Милатовић Скупштини вратио Закон о сарадњи у области туризма и развоја некретнина са УАЕ на поновно одлучивање

Садржина Споразума о сарадњи у области туризма и развоја некретнина између Владе Црне Горе и Владе Уједињених Арапских Емирата отвара бројна питања која се тичу његове усаглашености са уставно-правним поретком Црне Горе, сматра предсједник Јаков Милатовић.

Милатовић је потписао Закон о потврђивању Споразума о економској сарадњи између Владе Црне Горе и Владе Уједињених Арапских Емирата.

Када је у питању Закон о потврђивању Споразума о сарадњи у области туризма и развоја некретнина између Владе Црне Горе и Владе Уједињених Арапских Емирата, предсједник Милатовић вратио је овај закон на поновно одлучивање Скупштини Црне Горе.

Разлози за овакву одлуку предсједника садржани су у, како је наведено, бројним отвореним питањима која се тичу предметног Споразума, а на која јавност није добила адекватне одговоре од стране Владе Црне Горе.

Образложење достављено медијима преносимо интегрално:

– На Трећој сједници Првог редовног (прољећњег) засиједања у 2025. години, дана 23. априла 2025. године, Скупштина Црне Горе усвојила је Закон о потврђивању Споразума о сарадњи у области туризма и развоја некретнина између Владе Црне Горе и Владе Уједињених Арапских Емирата.

Садржина Споразума о сарадњи у области туризма и развоја некретнина између Владе Црне Горе и Владе Уједињених Арапских Емирата (Споразум) отвара бројна питања која се тичу његове усаглашености са уставно-правним поретком Црне Горе.

Одређење из члана 2 тачка 2 Споразума, које подразумијева да се одабир инвеститора врши од стране УАЕ, без спровођења поступка јавног тендера, отвара питање његове усаглашености са одредбом члана 140 став 3 Устава Црне Горе, имајући у виду да се наведеном одредбом Устава забрањује нарушавање и ограничавање слободне конкуренције и подстицање неравноправног, монополског или доминантног положаја на тржишту.

Даље, чланом 2 тачка 4 Споразума се директно искључује примјена бројних црногорских закона, укључујући важеће законе који се односе на јавне набавке, јавне тендере и државну имовину, чиме се јасно суспендује дио црногорског правног поретка.

Такође, поставља се питање усаглашености Споразума са системским законима у области заштите конкуренције и контроле државне помоћи, о чему је било ријечи и од стране руководства Агенције за заштиту конкуренције.

Споразумом је предвиђено да Влада УАЕ гарантује за ентитете – инвеститоре из УАЕ које предложи (члан 2 тачка 1) док се, насупрот томе, у тачки 5 истог члана експлицитно наводи да УАЕ неће бити предмет било каквих механизама за рјешавање спорова предвиђених уговорима закљученим између Ентитета и Владе Црне Горе. Оваква контрадикторна одређења у Споразуму, уз чињеницу да се ни у остатку документа не наводи на који начин Влада УАЕ гарантује за ентитете – приватне инвеститоре које предложи, додатно отварају питање заштите државног интереса Црне Горе у овом правном послу.

Дио Споразума у коме се наводи да ће предметни уговори бити имплементирани у пуној сагласности са релевантним црногорским законима (уз претходно наведене изузетке) обесмишљен је чланом 3 тачка ф) Споразума којим се Влада Црне Горе обавезала да спроводи све законодавне мјере које су потребне за успјешну реаилизацију Пројеката. Наиме, поред потпуног искључивања примјене важећих закона који се односе на јавне набавке, јавне тендере и државну имовину – Споразум предвиђа да ће и остатак црногорског законодавства бити подложан измјенама у циљу имплементације Споразума, чиме се угрожава правна сигурност и у повлашћен положај доводе приватни субјекти – ентитети. Такође, имајући у виду начело подјеле власти, као и надлежности Владе у законодавном процесу које се своде на предлагање законских текстова Скупштини Црне Горе, јасно је да се Влада није могла обавезати да ће спроводити законодавне мјере јер је доношење закона уставна надлежност Скупштине.

Чланом 3 тачка б) Споразума, Влада Црне Горе се обавезује да ће закључити уговор о сарадњи са ентитетом и квалификовати пројекат као инвестицију од кључног значаја за националну економију и од стратешког и јавног интереса за Црну Гору. Полазећи од дефинције јавног интереса која је дата у одредби члана 4 став 1 Закона о спрјечавању корупције и предмета Споразума који се дијелом односи на развој некретнина, са правом се доводи у питање законитост реализације преузете обавезе имајући у виду да развој некретнина не може бити третиран под законску дефиницију јавног интереса. Додатно, Споразумом се дерогира и одредба члана 53 Закона о уређењу простора којом је прописано да се јавни интерес за експропријацију непокретности, ради изградње планираних објеката, утврђује доношењем планског документа. Утврђивање јавног интереса Споразумом, унапријед, а без конкретизације локација и карактеристика будућих пројеката, уводи правну несигурност за све грађане Црне Горе чија имовина може бити предмет интересовања инвеститора.

Истовремено, чланом 3 тачка а) Споразума Влада се, поред осталог, обавезује да ће предузети све неопходне мјере и активности како би обезбиједила земљиште неопходно за спровођење Пројеката, искључујући спровођење јавних набавки, јавног тендера или других процедура прописаних националним законодавством којим се уређује област државне имовине. Ако у виду имамо да се истим чланом (тачка ц) Споразума Влада обавезује да ће извршити развој јавне инфраструктуре која је потребна за реализацију Пројеката, поставља се питање да ли ће се и процедуре развоја јавне инфраструктуре спроводити без јавних набавки и јавних тендера?

Додатно, обавезе које је, у име Црне Горе, преузела Влада Црне Горе, без претходно израђених правних и финансијских анализа, у будућности могу имати негативне ефекте на систем јавних финансија.

Споразумом се Црна Гора обавезује на унапријед непознате трошкове, који нијесу планирани средњорочним фискалним оквиром, а који се тичу обезбјеђења земљишта и јавне инфраструктуре за реализацију Пројеката који буду имплементирани на основу Споразума. Поставља се питање интереса државе Црне Горе у послу који подразумијева да се из буџета осигура земљиште и обезбиједи потребна јавна инфраструктура (путеви, водоснабдијевање, електроснабдијевање и сл.) за што су неопходни издаци који у будућности могу довести до фискалне неодрживости система јавних финансија. Са друге стране, инвеститор се ослобађа било каквих обавеза у том смислу и омогућава му се да, кроз изградњу и продају станова (па и од прихода од улагања трећих страна), финансира реализацију пројекта и остварује добит. Простор за овакво тумачење даје чињеница да Споразумом није одређена структура будућих пројеката, када је у питању удио компоненте развоја туризма у односу на развој некретнина (који, као што је већ речено, не може бити третиран под законско одређење јавног интереса).

Коначно, спорна је нетранспарентност у припреми Споразума, коју су пратиле опречне и контрадикторне информације представника Владе Црне Горе о локацији будућих пројеката, њиховој вриједности и структури. Чињеница да се о Споразуму који, по процјенама предсједника Владе, вриједи више десетина милијарди долара, расправљало на wхатсапп телефонској групи чланова Владе – јасно показује институционалну неозбиљност и површност. Заинтересоване стране упознате су са Споразумом тек након његове финализације, а посљедица таквог приступа огледала се у противљењу улцињске локалне заједнице плановима које је презентирала Влада у вези са Великом плажом и организованим протестима које су предводиле невладине организације.

Имајући у виду све наведено, предметни Споразум практично представља једнострано обавезујући акт у коме се предвиђа низ обавеза за једну уговорну страну – државу Црну Гору, док исти не садржи нити једну конкретну обавезу друге стране, чијом реализацијом би се осигурала заштита јавног интереса у Црној Гори. Оваквим приступом, Влада Црне Горе је државу Црну Гору довела у неравноправан положај у односу на другу страну уговорницу, пристајући да суспендује значајан дио свог законодавства, преузимајући обавезу измјене законских и просторних докумената у сарадњи са инвеститором, обавезујући се на унапријед непознате трошкове обезбјеђења потребног земљишта и изградње инфраструктуре, те одричући се механизама међудржавне арбитраже.

При поновном одлучивању о предметном Споразуму у виду, нарочито, треба имати мишљење које је дала Агенција за спрјечавање корупције о овом документу (од 15. априла 2025. године), а које садржи бројне примједбе које Споразум чине упитним за потврђивање од стране Скупштине Црне Горе. У мишљењу се, поред осталог, наводи:

✔ да се Споразумом не разрађује на који начин и чиме ће се и како обезбиједити гаранције Владе УАЕ за инвеститоре – ентитете из приватног сектора и да је члан који предвиђа да ће Влада УАЕ гарантовати за инвеститоре дјелимично супротан са чланом 5 споразума у коме је наведено да УАЕ неће бити предмет било каквих механизама за рјешавање спорова између приватних ентитета и Владе Црне Горе;

✔ да у члану 4 Споразума није садржана информација да ли се Црна Гора обавезала да обезбиједи земљиште за дугорочан закуп или за продају ентитетима, те да ли се обавеза односи на потребу доношења урбанистичког плана по захтјеву и у складу са потребама пројеката Ентитета. Указује се да је законска процедура доношења урбанистичких планова строго формална и да није искључена од примјене овим Споразумом те да се на овај начин дерогирају чланови 31-56 Закона о планирању простора;

✔ да се Влада Црне Горе обавезује да све пројекте са Ентитетима прогласи између осталог за пројекте од стратешког и јавног интереса, што се, уколико се ради о пројектима изградње и продаје станова, тешко може довести у корелацију са јавним интересом односно не кореспондира са законском дефиницијом јавног интереса;

✔ да се из Споразума не може видјети обим и величина потребних инвестиција државе у инфраструктуру нити да ли је закључивању Споразума претходила било каква анализа у том правцу, што отвара простор за бројне ризике;

✔ да је одредбе којима се преузима обавеза државе да у сарадњи са ентитетом мијења урбанистичке планове и предузима законодавне активности потребне за реализацију пројеката потребно сагледавати кроз рјешења садржана у Закону о лобирању;

✔ да се у Споразуму не дефинише састав Заједничког комитета као ни када ће тај комитет бити формиран;

✔ да је потребно додатно дефинисање члана 6 Споразума, како би се нормативно предвидио неки од механизама међународног рјешавања спорова, у случају евентуалног настанка спорова које није могуће ријешити од стране комитета или дипломатским путем, те да је потребно предвидјети да ће се такви спорови рјешавати путем међународне арбитраже.

Наведене примједбе Агенције за спрјечавање корупције у великој мјери кореспондирају са примједбама које су, поред Предсједника Црне Горе, износиле и релевантне невладине организације. Посебно указујем на оне примједбе које се односе на неопходност допуне и прецизирања поједних одредби Споразума, што недвосмилено значи да његова тренутна садржина има недостатке који могу угрозити државне интересе.

Додатно, јасне резерве које, у погледу усаглашености појединих дјелова Споразума са правном тековином ЕУ, ових дана исказују високи званичници ЕУ, захтијевају додатан опрез и одговорност посланика у Скупштини Црне Горе. Доношење одлука које су у супротности са потребом остваривања најважнијег вањскополитичког циља Црне Горе – чланства у ЕУ, може угрозити предвиђену динамику нашег европског пута.

Игнорисањем свега наведеног, посланици који поново гласају потврђивање оваквог Споразума преузели би одговорност за штетне посљедице које могу произаћи из његове примјене.

Због изнијетих разлога, сматрам да је потребно да се Скупштина Црне Горе поново одреди према предметном закону, те још једном понављам став да у овој форми исти не буде изгласан – навео је Милатовић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: