Милана Бабић: Скромни прилог Апелу за одбрану Косова и Метохије

Скромни прилог Апелу за одбрану Косова и Метохије, како гласи поднаслов текста наше Милане Бабић, заправо је препорука за две књиге: „Манипулација свешћу“ руског научника Сергеја Кара-Мурзе и „Србија и Европа“ покојног академика Михаила Ђурића.

Пише: Милана Бабић

Књиге коју желим да препоручим читаоцима Стања ствари су двије студије чије анализе захватају оно што бисмо могли назвати цјелином бића, проничу у суштину друштвених процеса којима смо захваћени. Обје су писане са, данас помало презреном, дидактичком намјером, али и са тежњом да открију узроке негативних кретања и понуде рјешење проблема.

Прва књига коју ћу препоручити може се наћи на Интернету и управо је препоручујем да се прочита у том облику, комбинујући је са интервјуима који су вођени са њеним аутором (који се такође могу наћи на Интернету). У питању је књига Манипулација свешћу Сергеја Кара-Мурзе.

Књига је плод ауторовог дугогодишњег проматрања и изучавања стања савременог друштва те метода којима је разрушен СССР. Књига је писана најприје за руског читаоца као социолошка и психолошка анализа догађаја који су довели до рушења.

Потом, ова књига писана је за српског читаоца, мало гдје се као у овој књизи може наћи тако јасна слика онога што се дешавало са Србима крајем 20. вијека. Књига је јако поучна за српског читаоца јер је иста матрица психоисторијског удара, која је ишла на најтананија чувства руског човјека, примјењена у рату који ће након распада СССР-а услиједити на простору бивше Југославије. Брижљив читалац ће тачно уочити у којој мјери је Западу пошло за руком да духовно поколеба и заведе ова два ратничка и слободарска народа, потом, он ће закључити да је тај исти, сада усавршени метод манипулације масама примјењен и у Украјини. Да, ми смо проучени темељно, много више него што претпостављамо!

И, на крају, ова књига је приручник за сваког човјека који тежи да сагледа савремена кретања и да нађе излаз из наметнуте перцепције свијета како би широм отворио очи, сагледао прилике које га окружују те кренуо правим путем – отрежњења и слободе; или, како аутор даје у закључку своје књиге: „Главни циљ књиге јесте да пружи материјал на основу ког свако може размислити о избору пред којим данас стојимо. То није избор председника, партије или чак политичког уређења. Иза свега тога стоји избор животног устројства (врсте цивилизације). Међутим, лично мислим да је то за многе заправо избор између живота и смрти, али нећемо ту тему овде да развијамо.”

Књига „Манипулација свешћу“ је драгоцјено средство борбе у области психосфере, јер се у њој детаљно објашњавају модели које манипулатор врши над лицима ка којима је психичко дејство манипулације усмјерено. С обзиром да „манипулаторове радње циљају на дух, на психичке структуре људске личности“ потребна је велика снага, смјелост и умијеће да се човјек отргне од дејства манипулације. У данашњем времену појачаног информационог притиска на дјецу у којем су млада бића, готово од момента од када проходају, изложени „јуришу“ такозваног „треш“ садржаја, ова књига представља изузетан приручник за родитеље која теже да дјецу сачувају од појединих информација и обуче да препознају манипулацију како би изградили заштитне механизме против ње.

За оне који се баве анализом, које занимају узроци ствари, први покретачи одређеног кретања, за они који желе да активно дјелују у свијету, ова књига треба да се прочита барем три пута (ја сам је читала осам) како би се усвојило обиље знања које она пружа.

Из књиге бих посебно издвојила два поглавља: Поглавље 9. Митови друштвене свијести: велики пројекти манипулације (1. Црни митови Запада 2. Светли митови Запада: евроцентризам) и Поглавље 10. Масовна култура и друштвене институције (1. Гомила и њено вјештачко стварање, 2. Дозвољавање аморалности и 3. Овладавање аудиторијумом и његово сврставање).

У овим поглављима дата је изузетна анализа западне представе о једнообразном свијету, лажној слици по којој је Запад носилац непрекидног наставка античке традиције. Ова легенда „која се на одговарајући начин прелама на свим основним историјским плановима и која се у социјално-економској области јавља као историја правилне смјене формација и непрекидног процеса“ у суштини је исконструисана слика свијета. Потпуно игноришући чињеницу да Стара Грчка није била дио Запада већ је била „нераскидиво повезана са културним системом Истока“ и да су њене насљеднице подједнако „варварска Западна Европа (преко Рима) и источно-хришћанска, православна цивилизација (преко Византије)“ Запад је створио мит о „правилној“ смјени историјских формација. Ново схватање времена омогућило је развијање идеје прогреса „која је постала метафизична, скоро религиозна основе идеологије индустријализма“. Превара колосалних размјера. Зашто? Јер идеја еволуционизма добија статус фундаменталног мита послије побједе дарвинизма. То што су помјешане „бабе и жабе“ , односно оно што је сваком озбиљном проучаваоцу друштвених процеса јасно „да еволуционизам, примјењив на културу и друштво, представља идеолошку спекулацију и нема никаквог научног утемељења“ (ову конструкцију са православног аспекта одлично раскринкава и отац Георгије Флоровски у једном од својих огледа) избачено је из предмета шире могућности расправе. Узрок је у створеном мозаичном типу културе који блокира могућност дјелатног дијалога и дјелатне анализе. Анализа постоји, али је ограничена и маргинализована. Тако и феноменална анализа К. Г. Јунга, коју Кара-Мурза цитира, остаје „као звоно које јечи“: „Несвесни облици су се увек изражавали у заштитним и исцељујућим представама и самим тим били извођени у космички простор изван душе. Јуриш на представе извршен од Реформације буквално је пробио заштитни зид светих символа… Историја развоја протестантизма јесте хроника јуриша на представе. Падао је зид за зидом. А није ни било тешко разарати пошто је ауторитет цркве био пољуљан. Велике и мале, свеопште и појединачне, представе су се једна за другом разбијале, док најзад није наступило застрашујуће символичко сиромаштво које сада влада… Протестантско човечанство је гурнуто ван заштитних зидова и доспело у стање које би ужаснуло сваког човека навиклог да природно живи, али просвећена свест не жели ништа о томе да зна, те посвуда тражи оно што је у Европи изгубила”.

Књига Сергеја Кара-Мурзе пребогата подацима, цитатима, аналогијама, анализама, а за оне са смислом за иронију и аутоиронију књига нуди и хуморно сецирање трагичних догађаја 80-их и 90-их година 20. вијека. Посебна драгоцјеност ове књиге је у томе што она открива најдубље нити конструисања колективних мапа, њиховог погледа на свијет. Који је то најдубљи слој у колективном? Наравно религијски, неки проучаваоци га називају митолошким, у основи ради се о истом ако митолошко схватимо у широком смислу те ријечи (епос, митос и логос као три начина казивања истине свијета). У свим анализама, које иду на то да проникну у темеље, у покретаче процеса, долазимо до религијског слоја. Процеси који креирају свијет су саздани, или на религиозној тежњи ка осмишљавању свијета, или на покушају демитоголизације друштва, својеврсној градњи „научне” Вавилонске куле.

Гдје је то и како рођена манипулација, по оцјени Кара-Мурзе? „Рођена као тип власти заједно с капитализмом и идеологијом, манипулација свешћу је и омогућена управо захваљујући скидању заштитног појаса символа који је придавао чврстину свести хришћанске Европе током Средњег века. Протестантизам је, пруживши етички основ за капитализам, истовремено разорио свете представе.” А, анализирајући идеолошку основу Запада, Кара-Мурза долази до сљедећег закључка: „Читава метафизика, идеолошка основа Запада везана је за калвинистичку идеју предодређености. По тој идеји Христос на крст није отишао за све, већ за изабране. На тој идеји потом су грађене све расне и социјалне доктрине – виша и нижа раса, раса сиромашних и раса богатих, раса радника (потом радничка класа). Расизам – како етички тако и социјални – директно је израстао из учења о предодређености. И савремени Запад је израстао из тог расизма.”

На овом мјесту бих посјетила на узроке садашњег стања западног друштва до којих долази Олег Солдат. Овај интервју компатабилан је са анализом коју пружа књига Кара-Мурзе и још јасније одређује изворе и узроке губитка религиозности и, посљедично, преласка стваралачког/трагалачког духа из религије у културу на Западу.

Потом, да би се јасније разумјела књига, њен терминолошки слој, један од кључних термина, који проничу у суштинску разлику Истока и Запада (у широком смислу значења ријечи Исток и Запад) те омогућавају правилно разумијевање процеса, јесте раније поменута синтагма „мозаички тип културе”. Овај термин сусрећемо код већег броја руских аналитичара високог нивоа што свједочи о њиховој сарадњи у процесима анализе и тражењу излаза из цивилизацијске драме која је на снази.

У одјељку „Социодинамика културе” Кара-Мурза даје интересантан закључак:

„Буржоаско друштво за разлику од сталешких друштава, условило је сасвим нов тип културе – мозаички. Док је у доба хуманистичке културе, кодекс знања и идеја представљао сређену хијерархијски изграђену цјелину с костуром основних предмета, главних тема и вјечитих питања сада се, у савременом друштву култура расула у мозаик случајних, лоше повезаних и структурисаних појмова.”

На крају препоруке за ову књигу ставићу везу ка завршном поглављу књиге који је уједно смјерница. Првобитно објављен на Новом стандарду он се сада тамо више не може наћи, већ на овој адреси.

Друга књига коју желим да препоручим за читање, по могућности одмах иза Кара-Мурзине, јесте књига покојног академика Михаила Ђурића Србија и Европа (БИГЗ•БОНАРТ, Београд. 2003). У времену судбинске битке за Косово и Метохију, у времену када нам се намеће теза да ЕУ нема алтернативу, у времену када је све већи број оних који нам сугеришу да борба за КиМ и за повратак достојанства Србије узалудан посао, биографија Михаила Ђурића, његови есеји који обухватају тридесет година „смуте” у Србији, драгоцјен су прилог борби за цјеловитост Србије, за њену Свету земљу, за повратак националном достојанству.

Обухватајући период од прогона српских интелектуалаца 70-их година 20. вијека до периода голготе Србије, који ће услиједити након распада СССР-а и „лицемјерног уједињења Њемачке”, ова књига философским језиком указује на дубље разлоге „трагичног страдања и пропадања српског народа”, сецира све наше промашаје и лутања, разобличава заблуде, али и указује на пут изласка из постојећег стања. Као препоруку за читање издвојићу неколико дијелова из књиге које сматрам суштинским:

Европа и европски дух (1993)

„Али, управо стога што је одувијек стајао на страни Европе, не само у војничком него и у духовном погледу, и то најчешће по цену великих жртава и одрицања, српски народ се никада није разметао својим припадништвом Европи…

Наравно, наш народ није требало накнадно освешћивати у европском духу, није нам било потребно да накнадно купујемо улазницу за путовање у Европу. Поготово нам није требало да се накнадно представљамо свијету као велики Европљани. Био нам је одвише јасан изразито антијугословенски карактер тог нападног позивања на Европу прикривеног под маском антикомунистичке реторике. Додуше, то достојанствено одбијање да учествујемо у провидној игри бусања у прса око Европе више нам је одмогло него помогло, јер су се разбијачи наше дојучерашње заједничке државе потрудили да нас бестидно наруже и нагрде, чак да оспоре нашу давнашњу судбинску повезаност с Европом и њеном историјом. Протурили су огавну лаж да њихови народи немају ничег заједничког са српским, јер Срби тобоже уопште не припадају европском културном кругу, већ неком другом, далеком, туђем византијском свету. Као да између Византије и Европе зјапи непремостив јаз у културном и цивилизацијском погледу, тако да би граница између православља и католичанства, која се доиста налази на простору што га наш народ настањује, и која се готово дословно подудара са некадашњом границом између Источног и Западног римског царства, неповратно делила и раздвајала наш народ од свих других европских народа. Као да Европа није јединствен спој грчко-римско-хришћанске традиције, коју је управо Византија очувала у Средњем веку, док је Западно римско царство пропало под најездом варвара.

(…)

Данас сигурно више не можемо затварати очи ни пред прикривено нихилистичким почетком европске историје, ни пред њеним отворено нихилистичким исходом. Обоје су нам већ довољно угрозили мир и спокојство, поред тога што су страховито оптеретили нашу свест и савест. Европа није само недовршени него и недомишљени пројект самоослобођења и самоодређења човјека , како имајући у виду њену садашњу реалност, тако и с обзиром на њено одређење….”

Огледало српско (1992)

(…)

„Прави и једини начин да осигурамо свој духовни опстанак може бити, дакле, само пут превладавања постојећег раскола српског народа. У том смислу морамо почети из почетка, морамо најпре васпитати сам народ у националном духу. Морамо, наиме, култивисати свест о томе да национално спада у сферу највише људске одговорности, да нацији дугујемо верност и приврженост посебне врсте, да су национална припадност и национално осећање изворна, примарна људска обележја, да национални интерес и национално добро уживају неприкосновену предност и преимућство пре свих осталих земаљских интереса и обзира…

Враћање традицији није могуће без њеног стваралачког преиначења. Јер, национални дух или карактер није нешто унапред дато, једном заувек готово, завршено, уобличено, већ је вазда у процесу настајања, непрекидно се мења и преображава, у складу са свагдашњим успонима и падовима народа који је у питању…”

(Стање ствари)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: