Милатовић: Док режим скрнави вјеру и обесправљује вјернике, литије оживљавају заробљени демократски потенцијал цијелог друштва

Коментаришући у Интернет литији угрожавање људских права и слободa вјерника у Црној Гори правник Мићун Милатовић каже да у извјесним ситуацијама држава има право да дерогира или ограничи одређена људска права, као у ситуацијама ратне опасности или природне непогоде и катасторофе, али чак ни тада се не могу ускратити нека елементарна права и слободе.

То се огледа и у чињеници да међународни акт Уједињених нација о грађанским и политичким правима међу неприкосновеним правима убраја право на слободу мисли, савјести и вјероисповјести. Тај акт дозвољава држави да факултативно ограничи одређена права и слободе у мање екстремним ситуацијама при чему таква интервенција државе мора да задовољава одређене критеријуме, то јест, мора бити у складу са законом, мора бити легитимна и оправдана.

„Када имамо ово у виду а узмемо у обзир ситуацију у Црној Гори и уопште примјере мјера у сузбијању ширења коронавируса видимо да имамо на дјелу еклатантно кршење права на слободу вјероисповјести које је повезано са дискриминацијом православних вјерника од стране државе. Као прво видимо да таква интервенција од стране државе није била обухваћена ни једном мјером што значи да је била незаконита јер нигдје није била забрањена индивидуална посјета грађана храмовима нити је била наложена мјера затварања самих храмова. Колико је амбивалентан однос државе према практиковању слободе вјероисповјести видимо и на дан уочи Васкрса када је Национално координационо тијело попустило забрану напуштања објекта становања и продужило рад трговинским објектима како би изашли у сусрет грађанима да набаве неопходне потрепштине и вјероватно припреме празничну трпезу. Од стране државе, истог тога дана грађанима који су хтјели уз поштовање свих прописаних мјера да посјете храмове, то је ускраћено и вршен је својеврсни притисак на свештена лица да затворе храмове. Из приложеног се види да је држава дозволила практиковање слободе вјероисповјести али из неког нецрквеног угла, конзумеричко-меркатоног схватања вјере, гдје нам је дозвољено да кроз неки потрошачки ритуал у супермаркету као у храму, прославимо Васкрс на начин што ћемо припремити богату празничну трпезу док је суштински аспект вјере био онемогућен. Просто речено направљена је дискриминација према православнима који своје вјерско увјерење практикују одласком у Цркву. Оно што се надам је то да ће ово добити свој правосудни епилог како би се у будућности сличне ситуације спријечиле“.

Када је у питању друштвена реакција на горепоменуте примјере дискриминације вјерских права и слобода правник Милатовић истиче да се оне огледају у фактору који је деценијама заступљен у Црној Гори у виду „репресивне толеранције“ а то је онај амбијент у коме се са позиције институционалне моћи континуирано доводи у питање правни легитимитет Српске православе Цркве, и њен етички кредибилитет, док се њеном свештенству и вјерницима пориче грађански идентитет.

„Да покушам то да поједноставим, то су ситуације у којима вас неко континуирано подсјећа да треба да будете задовољни што вам се допушта и да постојите, јер као то не заслужујете, а онда све даље што тражите од тога се своди као да тражите „хљеба преко погаче“. Креирање таквог амбијента видим како у злоупотребама власти тако више и у различитим облицима дјеловања НВО сектора, независних интелектуалаца и оних медија који апологетски конвенирају таквим тенденцијама власти или самим својим нечињењем и индиферентношћу учвршћују ову праксу. Оваквих случајева има у изобиљу али је можда најмаркантнији везан за процес доношења нацрта закона о слободи вјероисповјести када држава искључује учешће Цркве у креирању истог што је несхватљиво из простог разлога што СПЦ окупља најдоминантнију вјерску заједницу у Црној Гори. Најгоре од свега је то што ово није нашло одјека у сектору невладиних организација које се баве развојем демократије код нас“ истиче Милатовић.

Коментаришући привођења грађана због личних текстова на друштвеним платформама Мићун Милатовић наглашава да селективна правда представља дио горепоменуте „репресивне толеранције“ и антицрквена харанга полако постаје друго име за уређивачку политику појединих медија који нескривено представљају пунктове режимске пропаганде. 

„Али када антицрквена и антицивилизацијска пропаганда једног дијела медијског еснафа не наилази да осуду цивилног сектора који би требало да се бави промоцијом цивилизацијских вриједности тешко можете очекивати да репресивни апарат државе самоиницијативно санкционише једно такво понашање, а са друге стране примјетно је да се процесуирањем грађана због објава на друштвеним мрежама покушава на мала врата увести својеврсна цензура, односно деликт мишљења и то оног мишљења које искључиво негативно третира режимске активности што ствара озбиљан преседан који, бојим се, трајно дестабилизује слободу изражавања.“

Осврћући се на литије као израз демократског капитала за ову државу Милатовић сматра да са ове дистанце та констатација изгледа потврђена и како вријеме буде одмицало она ће свакако све више добијати на потврди:

„Просто речено ако сте имали најмасовније протесте у историји Црне Горе који су окупљали грађане различитих идеолошких па чак и вјерских увјерења и ако имамо у виду да је циљ тих протеста заштита уставних принципа и борба против дискриминације видите да је Црква кроз литије еманциповала један заробљени демократски потенцијал како то нико прије није учинио. Заправо нисмо ни знали да постоји један такав демократски потенцијал код наших грађана док се нису десиле протесне литије, а да би тај капитал постао окосница неког демократског проспеитета мислим да је неопходно да сви актери друштвеног и политичког живота приложе своје „двије лепте“ и да се на неки начин укључе у ту врсту активности. Оно што ме као православног вјерника радује јесте то што је Црква успјела да ни најмање не компромитује оно што је њена Јеванђелска мисија и сматрам да је у том дијелу разбијен један идеолошки монопол који је постојао у Црној Гори а који себи даје за право да ускраћује или додјељује лиценце за грађанско дјеловање по неком свом нахођењу или извору сродности што би се рекло.“ казао је на крају гостовања у Интернет литији правник Мићун Милатовић.

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: