке групе које су можда пожелеле да се асимилју у српски народ (мањине Чеха, Словака, Јермена, Француза, Немаца, Цинцара, и свих других који су живели на нашем простору…). Зато смо остали духовно велика, али физички мала нација што је довело до когнитивне дисонанце и до колективног периодичног компезаторног и узалудног фантазма и сневања о обнови историјског царства…
Друга погрешна фиксација усадила се преко архетипског древног сукоба и вечних подела у нашем народу, које су психолошки почеле са Стеваном и Вуканом, а наставиле се, преко Карађерђевићеваца и Обреновићеваца, четника и партизана, Славјанофила и Европејаца, све до данашњих „Бриксофила“ и „Еуро-Натофила“. Углавном се не ради о рационалном аргументисању за и против, него просто о некој потреби за „таборисањем“, за припадањем неком табору који игра улогу безбедног корњачиног штита, али обавезно повлачи агресивност и паганску мржњу према оном другом табору. Ова потреба да се закључамо у неки безбедни табор израз је архетипског остатка поробљеног народа који је стално тражио крило под које ће се савити. На исти начин се рајетински етнопсихијатријски склоп у нашем народу супротставља динарско-виолентном, кроз циклусе и смене колективног трпљења са колективном агресијом.
Али, ми Срби били смо најјачи и најузвишенији управо онда када се ни на једну страну нисмо савијали нити приклањали и када смо се у историји борили за нешто потпуно универзално.
Данашња Србија је под тиранском влашћу, али она би лако пала са трона да нема много оних који је негују и држе, било заражени симбиотичким лудилом, било користољубљем. Србији је потребна реконструкција свих грађевинских настрешница, али и потпуна морална реконструкција, уз помоћ неке нове генерације људи. Подршка из света студентима у протесту увек је добродошла, али ничији страни тенкови не треба да ослобађају Србију.
С друге стране, у српскм народу има анђеоских, „безвремених“ душа бескрајне и ретке доброте и савез таквих душа углавном највише доприноси да данашње друштво хаоса, без икаквних правила, потпуно не потоне. Ови племенити људи који су чудном хибернацијом преживели многе политичке режиме, личе на неке преостале „анђеле чуваре“ нашег колектива.
— Догађаје у Новом Саду када је погинуло петнаест људи неки су назвали „црни лабуд“. Шта мислите који метафизички знак носи трагедија која се десила у Новом Саду?
Као год да схватате Бога и божју силу, ја бих рекла да је ово што се десило у Ново Саду знак онога што философ Спиноза пантеистички описује речима: Бог је у природи… И та природа, и жива и мртва (а у ствари и мртва је на свој посебан начин жива) повезала је детерминистички невине жртве и бес иманентне правде. Жртва невиних људи је у огромној драми узрокованој зликовачком корупцијом и психопатском халапљивошћу, започела дуго чекано физичко и метафизичко чишћење зла у Србији. Ово помало личи на оно што је француски писац Жан де Лафонтен описао речима, у, такорећи спинозистичком детерминизму: „На судбину наилазимо оним путевима које изаберемо да бисмо јој утекли“ (On rencontre sa déstinée par les chemins pris pour l’éviter). Власт у Србији изабрала је пут корупције и крађе како би остала што дуже власт и како би избегла свргавању сопствене моћи. Али, управо такво деловање довело је до момента који је пробудио целу Србију у свести да та криминална власт мора да падне и процес њеног рушења је баш тада почео. Догодило се управо тако како говоре Лафонтенове речи.
Као што рекох, Бог је дао слободу човеку да се определи за Добро или за Зло. Али и даље остаје питање зашто одлазе потпуно невине жртве, као у новосадској драми, ових петнаест, а можда и више невиних/случајних људи? Петнаест случајних бића спљоштено је са земљом за пар секунди. Само једно објашњење овде може да прихвати верујући човек: Зли људи одлазе зато што су грешни и криви, а невини зато да их никада не заборавимо и да се у људима, у остатку човечанства пробуди жеља за борбом. Теодицејски речено, петнаест жртава нестале су како би се читав народ дигао у обрачун са нагомиланим злом. Да ли је то само рационализација или стварна неумитност више силе, немогуће је пресудити. Али, једно је извесно, петнаест мученика подигли су данас Србију у борбу.
— Постоји осећај да се српска црква зближила са католицима, можда је то само дијалог са православнима. Да ли је СПЦ потребно пријатељство са Ватиканом. Како гледате на Папин долазак у Београд?
Не бих имала ништа против његовог доласка ако би Римски Папа обишао логор Јасеновац пре или после посете Београду и симболично клекнуо или се барем наклонио у помен српским жртвама као што је то чинио у Јерусалиму у помен жртвама јеврејског страдања у другом светском рату. Да ли је то неко јасно тражио од њега? Део српске породице мога оца страдао је у Јасеновцу током другог светског рата, али ја сматрам да управо католички викар Божији ту нашу бол може да ублажи својим ставом извињења за злочине почињене у страшном периоду историје, у смеси званичне вере и политике.
С друге стране, мржња неких данашњих Срба према католичком Папи, по мом мишљењу је ирационална.
На ваше питање да ли је СПЦ потребно пријатељство са Ватиканом, ја бих одговорила да је српској Цркви потребно пре свега пријатељство самој са сабом, а то значи са нама, српским народом. Већ дуго времена врх наше Цркве штити световну власт и не обазире се на оно што се дешава пастви, народу. Моју мајку је управо Српска Патријаршија извукла из затвора Гестапоа у току другог светског рата када ју је специјална полиција ухапсила и батинала на смрт, како се то каже, због учешћа у протесту против наци окупације у окпираном Београду… Спасли су је у последњем тренутку уз речи: „Спасавајмо нашу децу“. Ја сам тој и тадашњој Патријаршији захвална до краја живота јер јој дугујем управо живот.
Данас се врх наше цркве (говорим искључиво о врху) не оглашава када социјални центри отимају децу сиромашним породицама, када старог професора у осамдесет трећој години живота избаце на улицу тзв.“извршитељи“, када треба разрешити драму погинулих под срушеним крововима… Зато је беспредметно расправљати о пријатељству цркве са другом конфесионалном организацијом ако њен врх није у пријатељству ни са својом паством.
Што се тиче мешања обичаја и канона двају цркава, то није питање за мене. Уређење односа између два хришћанска плућна крила, како је католике и православце звао руски писац Вјачеслав Иванов је вековни проблем организације, зоне утицаја, прозелитизма или одбијања прозелитизма, политичких и територијалних позиција моћи, који наравно има везе са канонима религије, али у ствари има јако мало везе са духовношћу. Христова порука нема никакве везе са историјском мржњом између конфесија која је по својој суштини земаљска, политичка и, рекла бих, паганска. Ја сам православне традиције и никада у Француској где велики део времена живим нисам доживела никакво одбацивање, непоштовање нити ниподаштавање ни од стране институција, нити од стране оних који сматрају да су католички верници.
Могли бисмо да кажемо и онако како је један аутентичан руски ум, Сергеј Булгаков, писао: „Католик је донео организацију, протестант нагласак на интелектуалном моменту живота, а православац духовност и пут ка срцу“. Како ће се ова велика мисао опредметити у свету материјалних и политичких утицаја трију цркава и њихових институција, није сфера духовности него световне поделе политичке и финансијске моћи.
— Сваки народ и сваки човек позван је од Бога да испуни своју сврху. Како ви и шире српски мислиоци видите божанску намену српског народа, шта је мисија српског народа пред Богом?
Ако је то оправдање због чега народи и људи уопште постоје, то је таутолошки тачно. Међутим, Хришћанство, не спасава народе, него појединце у свим народима. Христос је велики управо зато што се одрекао идеје о изабраном етничком народу и пренео поруку да је народ изабраних онај народ који чине спасени појединци свих народа. То је народ који повезују љубав , вера, доброта и милосрђе, а не етничка група или „pureza , limpieza de sangre’’, како је говорила шпанска Инквизиција.
Нисам против митова јер су још древни Грци знали да се Митос и Логос допуњују, да митови делују психолошки на људе и на њихову вољу за трајањем. Али, опасна страна мита је она у којој закључите да сте „једини, најбољи, најстарији и одабрани“. На жалост, један народ нам је својом трагедијом већ показао да је од оваквог става, ако почне да се намеће свима другима, до гасне коморе, веома кратак пут. Зато је довољно рећи да је мисија српског народа, чак и ако изгуби територију, да сачува језик, средњевековну поезију, музику и сликарство. Светосавље је велико наслеђе, али у духовној, не политичкој димензији.
Ја нисам поборник става да је Запад „малигни“, а да је нови рађајући Исток (Русија +Кина) спас, како данас неки моји сународници поједностављују, јер подела на запад и на исток у духовном смислу нема никакав значај. Колико вреди данашња подела на лево и десно у политици, толико отприлике вреди и подела на Исток и Запад. Патологија која је дошла од глобалиста и од вокизма дошла је просто зато што су та друштва брже завршила неке фазе развоја, и уништила сублимацију на којој почива људска култура, а све што се брже материјално развије, брже и пропада. Али, знамо ли ми да ли је руско друштво потпуно отпорно на вулгарни материјализам? Наравно да није. У Русији такође има много корупције, много засењености материјалним и „световним луксуксузом“… Данашњи руски „џет-сет“ је имитација европског из прошлог века. Није Русија само Сергеј Радоњешки, нити само славјанофилска прича, руско друштво имало је сурове режиме и пре револуције. Енглеска је позната по суровости „Бетнал Грина“, Француска по ужасном отсецању глава, али у Русији су сељаци пре револуције носили ланце на ногама. У психологији појединаца, свако биће пролази кроз етапе развоја, од ступња еиконе, преко метаноје, апатхее, просветљења, до евентуалног обожења….Данас ту стару лествицу психолози зову „самореализација“ личности коју су посебно истицали Карл Густав Јунг, и касније Маслов. Али, то су , очигледно, веома стари услови уздизања душе. Колико је неки колектив духовно уздигнут, зависи вероватно од тога колико је бића у њему дошло барем до ступња апатхехе (чишћења несрећних и злих емоција)…До просветљења је дуг пут, а обожење је у психологији само наш идеал.
Зато не верујем у предестинацију неког народа за вођство ка Спасу. Верујем једино у Архетип Спасиоца у свима нама и у духовно јединство у различитостима.
Ако постоји душа Руса, Француза или Србина, онда би добро било да се те душе сусретну у оној – Христовој или просто у једној људски хуманој души.
Можда ћу неке моје пријатеље који виде мисију Србије у споју са Русијом разочарати. Нисам за то да Србија буде само славјанофилска, нити само европска слика света. Овакав избор је свет баналних политичких и прагматичких потеза или ефемерија. Јасно је да Србија не треба да уђе у северно—атлантску војну алијансу (Нато), не само због тога што ова структура није платила оно што нам је разрушила, него просто зато што тиме не добијамо ништа, осим обавезе да ратујемо и гинемо као плаћеничка војска. Србија политички треба да буде у организацији „Брикс“, али не сме да прекине контакт са Европом. На Балкану постоји врло снажно античко наслеђе, а то је наслеђе слободе, „Рес публике“, и индивидуалних слобода. Колико год да волимо Русију, а ја је волим много јер сам део детињства провела у њој, ми смо у савезу душа и са свим слободним Европљанима. Колективна психологија Срба је много више индивидуалистичка него психологија Руса. У борби против патологије о којој пишем у књизи „Црна психијатрија и црне дијагнозе“ данашња политика Руске федерације према породици може да буде добар модел, али у борби за неке друге правне постулате, важне су аутентичне европске вредности. Нама је важан снажан двосмерни однос са сваком земљом Европе. О томе шта је Унија, а шта је заправо вредносна Европа у свом историјском наслеђу и о суштинским разликама између два појма и две стварности, писала сам много. У доба Немесија, св Августина, Јована Лествичника, или Исака Сирина били смо једно. Али, и после поделе, од европских умова остали су неуништиви Свети Тома Аквински, Томас Мор, Емануел Кант, Жан-Жак Русо, Мишел де Монтењ, Ш.Л.С.Монтескије, Џон Лок, Леонардо Да Винчи, Анри Бергсон и многи други…Уосталом управо је та Европа превела на своје језике и читала једног Флоренског, Данилевског, Соловјева, Леонтјева, Херцена, Достојевског или Толстоја.
Питање на чијој страни ће сутра бити више злата и чија монета ће сутра бити јача, није питање духа. Можда ће рубља (или јуан) водити сутрашњи свет, можда ће сутра ове монете потпуно заменити долар, али то не значи да ће нестати вредности најдуховнијег и најумнијег европског наслеђа. Руски емигранти чували су своју духовност и креативост као, рецимо, Солжењицин, живећи у Америци са доларом… а ко нам гарантује да сутра неће бити обрнуто, да најумнији и најдуховнији људи Европе неће чувати своју веру и духовност живећи у изгнанству са рубљом? То је оно што сам вам рекла на почетку, неће сам политички или економски поредак, нити богатство будућег света на сутрашњем истоку донети сам по себи, самом чињеницом развоја економије на другој страни света, високу свест људи. Уосталом руски народ је био највише окренут духовности управо док сурови материјализам није продро у Русију. Данас у Русији имате новобогаташе који личе на ликове из „Златног телета“ Иљифа и Петрова, људе који уграђују у станове клозетске шоље од пунокаратног злата, или имитирају Холивуд из прошлог века…. Ко нам гарантује да Американци и Европљани, ако сутра у прекомпоновању света нагло материјално осиромаше, да они тада неће постати много духовнији него што су данас? Духовност није само интринсичка појава, њу стварају и услови живота.
Што се тиче Србије и њене мисије, она је данас, како ја видим, једино у томе да не нестанемо. Ми кажемо : Косово ће бити враћено, али не знамо када. Кажемо: бићемо опет духовни народ, али не знамо када. Кажемо: Никола Тесла је наш, али све његове научне патенте нисмо сачували а био је, у своје доба и одбијен у српској Академији Наука. Кажемо: Милутн Миланковић је дао најпрецизније прорачуне, али је постао амерички научник. Кажемо: Милева Марић Ајнштајн је урадила рачунски доказ специјалне теорије релативитета, али је једва добила улицу у Београду на некој периферији (моја прабака по мајци, Милица Марић из Каћа, рођака је Милевиног оца). И тако даље за све наше великане…
Србија је била велика култура са епицентром у човеку као и древни манастири наше традиције. За разлику од Доминиканаца и Фрањеваца који су вршили експерименте са материјом и врло брзо почели да развијају егзактну науку, у манастирима источне цркве све је било усмерено ка души, ка исповести и покајању. Зато се и прва идеја психотерапије развила у православној традицији, иако ће тек француска психијатрија у 18. веку развити школе и правце. Али већ у 12. веку Студеница и Хиландар су прве болнице у којима постоји категорија умоболних. Српски свештеници, као и руски стареци моле се за њих, али не могу да им опросте, већ их само воде ка разрешењу, управо онако како то ради нововековна психотерапија.
Француски писац Жан Касу писао је, такође, да је ренесанса почела у Србији. Наше градитељско, сликарско и песничко наслеђе су генијални и велика мисија би била да се ово сачува. У 14. веку имали смо „категорички императив српског народа“, пре најзначајнијег моралног императива Емануела Канта, а то српско „вјерују“ било је пројекција обичног епског народа стављена у речи једне кнегиње из породице Мрњавчевић која у доба најстрожијег, па још и окупаторског патријархата, у народној поезији изговара високо моралне речи: „Немој сине говорити криво ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“. Вероватно је да она то никада није рекла, али је то кроз њу рекао српски народ. Ако бисмо само овај императив очували, наша метафизичка мисија била би испуњена.
Када је реч о овоземаљској политичкој мисији — то је борба, борба и само борба. У овом тренутку, ако уопште има неке мисије српског народа пред Богом, како ви кажете, или пред нашим самопоштовањем, та мисија је само борба за опстанак. Србија мора да збаци тиранију, корумпираност и неукост данашње власти. Излатак из Обломовштине, излазак из рајетинства, излазак из пасивности, из миметизма начина живота пропалих империја – то је оно што нам следи уласком у 2025. Лето Господње.
Нека буде допуштено мојој маленкости да све сагледа као борбу Светла и Таме: победа над нагоном смрти – је једина наша српска мисија данас.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
