Милан Ракић: Симонида
1 min read
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида —
Твоје већ давно ископане очи!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
tu pjesmu sam morala da naučim napamet u osnovnoj školi, Molim Vas dal tu pjesmu danas može a ne mora da pročita 1 đak u onovnoj školi
Сјајна пјесма. Међутим, није Арбанас ископао зјенице ока са фреске, већ бабе гатаре и лаковјерни народ. Уверени да прах из очију Симониде лијечи слепило, кришом су гребали прах из очију и то је истина.