Миланковићеве студије у Бечу

Пише: Војислав Гледић

Милутин Миланковић (Даљ, 1879 – Београд, 1958) је 1889. године започео своје средњошколско образовања у Реалној гимназији у Осијеку, при чему је претходно основно едуковање стекао код своје куће, учећи од гувернанти и приватних учитеља.

Свједочанство о завршеној реалној гимназији добио је 29. маја 1896.   године и тиме обезбиједио могућност за даље школовање што му је била велика жеља. Одмах послије завршетка гимназије и положеног матурског испита, Миланковић је са групом својих другова матураната отпутовао на ђачку екскурзију у Србију. Том приликом је поред Београда  посјетио и друга места широм Србије, а један дио пута, и то од  Крагујевца до Сталаћа, је чак прешао пјешице. За своје даље школовање је одабрао престоницу Аустроугарске Беч као најпогоније мјесто за своје будуће студентске дане.

Вријеме између матуре и поласка у Беч Миланковић је, како то посебно подвлачи, провео у меланхоличном расположењу. Иако је са одличним успјехом завршио реалку, обавио лијепо, занимљиво и корисно путовање по Србији, није му била намјера да настави студије технике.

Желио је да се опредијели за изучавање чисте математике, али је за то било потребно да најприје положи пријемни испит из појединих предмета који се нису изучавали у реалној гимназији. Стога се једно вријеме озбиљно двоумио да ли да се тога прихвати, припрема за полагање пријемног испита, али се у међувремену доста бавио читањем књига из лијепе књижевности.

Са великим ентузијазмом је проучавао дјела знаменитих стваралаца, посебно Гетеа, Шилера, Шекспира и
других. И музика га је, такође, нарочито интересовала. Послије стицања средњошколске дипломе, дуго се премишљао шта да упише у Бечу. Није могао директно да упише и настави студије на универзитету, а пољопривреда га (и поред очевог завјештања) није уопште привлачила. Тада се договорио са својим млађим батом Љубишом да се он посвети студијама пољопривреде и тако настави старање о великом наслијеђеном имању.

,,Договорих се се са мојим млађим братом Љубишом, који је имао више смисла за практични живот и био усталац, да он на себе прими дужност старања о нашем пољоприведном добру и постане економн, а ја ћу бити професор – пише Миланковић. Међутим, да би постао професор, како је тада у младалачком жару желио, требало је најпре надокнадити једну велику празнину.

Наиме, морао би да се добро припеми за полагање пријемног испита из латинског и грчког, али и да се посвети једној професији која није имала у изгледу баш најбољи друштвени статус. Увијек су просвјетни радници имали веома скромна примања на шта су указивали професори младом Миланковићу.

,,Али када, са седамнаест година, сврших реалку, испречи се тој мојој намери (да упише студије за професора, прим. В.Г.) велика једна запрека – наставља Миланковић да пише о избору свог будућег позива. – Према ондашњим аустријским законима, нисам се могао уписати на бечки Универзитет, јер нисам знао латински и грчки. Ја сам био вољан да останем још годину дана у Осијеку, увјерен да за то вријеме могу научити оба језика и положити још и гимназијску матуру, али се моји професори успротивише томе. Они су ме, са моја 53 килограма, сматрали за тјелесно сувише слабог за толики напор. А да постанем професор! – Знали су они сву биједу таквог позива. Зато одлучише да пођем на бечку технику гдје ћу имати довољно прилике да развијем своје способности и осигурам себи бољи живот но што су га они таворили. Ватићак и ја прихватиисмо, иако тешка срца, такво рјешење.

Управо је професор Владимир Варићак (1865 – 1942) одиграо пресудну улогу да се Миланковић опредијели на студије грађевинске технике. Заправо, сви Миланковићеви ранији професори су сматрали да је наставнички позив слабо плаћен и да је много уносније завршити технику и бавит се неком практичном дјелатношћу, инжањерским послом који доноси много већу зараду и корист од наставничког позива. Коначно је прихватио мишљење својих професора, посебно Варићака, да је боље поћи на студије технике него улагати велике напоре студирајући чисту математику да би касније као средњошколски наставник једва састављао крај са крајем.

Осим тога, на Техничку високу школу су слали младе талентоване и перспективне математичаре са Загребачког универзитета да се тамо усавршавају. О томе му је говорио професор Варићак. У почетку је Миланковић желио да студира електротехнику, али тог одсјека, нажалост, није било на Високој техничкој школи у Бечу. Зато се определио да студира грађевину. На том одсјеку су предавали одлични професори из разних области, али се посебно истицао професор више
математике (математичке анализе) Емануел Чубер.

Његова предавања су почела на другој години, а о њима Миланковић, између осталог, пише у својим ,,Успоменама“: 

„Његова слушаоница била је увијек пуна. У њој је прије часа владала велика галама, али када се тај мали човјек висока чела појавио на његовом подијуму и својим оштрим погледом пребрисао цијелу слушаоницу, настала би нијема тишина. Сваки слушалац узео би оловку у руке и упро поглед у предавача. Када се Чубер о томе увјерио, почео би да говори, без патоса, али јасним гласом да се разабирао сваки глас сваке његове ријечи.

Свака његова реченица била је мајсторско дјело строге логике, без иједне сувишне ријечи, без иједне омашке. Говорио је одмјереним темпом да би се његово предавање могло прибиљежити, а онда би нас покретом руке позвао да погледамо таблу. На њој је писао своје математичке обрасце као да их длетом клеше у камену.

Невидљивим неким средством присиљавао нас је да пратимо безгрешни ток његових мисли и узастопни развој предузете математичке операције како се пење до оног значајног мјеста гдје ће варницом људског ума наћи своје рјешење. Ту би застао један тренутак, погледао у свој аудиторијум и онда му блаженим осмјејком саопштио ту замисао и њен зрели плод. Оставио би нам затим времена да у њему и ми уживамо.
Зато је Чуберово предавање, изговорено без глумачког ефекта, ипак изазивало утисак једног збивања, истина, мисаоног, али драматичне снаге.“

Управо је на часовима математике, које је тако помно и пажљиво слушао код професора Емануела  Чубера, дошла до изражаја сва љубав и талентованост коју је у пуном опсегу посједовао Миланковић. То знање му је било од пресудног значаја за каснију научну каријеру. Не само што је даље продубио, проширио и обогатио своје математичко образовање, него је стекао велику рутину у рјешавању компликованих задатака из више математике (математичке анализе). То знање му је такође било од непроцјењиве користи и у његовој стручној инжењерској дјелатности.

Од осталих професора посебну љубав и наклоност је, за Миланковића, као изузетно стручан и надахнут рад заслуживао професор Јохан Брик. Овај врстан стручњак, који је одлично владао вишом математиком и обилато се њоме користио у свом стручном практичном раду, извршио је јако велики утицај на младог Миланковића. О свом ауторитативном професору Брику, иначе наставнику науке о грађењу мостова, Миланковић је увијек са великим пијететом говорио и сјећао се изврсног стручњака, одличног познаваоца теорије и праксе, који га је упутио и у научноистраживачки рад. Управо се тада Миланковић увјерио да грађевинска техника има и научну подлогу, посебно када су у питању неки тежи практични конструктивни задаци као што је прављење бетонских сводова, великих тунела и посебно мостова.

Ту су долазили до изражаја сва снага, љепота и стручност једног инжењера креативца.

„Брикова предавања су ме врло занимала;, пише Миланковић. ,,Одлично је владао математичком анализом и стално би је примјењивао у својим предавањима. Пуне двије године прије но што сам слушао његова предавања ниједан предавач техничких наука, сем геодезије, није учинио никакву примјену више математике, тако да су је многи добри ђаци позаборављали.

Но мени је остала још свјежа у памети и са задовољством сам видио да ћу је ипак моћи примјењивати у својој будућој инжењерској пракси“.

Миланковића је посебно интересовала аналитичка метода рјешавања конкретних инжењерских (практичних) проблема. Истина, постојала је једноставнија, лакша и очигледнија графичка метода. Њу су, махом, тада користили не само студенти него и реномирани инжењери. Миланковић је запазио да та метода има низ недостатака, посебно када су у питању сложенији и суптилнији конструктивни рачуни. Управо су тада почели да се граде већи и компликованији објекти од армираног бетона гдје су статички прорачуни били од пресудног значаја. Миланковића је умногоме та област посебно привлачила и указивала му на даљи пут његовог стручног и научног усавршавања и напредовања.

Управо у време када је Миланковић слушао предавања Јохана Брика о грађењу мостова, аустријским високим техничким школама дато је право да могу додјељивати докторске титуле. Требало је, наравно, да кандидати израде одговарајућу научну дисертацију у којој би изнијели неке оригиналне сопствене резултате из области техничке дисциплине којом су се бавили. То је младог Миланковића необично обрадовало и подстакло да настави своје студије и да проживи још коју годину у Бечу, и да „један дио своје очевине жртвује том продужењу својих студија“, подвлачи у својим ,,Успоменама“.

Упоредо са студијама Миланковић је проводио доста угодан и лагодан живот у Бечу, великом и старом европском граду. Посебно га је привлачила опера па је редовно ишао на представе ове надалеко познате музичке куће. Успијевао је да обезбиједи мјесто у посебној ложи која је имала много нижу цијену карте од осталог „отменог“ дијела, али се одатле могла пратити и слушати свака представа са великом пажњом.

Младом и ситуираном студенту нису биле стране ни многе друге радости живота које пружа једна велика и стара престоница. О својим љубавним везама пише дискретно и ненаметљиво, али се са посебном пажњом осврнуо на везу са Алисом, рођеном у Удинама, од оца Њемца и мајке Италијанке.

За њу каже да је била изванредне љепоте, грациозна и размажена и да је имала много љубавника. Миланковић поближе наводи њене претходне везе, посебно са неким мађарским племићем са којим је путовала по разним монденским европским градовима. Овај је своју младу и лијепу љубавницу мазио и неограничено волио, али је, истовремено, био јако љубоморан. Зиме су проводили у Ници и Монтекарлу, а љети су путовали по разним градовима Европе.

Миланковић истиче да није могао да установи разлог разлаза Алисе са њеним ранијим, богатим љубавником, али је у питању вјероватно била не само љубомора богатог племића него и нестална и кокетна Алисина природа.

Касније је сазнао од једног свог колеге инжењера да је први Алисин љубавник извршио самоубиство. И Алисин живот у Бечу, гдје се стално населила, био је, такође, пун разних авантура. Често је мијењала љубавнике (он наводи њих четворицу прије него што се упустила у интимнију везу са Милутином). Након дипломирања, имао је добра примања. Међутим, та љубавна веза је, наравно, била изузетно велики издатак за младог инжењера. Са својом љубавницом се често возио фијакером, а водио ју је и на скупе забаве. Требало је издвајати позамашна средства како би могао одржавати такав монденски начин живота. У друштву са тако лијепом, отменом и елегантном женом је, разумљиво, увек изазивао знатижељне погледе друштва у којем би се нашао.

У тим данима неизмјерне радости и провода у срцу и души му је била девиза „Уживај у својој младости док јој је вријеме“ (ово су, заправо, стихови Флорентинца Лоренца Медичија, званог Величанствени из XV вијека).

Преносимо овдје један дио тог периода Миланковићевог младалачког живота записаног у његовим ,,Успоменама“:

„Но баш при нашем последњем проводу и излету у околини Беча, изненади нас при повратку хладна киша. Алиса назебе и паде болна у постељу. Слиједи долазак доктора Шкарице, Далматинца, одличног и познатог бечког љекара са којим сам стајао у пријатељском односу. Био је, и то ми је казао, очаран љепотом и љупкости своје пацијенткиње, но његов налаз био је озбиљан, бојао се да ће наступити опасно обољење плућа. Проведох цијелу ноћ поред кревета болесничког, но послије три дана мину она опасност. Алиса је ускоро смјела помало устајати из постеље, но до потпуног опорављења прође још која недјеља. За вријеме њене болести и опорављања проводио бих сваки свој слободан час у њеном стану, његовао је, набављао љекове и бринуо се о њој, као да ми је најрођенија. Њеном опорављању обрадовах се као и њене двије канаринке што их је чувала у кавезу. Када се подиже из постеље и приступи им и стаде да им тепа слатким италијанским ријечима својим сребрнастим гласом, оне раширише своја крилца и почеше весело да цвркућу.

Гледајући своју пријатељицу у том великом дјетињем расположењу, оте ми се из груди уздах: ‘Што те не упознах прије, још док си била чиста и невина!’ Она клече поред мене, сакри лице у моје крило и удари у плач, толико болан да ми се срце парало. Моји осјећаји према њој измијенише своју природу за вријеме њене болести. Искрено сам је сажаљевао и туговао због ње, а и због себе самог. Завољех је другом љубављу но дотле, а осјетих да ме то води у пропаст. Било ми је јасно да је са пута којим је била пошла не могу вратити у бољи живот.

То је онемогућавала њена лакомислена природа, њена прошлост и будућност. Јер чим је прездравила, поче да мисли опет само на провод, а осјети се несрећном када због којег мог хитног посла и краћег путовања остаде који дан без забаве и разонођења.“

Ова необична љубавна веза, о којој Миланковић са толико појединости и искрености пише у ,,Успоменама“ ;, даје и низ додатних информација о необичној романтичној природи овог веома образованог и изузетно темељитог младог човјека. Треба имати у виду чињеницу да је управо тих, а посебно претходних година, Миланковић доста учио и усавршавао своје опште образовање.

Како је још као гимназијалац заволио математику, која је за њега увијек била права „краљица“ наука, његова сфера интересовања је, заправо, била свагда везана за ту област и, посебно, њену примјену.

Као млад и полетан човјек, са солидним друштвеним статусом и већ оствареним појединим животним намјерама, препустио се љубавној вези која га је унеколико одвукла од основног раније постављеног усмјерења. Свакако да монденски начин живота, са свим његовим сластима и уживањима, годи сваком младом човјеку, а посебно је то било изражено код овог и литерарно надареног стручњака. Понашао се у складу са ситуацијом у којој се нашао, а то му је представљало
и велико животно искуство. Године учења и посвећености књизи биле су напорне, а захтијевале су
и велика одрицања.

Током многих година читав интелектуални посао, исказан кроз успјешне студије и проучавање многобројне стручне и научне литературе, испољавао се и као одређено ускраћивање природних потреба младог човјека.

У овој љубавној вези, како то произилази из искрене исповијести самог писца, Миланковић се није никада потпуно предавао. Није био потпуно заљубљен у ту отмену и већ искусну даму, која му је, разумљиво, пружала велика физичка задовољства. Навикнута на раскош и луксуз она је била нешто потпуно ново за младог човјека, жељног забаве и разоноде, и у том погледу га је, свакако, подстицала да буде у што приснијој и дуготрајнијој вези. Он је тој младој дами угађао у њеним доста скупим прохтјевима и није томе, бар у почетку, придавао већи значај.

Али су околности биле такве да су, у неку руку, имале и неочекивани, али за Миланковића позитивни смјер. Треба, најзад, овде указати и на једну чињеницу која је увијек била присутна у Миланковићевој подсвијести. Он је изузетно волео и цијенио своју мајку, која се много жртвовала за своју дјецу.

Она га је, као брижна и искусна жена, савјетовала да се никако трајно не веже за странкињу („Њемицу“) јер је знала да би га таква жена отуђила од његовог завичаја, наметала му страну културу, обичаје и навике.

Миланковић даље, на сликовит и веома пластичан начин, описује како је дошло до потпуног разлаза са овом његовом емотивном везом. Знао је да Алису никако не може „преваспитати“ нити јој даље пружати одговарајућа задовољства. Она су га веома скупо коштала па су, наравно, превазилазила његове финансијске могућности. Управо му је тада помогао један изненадан, али по њега веома користан догађај. Његова грађевинска фирма, у којој је радио као главни пројектант и статичар, добила је посао за изградњу канализационе мреже у граду Кошице (за посао је, иначе, поред фирме предузећа ,,Пител“  било ангажовано још једно компањонско друштво из Мађарске).

Ту околност је Миланковић искористио да би понудио својој љубавници Алиси да са њиме отпутује у Кошице, али на дуже вријеме (на двије године). Када је Алиси предочио паланку Кошице, са свим појединостима које тамо владају, млада дама се зачудила да је њен љубавник прихватио понуђени посао.

Ниси луд да идеш тамо“, резигнирано му је казала. „Морам“, кратко је одговорио. Тражила је да откаже тај посао или, пак, да напусти фирму у којој је радио и нађе друго намјештење. Миланковић је, наравно, одбио такав предлог јер је добар дио свега тога заправо сам исконструисао како би био увјерљивији и тиме, заправо, одбио Алису од себе. Успио је у томе. Када јој је, на крају, рекао „Па пођи са мном“, она му је одлучно одговорила „Нисам луда! Знам ја те паланачке госпође!

Гледале би на мене као на право чудо!“

Алиса је одлучила да напусти Беч и да пође код своје тетке која је живјела у Ници. Испратио ју је са Јужне жељезничке станице у Бечу када је кренула код тетке, мајчине сестре. Обоје су били тужни, како то истиче Миланковић: „Путничку карту прве класе набавио сам јој дан раније. Кад изађосмо на перон, поче тако да јеца, но када уђе у вагон и појави се на прозору, удари у такав плач, а када ми пружи руку за опроштај, толико грчевито да се једва откачих када је воз био у покрету…

Бришући сузе, пођох кући и упутих се ка трамвајској станици. Тада примијетих да немам више ни пребијене паре у џепу. Али ме тај испражњени џеп обрадовао као јасан доказ да остављам свој дотадашњи монденски живот и да се враћам својој старој љубави – науци.“

И заиста, Миланковићу је током цијелог каснијег живота највећа и најдубља љубав била управо усмјерена према науци, тачније према космичкој проблематици и примјени закона небеске механике за рјешевање питања промјене климе на Земљи и сусједним небеским тијелима.

На том подручју је развио најпотпунију математичку теорију, која и данас представља најзначајнији домет не само на том подручју него и на плану проучавања климатских промјена током многих милиона година у прошлости и будућности, што представља најкомплекснији математички приступ глобалног изучавања климе и њених промјена у простору и времену.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: