Милатовић: Митрополија је због свега што је Ђукановић радио претходних 15 година била једина институција која није била под његовом контролом

Један од лидера покрета “Европа сад“, који је заједно са остатком опозиције потукао Мила Ђукановића и Демократску партију социјалиста на локалним изборима у Црној Гори, говори за Недељник о економији и повећању плата, региону и Београду, Здравку Кривокапићу и Дритану Абазовићу, блокчејн технологији и Цркви.

Чак и ако су се макар због турбуленција и (учестале) смене власти, у Србији помно пратили локални избори у Црној Гори, многе је изненадило што је на највећем попришту, у Подгорици, најбољи резултат остварио покрет “Европа сад“. Тек је мало јасније када се зна да су овај покрет основали бивши министри у влади Здравка Кривокапића, Милојко Спајић и Јаков Милатовић, одговорни за програм који је укинуо дажбине за здравствено осигурање и тако повећао просечну плату у Црној Гори на изнад 700 евра.

Управо Милатовић ових дана у жижи: претпоставља се да ће постати градоначелник Подгорице, а аналитичари предвиђају сјајан резултат “Европе сад“ на наредним парламентарним, можда и председничким изборима.

Јаков Милатовић (36) магистрирао је на Оксфорду, а у Црну Гору се вратио са позиције главног економисте ЕБРД-а за регион.

Пре четири месеца нисте имали странку, а сада вас називају апсолутним победницима локалних избора, пре свега због резултата у Подгорици од 22 одсто. Како сте доживели своје прве изборе?

Резултат јесте јако добар, имајући у виду да је покрет “Европа сад“ основан тек крајем јуна. Имали смо мало времена да оформимо локлану инфраструктуру која је потребна да би се уопште изашло на изборе. Али овај успех нас не изненађује толико – знали смо да су грађани препознали резултат који смо остварили док смо били министри. Ту мислим на бившег министра финансија Милојка Спајића и мене.

Од тренутка када је изгласана мањинска влада Дритана Абазовића, нас двојица почели смо да разговарамо шта нам је чинити даље, да ли да покушамо нешто или да се враћамо назад у иностранство. У једном тренутку смо преломили да је ово заиста последњи тренутак за Црну Гору да ухвати корак са реформама. Схватили смо да нам је потребно нешто што нисмо имали док смо били министри – политичка снага која долази из парламента.

Из мог претходног живота – док сам био економиста у Европској банци за обнову и развој – путовао сам, саветовао владе, анализирао различита друштва знам да су за једну земљу, да би спровела реформе и подигла животни стандард, три ствари кључне. Прва је политичка воља воља друга је знање политичара и трећа је политички капацитет. У парламентарним демократијама морате да имате “мишиће“ да спроведете реформе. Наш највећи резултат на овим изборима јесте што су нас грађани подржали у контексту тог политичког капацитета, који ће се додатно крунисати на ванредним изборима. У то сам сигуран.

Ми нисмо извели никакву нуклеарну физику. Само смо посматрали ствари из свих углова. Мале су плате, а удео сиве економије на тржишту је огроман. Грађани приме зараду од 220 евра, а остатак у кешу добију на руке. Држава не прими свој део и због тога мора да оптерети привреду која плаћа своје дажбине. Подигли смо минималну зараду значајно, на 450 евра, и укинули доприносе за здравство. Оно што смо ми урадили јесте да смо смањили удео који имате у левом џепу, али смо значајно повећали удео у дсном. Да ли ћемо да говоримо колико имамо укупно у оба џепу или о томе да мање има у левом?

Да се вратимо на почетак ваше политичке приче. Здравко Кривокапић је као премијер за вас и Спајића говорио да сте му омиљени министри. Он је био “обичан човек“ који је одједном добио прилику да врши власт, а какав је био ваш доживљај уласка у политику? У вашем случају се на то “обичан човек“ који се одједном налази у политици додаје и повратак из иностранства да би се ушло у владу?

У време избора 2020. био сам главни економиста ЕБРД-а за Румунију, Бугарску, Словенију и Хрватску. Био сам лоциран у Букурешту. Банка је због пандемије своје запослене послала да раде од куће, тако да сам време проводио у Подгорици, где ми је иначе била породица. Претходно сам две године путовао сваког понедељка и враћао се у четвртак увече. И раније сам имао јавне наступе у којима сам коментарисао неке нелогичности, неправде у нашем друштву, а због глобалних економских проблема и чињенице да сам ту, додатно сам интензивирао своје наступе у црногорским медијима. То су запазили из коалиције која је победила 2020. и добио сам прилику да се упознам са професором Кривокапићем.Било је то крајем септембра. Један разговор, други разговор. Испитивао ме је шта мислим о разним стварима. На нашем трећем сусрету, средином октобра, питао је да му будем економски саветник. Влада је тада још требало да буде политичка или полуполитичка. Онда сам разговарао са супругом и са надређенима у банци.

Како су реговали на вашу идеју да се вратите у Црну Гору? Шта вас је преломило?

Мој тадашњи шеф је био бивши министар финансија у Пољској, у влади Доналда Туска, Матеуш Шчурек. Имао сам, дакле, људе око себе који су имали политичко искуство. Имао сам с ким да се посаветујем. Ту је важно и моје лично залагање да дође до промене у Црној Гори.

Мој отац је годинама био опозиционар, у тадашњем СНП-у после разлаза Мила и Момира. Припадао сам породици која је доживела неправде од Ђукановићевог режима. Отац годинама није могао да нађе посао, иако је почетком деведесетих водио једно велико државно предузеће. Прошли смо кроз тежак породични период и то се увек кувало у мени. Тај предлог професора Кривокапића је, и у моралном смислу и у контексту шта сам до тада говорио и радио, било врло тешко одбити.

Пристао сам да будем његов економски саветник. Онда су се ствари окренуле у другом правцу. Он је одлучио да се иде у експертску владу, па је моја позиција преточена у понуду да будем министар економије.

И шта је била прва ствар коју сте урадили када сте ушли у кабинет, као почетник у политици?

Али нисмо били почетници у економији. Био је то седми децембар, ужасна година 2020. била је за нама. Економија је пала 15 одсто. Туризам је потпуно колабирао. Претходна влада је додатно затворила границе, због избора, за туристе из Србије и БиХ. Толико нелогичних и нерационалних одлука које су утицале на економију и јавне финансије.

Прва ствар на којој смо радили је било издавање државних обвезница. То је био једини начин да не банкротирамо већ почетком 2021. године. Нама су дугови долазили за враћање почетком године, а трезор је био буквално празан. Дуго су трајали преговори о влади, а претходни режим који је био у техничком мандату потпуно је престао да се брине о економији и јавним финансијама. Обвезнице су нам дале простора да продишемо мало, да узмемо ваздух. Тих 750 милиона по каматној стопи од 2,875 одсто, знате ли шта је то за Црну Гору било у том тренутку? У претходном периоду су га издавали по 7 или 8 одсто.

Да ли сте имали неку подршку за то, како је била баш тако ниска камата?

Када пласирате ивеститорима обвезнице, а они виде два млада човека који говоре течно енглески, па прочитају наше биографије, чују планове које имамо за економију и финансије, то све утиче да се спусти каматна стопа. Први пут смо послали добар сигнал инвеститорима и први пут се догодило да највећа америчка инвестициона кућа Блекрок купи црногорске обвезнице. Када су Американци купили обвезнице, то је био додатни сигнал свима осталима на тржишту капитала.

Када смо то урадили, друга ствар је била да направимо пакете подршке грађанима и привреди.

Док сам био у ЕБРД-у током прве године корона-кризе, моје задужење је било да пратим и да саветујем владе о креирању пакета помоћи грађанима и привреди. Тако да је то само требало ставити у црногорски контекст. Као што сам рекао, нисмо се ми учили на тим позицијама на које смо били постављени, што је често био случај ових пре нас.

Митрополија црногорска је због свега што је Ђукановић радио претходних 15 година била једина институција која није била под његовом контролом. Једина слободна институција. Наравно, није ни то пало са неба. И митрополит Амфилохије је градио свој ауторитет годинама. Наше друштво је у тим литијама видело импулс који је успео да окупи све људе који су тражили промене

Истовремено смо имали гомилу структурних проблема. Морали смо да претресамо буџет, да уклањамо штетне уговоре из њега, и тако сачували за Црну Гору готово невероватних 200 милиона евра.

Након тога смо имали јако добру туристичку сезону. Доста добрих ствари се ту урадило, на пример хеџинг кинеског кредита за ауто-пут. Претходна влада је узела милијарду долара у доларима. Са међународним банкама смо то пребацили у евре и анулирали наш девизни ризик. И у контексту јачања долара то је сада уштеда од око сто милиона, то је једна од ствари којеје урадио претходни министар финансија Спајић. Многе друге структурне реформе у сектору тржишта рада, иновација, мале привреде итд.

Пакете подршке је већина земаља имала, али ви сте у целој тој економској фрци имали подизање плата. Како сте то извели?

Магистрирао сам на Оксфорду. За две године је било невероватних људи који предају, али једно предавање сам посебно запамтио. Роберт Ален, професор историје економске мисли, поставио нам питање – зашто се индустријска револуција десила баш у Британији, а не у Кини, Пруској, Аустрији…

Никада до тада нисам то посматрао из тог угла и онда сам се бавио елаборацијама. Има различитих теорија, а једна о којој је он писао и делимично је и доказао, гласи да је у том тренутку у Британији однос плата и цене капитала био најбољи у корист плата, па је привреда морала додатно да буде иновативна.

Код нас је тада минимална плата била 220 евра, а просечна око 500 евра. Причао сам о томе са Спајићем. Постоји разлика између мене и њега, ја сам као доктор дијагностичар, а он је као хирург, имплементатор. И од тога смо кренули и тако је настао програм “Европа сад“.

Али ми нисмо извели никакву нуклеарну физику. Само смо посматрали ствари из свих углова. Мале су плате, а удео сиве економије на тржишту је огроман. Грађани приме зараду од 220 евра, а остатак у кешу добију на руке. Држава не прими свој део и због тога мора да оптерети привреду која плаћа своје дажбине.

Ми смо подигли минималну зараду значајно, на 450 евра, и укинули доприносе на здравство.

Због смањења доприноса повећанесу у просеку нето плате, у просеку од 150 до 200 евра. Кад смо имали повећање нето плате, људи су тај новац вратили у економију. Неко је подигао кредит, неко је купио детету нове патике, неко је мало дуже остао на мору… Смањењедоприноса се вратило кроз значајно повећање прихода од ПДВ-а.

И биланс каже да се то исплатило?

Имали смо и приметан пораст запослености. Наравно, један део тих људи је већ радио, али су из сиве ушли у формалну економију. Послодавцу више немају потребе да се плаше и да се оптерећују дажбинама. Овде је свако био помало сив, а ми смо направили систем да не морају више да буду сиви.

Да вам илуструјем. Суштина није у томе колико имате у левом џепу, а колико у десном. Оно што смо ми урадили јесте да смо смањили удео који имате у левом џепу, али смо значајно повећали удео у десном. Да ли ћемо да говоримо колико имамо укупно у оба џепа или о томе да мање има у левом? У првих девет месеци ове године имали смо укупних прихода у буџет за 150 милиона више од оног што је планирано,

А шта се десило са здравством? Чули сте сигурно коментаре да је сулудо “жртвовати здравствени систем“?

Ми смо прешли из такозване Бизмаркове методе којом је установљен модел здравства који користе старији, а углавном уплаћују млади који раде. Пошто је нама здравствена нега уставна категорија и загарантована, ми смо се преорјентисали на такозвани Бевериџов модел који користе англосаксонске земље и у Скандинавији. Ту не постоје доприноси, него директно издвајање из буџета. Друга ствар је што смо ми то уназад 15 година суштински већ и имали у Црној Гори. Нама је Фонд за здравство био у огромном дефициту, па је свакако морао да се допуњује из буџета. Ми смо за ову годину предодредили сто милиона више него што је то било 2019. године.

Е, ту је потребно да се засуку рукави. Ненормално је да неко попије 30 кутија хемомицина годишње. Неко треба да направи контролу трошења тих средстава. Ту је карика где смо ми прекинути.

Како мислите прекинути?

Мислим на пад владе. Повећане су плате, а Мики Спајић и ја смо отишли на Дубаи Експо 2021. да разговарамо са инвеститорима. Ја сам координирао у име владе и тамо нас затекне вест да ће Дритан Абазовић да руши владу. Од 4. фебруара ми губимо формалну моћ.

Како оцењујете улогу Дритана Абазовића у смени ДПС-а, после свега?

Без њега није било могућности срушити режим Мила Ђукановића, они су ипак били тас на ваги. Он је у предизборној кампањи имао спотове који су јасно антидепеесовски. Обећао је грађанима на коју ће страну да иде. Тако да је имао улогу свакако.

Гласао сам за независност Црне Горе 2006. године. Син да би одрастао мора негде да преломи и да се одмакне од ауторитета оца. Мој тата је био снажно пројугословенски оријентисан и то је била права ствар када се политички нисмо сложили. Али нисам био срећан којим путем је моја земља пошла. Претворила се дефинитивно, у скоро па приватну и партијску  државу

Планирамо да позиционирамо Црну Гору као ај ти френдлy дестинацију која би била стециште и дигиталних номада и свих других. Ми ту видимо велике предности комбиновања Београда и Црне Горе. У том контексту нека значајнија регионална сарадња и потпуна, али потпуна релаксација односа између Србије и Црне Горе јесте нешто за шта се залажемо.

Добио је једини могућност да у тој експертској влади буде као политичар. И сасвим сигурно је имао највеће полуге власти, држао је цео полицијски сектор. Ако политички рационално размишљате, он није имао другу опцију. Знао је да не треба да уради оно што су урадили његови претходници из Позитивне Црне Горе, странке којој је он некада припадао, и његов бивши партијски шеф Пајовић који је причао контра Ђукановића, а онда га спасао у парламенту. После тога био је политички потрошен у потпуности. Дритан Абазовић је то разумео, тако да је учинио политички рационалну ствар.

Годину дана смо лепо сарађивали. Стварно је човек који сма ширину и са којим је лако разговарати. Професор Кривокапић је професор. На седницама владе које је професор Кривокапић водио, пазило се на сваки детаљ. А седнице које је водио Дритан, па то је било…

Како је изгледало?

Па, рецимо да је мање бринуо о детаљима од професора Кривокапића. Он је суштински политичар. Али је и човек са којим је лепо проводити време. Да ли је заузимао адекватно место у односу на свој темперамент и политички профит, то је друго питање, али ми смо имали мало додирних тачака. Он се бавио безбедношћу, ја економијом. Заиста ме је много изненадио када је срушио владу.

Да ли Кривокапић стварно то није очекивао?

Професор је био човек који има чврсте ставове, али је био јако поштен. Мислим да Црна Гора досада није имала поштенијег председника владе. Имао је, наравно, својих ману, као што их сви имамо, али је јако поштен човек.
Наравно, знао је доста као премијер је добијао све те извештаје. А волео је Дритана. Професор није подносио политичаре иначе, али ми се чини да је Дритана баш волео. И питао га је: Дритане, хоћеш да ме издаш?

Знате, у црногорском контексту то је врло тешка формулација. Дритан каже, па како професоре Вас… Није прошло пуно времена након тога и пала је влада.

Да ли је тај „дил“ са подршком ДПС-а Дритану Абазовићу заиста вратио ДПС?

То је било изузетно ирационално. Вратило је ДПС пре свега „по дубини“. Ушао је у партнерство са њима које је неразумно. Али мислим да је брзо укапирао какву је грешку направио. И почео је да се исправља у претходна два месеца. Али већ је имао много салто мортале ситуација, изгубио је оно што је у политици најважније људи му не верују.

А какав је сада ваш однос са Кривокапићем? Замерио вам је преко Твитера баш једну кафу са Дританом Абазовићем после пада владе?

То је био Мики (Спајић) на кафи, он је ту мало либералнији, а ја сам више обазрив.

Ја са професором имам однос пун уважавања и поштовања. Био сам економски и професионално остварен и пре него што сам га упознао. Али професор је заиста одиграо значајну историјску улогу у нашем друштву и то ћу увек да поштујем. Ми смо се разликовали јер је он увек инсистирао на политичком профилисању које је демохишћанско. Ја се нисам слагао са тиме. Али и са најбољим пријатељем, братом, сестром, супругом… се не слажете. У политичком смилслу постоји та разлика. Ми смо формирали покрет „Европа Сад“ који је партија центра, са уважавањем свих разноликости нашег друштва.Професор подржава демохришћанску странку…

Да ли сте у контакту? Да ли се још саветујете са њим?

-Имамо комуникацију. Честитао ми је изборну победу. Назовем га често, питам га шта мисли. „Саветовање“ је можда тешка реч, али постоји комуникација са уважавањем и поштовањем. Ја генерално волим да саслушам шта различити људи мисле.

Када кажете Спајић је либералнији, а ви конзервативнији, да ли се то односи на политику коју заступате?

Није то у контексту политике или идеологије, него је било у контексту односа са Дританом Абазовићем (смех). Ту сам и замерио професору због његовог исхитреног твита. Он је Микија јавно прозвао као да је ту било ружних ствари. Мики је пре два месеца на позив Абазовића попио са њим кафу. То је била јавна ствар. уважавања и поштовања. Било је још лето, неки кафић поред плаже, ништа посебно. Да ли бих ја то урадио, не бих, али је професор то издигао на виши ниво без икаквог основа.

Ако сте одрасли у „опозиционој породици“, вероватно би и сусрет са Милом Ђукановићем за вас имао неку тежину. Да ли сте имали контакте са председником Црне Горе док сте били министар, какав је утисак оставио на вас?

Први пут сам га виден 2004, године, још сам ишао у гимназију у Подгорици. Тада се потписан Београдски споразум. Било је такмичење гимназија у Србији и Црној Гори „Здраво Европо“, РИС је то снимао у Београду. По троје такмичара је представљало гимназије. На крају тог такмичења три црногорске гимназије освоје три прва места. Прва је била будванска, беранска друга, а ми смо били трећи. Тада се увек некако провлачило како Црна Гора нема довољно људских капацитета да буде независна држава. И тада нас је Ђукановић као председник владе примио све у Подгорици, као доказ да Црна Гора има своју младост на коју маже да рачуна.

Нисам као министар привреде економије имао функцију у влади која има додирних тачака са функцијом председника државе. Упознали смо се када га је Привредна комора звала да додељује неке награде, а ја сам био присутан као министар. И мислим да су то једина два сусрета између мене и њега. То што нисам имао комуникацију са њим не значи да нисам могао да донесем сад о његовом деловању. Он је ипак човек који је претерано делио Црну Гору.Увек су постојале поделе у Црној Гори, али ја сам живео у шест земаља и могу да кажем да имате мало хомогених заједница у свету као што је црногорска. Има неких који се осећају Црногорцима, неки који се осећају Србима, различите вероисповести… Али навике, менталитет, однос према породици, институцијама, а то је једна од хомогенијих заједница у културолошком смислу.

А ту заједницу је Ђукановић поделио.

Како сте доживљавали приче о Југославији, а како заједничку државу Србије и Црне Горе?

Не постоји Црногорац који нема снажан осећај према великој Југославији. Мој деда је ослобађао ту земљу, био је истакнути партизан. Његов отац је као шеснаестогодошњак учествовао у Мојковачкој бици. Они су били богата породица са доста земље. Сви су листом пошли у партизане 1941. Прадеда је погинуо бранећи Подгорицу, један син је страдао на Сремском фронту. Мој деда је претекао рат, али је после завршио на Голом отоку. Ипак, сви смо ми волели велику Југославију. И однос према „малој“ Југославији је у почетку био генерално позитиван, у некој рефлексији да се сачува, макар и лажно, оно што је представљала она велика земља.

А шта је Србија данас за вас?

Када сам у Београду, увек се осећам као код куће. Тамо ми живи брат, мој однос према Србији је увек био однос који је испуњен љубављу. Не знам како другачије то да кажем.

Шта је за Вас донео референдум о независности?

Гласао сам за независност Црне Горе 2006. Син да би одрастао мора негде да преломи и да се одмакне од ауторитета оца. Мој тата је био снажно пројугословенски оријентисан и то је била прва ствар када се политички нисмо сложили. Али нисам био срећан којим путем је моја земља пошла. Претворила се, дефинитивно, у скоро па приватну и партијску државу. И никад нисам могао да замислим да ће Црна Гора да се прави на некој снажној антисрпској тези као што је то био случај у претходним годинама.

А како су литије утицале на ваше политичко деловање?

Није типични Црногорац толико религиозан када је реч о практиковању вере. Ја сам се рецимо први пут помолио за столом кад сам отишао у Америку 2007., са 20 година., када су ме сместили у породицу једног угледног инжењера. Митрополија црногорска је због свега онога што је Ђукановић радио претходних 15 година била једина институција која није била под његовом контролом. Једина слободна институција. Наравно, није ни то пало са неба. Митрополит Амфилохије  је градио свој ауторитет годинама. Наше друштво је у тим литијама видело импулс који је успео да окупи све људе који су тражили промене.

Вас и Спајића су звали и “ blockchain brothers“, као метафора што сте млади и модерни, али и зато што сте стварно промовисали идеју да Црна Гора буде центар „blockchain“ технологије. Ако Црногорци не љубе ланце, како ћете им објаснити ове виртуалне?

То је допринос Микија Спајића, који је пре него што је постао министар управљао једним великим фондом у Сингапуру, који је између осталог, улагао у финтех стартапове, тако да је поред економског образовања у пракси доста научио и о тим технологијама што му даје предност и у разумевању тог сектора. Па самим тим и у креирању политика. Захваљујући његовим контактима успели смо да привучемо интересантне инвеститоре, укључујући оснивача Ethereuma. Планирамо да позиционирамо ЦГ као ај ти френдли дестинацију која би била стециште и дигиталних номада и свох других. Ми ту видимо велику предност комбиновања Београда и Црне Горе. У том контектсту нека значајнија регионална сарадња и потпуна али потпуна релаксација односа између Србије и Црне Горе је нешто за шта се залажемо.

Да ли је ово био разговор са новим градоначелником Подгорице или ћете сачекати ванредне парламентарне изборе да се ту више активирате?

Ванредни парламентарни  избори су једини начин да земља изађе из кризе. Верујем да ћемо до краја новембра знати и тачан датум избора. Ја волим да завршим посао до краја. Стао сам на чело наше листе за Подгорицу и остварили смо изузетан резултат. Тренутно сам усмерен на Подгорицу, али ствари су променљиве. Нисам политички аутистичан да нећу реаговати ако то буде тражено од мене. Али желео бих да искористим четворогодишњи мандат да Пг приближим јендом правом европском функционалном граду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: