Миленковић: Дедове је покретало осећање, синове појмови, унуке више ништа

Синови сељака још могу да буду борбени и да носе отаџбину као симбол, док унуци више немају симболе, него само појмове, осуђене на вечито редефинисање. Дедове је покретало осећање, синове појмови, унуке више ништа.

Чак се и сам појам слободе свео на индивидуалне слободе; он више нема никакве везе са слободом од окупатора. Ропство је постало прихватљиво, и као душевно стање, и као пракса, каже Милан Миленковић, уредник Снаге народа и колумниста ИН4С у интервју за за Фонд Светозар Милетић. Миленковић каже да треба имати у виду да тешка времена, која следе Европи можемо да преживимо само уз снажну армију.

Он тврди да нека нова национална политика мора свој ослонац да тражи не „у свима“, по демократским начелима, већ у пробранима, односно онима који нису отпали од древних симбола.

„Број ту не игра никакву улогу; грађанери могу да се умножавају колико хоће, њихова снага тиме не расте-то је и даље збир, како каже Ниче, „оних који хоће да умру у кревету“.

Угледни новинар наводи да једини начин да се оживи традиција је да се живот пресели тамо где је она настала-у живу природу и у село.
„Никад ни један еп није написан у граду и то није случајно, већ је одраз промене духа, нити је и једна драма настала на селу. Ако хоћемо живот на епским висинама, онда морамо отићи на извор епа и мита. О овим и другим питањима на важна горућа питања, која се прије свега тичу националног опстанка, прочитајте више у интервју за Фонд Светозар Милетић који интегрално преносимо.

1. Курцио Малапарте својевремено пише о окупираној послератној Еворпи. Оно што посебно заокупља његову пажњу јесте унутрашња окупација мушкараца, одсуство херојства и њихово претварање у кукавице и слабиће. Ви на сличан начин тумачите данашње стање у Србији. Када је код нас почела та врста трансформације? И како поново пробудити наше аутохтоно јунаштво које представља саставни део наше етнопсихе?

Ја мислим да је јунаштво, а с њим и мушкост, повезано са традиционалним начином живота. Градски човек више у себи не налази снаге ни за једну борбу, којој гомилање новца и добара није циљ. Публије Сир, римски философ, каже: „Стара слава бледи, ако нема нове“.

У корену мушкости лежи нешто што досеже у сам праоснов постојања, а то је да је на мушкарцима брига за заједницу, а на жени брига за породицу. Када нема заједнице (осим празног појма, за који се више никакав садржај не може наћи) и када нема вишедетне породице, у којој жена води рачуна о деци (уместо вртића, школе и улице), нема ни борбе за заједницу, нити за породицу. Мушкарац је, дакле, тек најамни радник, а не више господар имања и природе. Наши су се преци, кад су устајали да бране отаџбину, у њој бранили и нешто свопје; пауперизовани радник и градска сиротиња не налазе мотив да гину, да би тајкуни и политичари постајали све богатији. Само слободан човек, пре свега економски слободан и социјално збринут, има мотив да буде ратник.

Према томе, нестајање јунаштва, како ви то кажете, није случајан процес, већ се одвија паралелно са процесом грађанизације и осиромашења. Робови и кметови никад и нигде нису били борбени елемент, већ су то, историјски гледано, увек били слободни сељаци (од који је, временом, и настало племство). Синови сељака још могу да буду борбени и да носе отаџбину као симбол, док уници више немају симболе, него само појмове, осуђене на вечито редефинисање. Дедове је покретало осећање, синове појмови, унуке више ништа. Чак се и сам појам слободе свео на индивидуалне слободе; он више нема никакве везе са слободом од окупатора. Ропство је постало прихватљиво, и као душевно стање, и као пракса.

Једини начин да се оживи традиција је да се живот пресели тамо где је она настала-у живу природу и у село. Никад ни један еп није написан у граду и то није случајно, већ је одраз промене духа, нити је и једна драма настала на селу. Ако хоћемо живот на епским висинама, онда морамо отићи на извор епа и мита.

2. У свом тексту Западно од раја, пишете да Запад неће одустати од господарења светом, јер тиме пориче своју метафизику, али да би могао наставити мора завести диктатру на свом тлу. На који начин Запад може то урадити? Ако узмемо у обзир садашње факторе, попут мигрантске кризе, односа виталног ислама и умирућег хришћанства, крхког националног идентитета и доминације субидентитетских покрета. Гледано тако, каква је судбина Запада?

У судбину Запада спадају разорни грађански ратови, који су карактеристични за сваку постдеморкатију. Мала аналогија: Рим је, до првог века пре Нове ере, водио (попут Америке данас) непрестане ратове. Из тих ратова, међутим, корист није извлачио римски народ, већ богаташи и монополисти (налик данашњим мултинационалним компанијама), што је изазвало драматичне социјалне разлике у, само век пре тога, релативно егалитаристичком друштву. Онда су се појавили популисти (браћа Грах и Марије веома подсећају на Доналда Трампа), док је за заштитника крупног капитала постављен Сула. Више од пола века се водио рат између богаташа и сиротиње, при чему је привреда Рима девастирана. На концу се појавио Цезар и дао народу хлеб у замену за политичке слободе, што је значило и неформално, али и коначно укидање демократије.

Сличан процес се одвија данас у свету. Средња класа се топи у свим западним земљама, што указује да се конфликт између богатих и сиромашних озбиљно приближио. Репресивни апарат, односно полиција и тајне службе расту до карикатуралних размера, што значи да богати знају шта се спрема. За не много година од данас, Европа ће ући у серију урбаних ратова, који ће девастирати привреду и појава западног Цезара и царског доба ће постати извесна.

Окидач за то неће бити избеглице (лично мислим да су мигранти у Европи само зато што је нађен начин да се огромни државни фондови, намењени њиховом збрињавању, прелију у џепове олигархије; вредно је пажње да издржавање милион избеглица у Немачкој кошта више него што износи буџет Србије, а сигурно је да мигранти не живе на високој нози), већ урбани ратови спадају у судбину Европе, као што су спадали и у историју других цивилизација.

3.Да ли ће се овакав процес на Западу одразити и на Србију? У којој мери и на који начин ми можемо спречити или ублажити догађаје који нам предстоје?

Процес се већ одражава на Србију и то у дрипачким, балканским модусима. Ми, уосталом, и живомо онако и онолико колико наши западни пријатељи желе.

Наравно, догађаји могу да се предупреде, а можда чак и избегну, бар у некој мери, али је први услов за то да се изврши диференцијација међу Србима, односно да се помиримо с тим да је један (не мали) број Срба отпао од културе и традиције, од мита и народне вере (намерно кажем „народна“, јер је појава „ученог православља“, управо означила и појаву нових јањичара и грађанера, који не празају да веру истакну као идеологију, што потказује њихов савршено грађански дух) и да пробамо да схватимо да се будућност може градити само на онима који нису отпали. Кад се из корпењ извади трула јабука, остале ће остати здраве. Такозвана „саборност“ је највећа подвала у последњих двадесетак година. Један религиозни појам је убачен у политику, где му места нема и где делује разорно, захевајући да се заједница заснује на принципу „уједно су овце и курјаци“.

Нека нова национална политика мора свој ослонац да тражи не „у свима“, по демократским начелима, већ у пробранима, односно онима који нису отпали од древних симбола. Број ту не игра никакву улогу; грађанери могу да се умножавају колико хоће, њихова снага тиме не расте-то је и даље збир, како каже Ниче, „оних који хоће да умру у кревету“.

4. Може се рећи да живимо у времену „потрошених“ идеологија. Јасно се увиђа да у политици (како код нас тако и у свету) влада својеврсни идеолошки „брлог“ , где се више не разликују појмови левице и деснице, капитализма и социјализма, конзервативизма и либерализма. Да ли нам је потребна једна предефинисана и осавремењена идеологија у циљу бољег одговора на захтеве данашњице? И које елементе спојити а да се исти поклапају са нашом етнопсихологијом?

Бојим се да ће, за много деценија од данас, за Србе једина идеологија бити-опстанак. Мислим да Срби, етнопсихолошки, нагињу егалитаризму и малим социјалним разликама, као и да имају одвратност (чак и кад је не откривају) према пацификацији и окупацији. У том смилсу, Срби могу да буду уџбеничка дефиниција за комунизам. Опет, Срби воле свој посед, своју међу, свој забран по чему би се могли назвати микрокапиталистима. У начину на који се спајају ове две опречне тежње, треба тражити пут за будућност. Пракса је показала, за век и по грађанског друштва, да се у десет богатих Срба, капиталиста и тајкуна, не може наћи један који је, суштински, остао Србин.

У свом тексту, „Пруски модел“, изложио сам, у грубим цртама, модел друштва за који мислим да би одговарао Србима.

Посебно треба имати у виду да тешка времена, која следе Европи, можемо да преживимо само уз снажну армију. Исто тако, мора се, из корена, мењати бирократски апарат, који у Србији не функционише век и по и који је, изнутра, нагризао сваку државу коју смо имали у овом периоду. Бирократија, која ради по налозима власти, а не по закону, разара друштво и производи волунтаристички облик владања.

5. Ви нисте типичан новинар, већ пре, ако се дозволи мало шале и слободног утиска, један спој интелектуалаца и народног гуслара. Како онда успевате пронаћи компромис са оним што се зове уређивачка политика? И, начелно говорећи, може ли се свака уређивачка политика, без обзира на ограничења која поставља, „зајахати“ и искористити као потисна сила?

Нисам ограничен уређивачком политиком, нити сам коме од колега икад солио памет, говорећи им шта треба, шта не треба, шта могу, а шта не могу. Ако и постоји нека уређивачка политика, коју сам себи намећем, то је политика избегавања јаких страсти у политици, јер кад страсти говоре, разум ћути. Масу је лако распалити, али деовести је у стање да размишља, много је теже.

Иако сам сигуран да би уређивачка политика која у свом центру има секс, насиље и чепркање по приватним животима, уз нешто турбо-идиотске музике, остварила далеко већу слушаност, не пада ми напамет да је следим, таман само десет слушалаца имао.

По мом мишљењу, добра је она уређивачка политика која одбија багру, а привлачи слободне, култивисане људе. До броја се стиже лако, али до квалитета тешко. Да ли је таква политика потисна сила, то не могу да кажем, јер не знам. Радим како умем и знам и, иако сам зашао у озбиљне године, морам још да учим.

6. Неко време сте живели на селу и рекло би се да је у питању био сасвим „пасиван крај“. Шта су тешкоће а шта предности када се из једне такве средине долази у редакцију (прво радио Фокус, а после Снага народа) која је, мада у алтернативном кључу, ипак центар информативних збивања? Услед чега вас је задесила та помало необична биографија, са прекидима и поврацима?

Нисам био ни вешт, ни много вредан сељак, али сам некако таљигао. Кад сам се вратио у Београд, дуго нисам могао да се адаптирам: научио сам се на ширину, на то да видим велики комад неба, а овде, у Београду тога баш и нема свакодневно. Брзо сам почео да радим на Фокусу, а две и по године затим, и на Снази народа.

Све предности, и у погледу људског материјала, и у погледу процеса рада, су везане за село. Град само има „лаке“ паре, уз мало рада, а нема социјалну присмотру, што погодује разним социјалним болештинама. Исто тако, сељаци су метафизичари, мада то и не знају, док овде, у граду, сваког дана гледам манекене вере, читаоце религиозне литературе, који мисле да су, баш због тога што знају напамет цитате из Библије верни, а сасвим су метафизички испражњени.

Иначе, на село сам отишао после рата 1999-те године, згађен београдском чаршијом, која је само мало мање антисрпска, него Ливно, рецимо, или Љубушко. Ту чаршију, наравно, чини можда десетак посто Београђана, али је у њиховим рукама све и они дају такт животу Београда.

Са села сам отишао 2010. и то из приватних разлога, због развода са тадашњом женом, а не зато што ми је сеоског живота било доста. Како сада ствари стоје, никад више нећу зарадити довољно пара да купим друго имање и доживотно ћу калдрмарити по овом граду, који је још мање српски, него кад сам отишао.

У граду се, то је тачно, живи лакше, али се то „лакше“ плаћа обезљуђењем. Нови прачовек расте у Београду, а не на Копаонику. На жалост, преко школског система, а нарочито због Пинка, дошло је до тога да сеоска деца све више личе на градску, што је погубно по наш народ. Читава наша култура је рођена и стварала се на селу, док је наша градска култура само копија туђих градских култура, оних западњачких, наравно. Име за ту градску културу је: расбрљивање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: