Милица Краљ – Поводом Светског дана поезије

Унемогућности да због епидемиолошке ситације одржи песничко вече поводом Светског дана поезије које Трибина „Ријеч“ УКЦГ традиционално обележава, одабрала сам песме наших преминулих колега, чланова УКЦГ.

Књижевни опус преминулих  писаца незаобиазна је категорија при било којој врсти аналитичко- хијераријског  разматрања у свеукупном опсегу савремене српске књижевности, српског језика и ћириличног писма.

Дело наших незаборављених песника постало је орфејски путоказ која надилази смртне границе и песма утехе, песма незалазне светлости којом заваравамо смртну раздаљину.

 

МИТРОПОЛИТ  АМФИЛОХИЈЕ  РАДОВИЋ (1938- 2020)

САНТА МАРИА ДИ ТРАСТЕВЕРЕ

У средишту свијета

с оне стране Тибра

линија гдје цвјета

гори од старина

неугасиво огњиште

вјере

Санта Мариа Ди Трастевере.

 

На њему

пламеном

Купине неопаливе

блиста лик

Пресвете Дјеве

свједочанство

Истине живе

То душе покољењима

пере

Санта Мариа Ди Трастевере

 

Дођох Ти, Дјево, и ја грешан

у походе

у часу таме

светосавског рода мога

да милост за њега молим

не од онога

што земну моћ има

но од Тебе,

Родитељке чисте

која Небеском цару

у јаслама постељу

стере

Санта Мариа Ди Трастевере.

 

Гробове светих Петра и Павла

цјеливајући молим

душе мученика римских

призивам

срцем ко мачем голим

да народ мој распети

и све људе

избави од мржње

свијета

и његове невјере

силом Твог Сина

Христа

Санта Мариа Ди Трастевере

 

Рим, 1993.

 

РАНКО ЈОВОВИЋ (1941-2020)

ДИВЉИ ПЛАЧ

Поздрављам дивље песнике света!

Сунце, ваздух, пастира, ђавола, анђела,

Козу, овцу, коња, орла, свраку –

Бога над и у њима.

Поздрављам светлост заслепљујућу

Што попут вечног струји наниже,

Подрављам уру кад хорде брђана

Улетеше у овај град

Кад натераше бронзаног лажибога

На капији градској –

Да по божански извеже:

Градитељи, здраво!

Поздрављам вас, о дивљи песници!

Бодеже, оклопе, седланике,

Бичеве, топузе, боксере, дреноваче,

Мисли ваше завереничке, сенке хитре –

Сав тај природни материјал

Одискон Освајача

Нарочито поздрављам.

И чекиће ваше, тешке, еластичне –

И крижеве и ексере чекића

Поздрављам.

 

Бесне мађије на вашим челима

Пред којим проплакаше градски урођеници

Поздрављамкриком новорођеногдивљана.

 

Са дна овог шупљег дан:

Где човек и нешто живе удружени

Где човек и ништа рат воде –

Поздрављам дивљи плач

Разговетних, обичних, тавних.

 

МИОДРАГ ТРИПКОВИЋ (1947 – 2016)

А ПОЉАНЕ БЕХУ ТАЈНОМ ЗАКЉУЧАНЕ

Тако добар беше пут што се указа

Кроз лековито биље, кроз озвездане ноћи

Ал нека горка слутња или траг тамних стаза

Које још хтеде видет којима хтеде поћи

Винуше те ситног кроз бескрајне пољане

А пољане беху тајном закључане.

 

Тако добро све беше што хтело је да скрије

Твоје танко било одпатње и Хлада

Ал огромна чежња ил чар Алхемије

Што у једној речи свим речима влада

Винуше те ситног низ бескрајне пољане

А пољане беху тајном закључане.

 

ЖАРКО ЂУРОВИЋ (1928-2019)

Кад ноћ спусти звездане жалузине

Ниси сам. Мислима дајеш жељени набој

Жудња окрилати.

 

Кад сване мисли се повуку

У тајне поноре. Ту гргоре.

Тмини уста пуне.

До завршетка.

 

Чекаш нову ноћ.

И њена бремена.

Свако бреме веће.

 

Суђено ти је да издржиш!

 

РАДОВАН МАРКОВ КАРАЏИЋ ( 1935-2019)

БАЛАДА О ВЛАДИЦИ

На рукама уз которске стране

Носе браћа најдражу носиљку

Неугаслу у тами свјетиљку,

Хоће да га од смрти одбране.

 

Стиже Раде с пута потоњега,

Из свјетлости, из земље латинске

Да урони у тмине цетињске

Што су рано отровале њега.

 

На Цетињу под Кршем Орловим,

У Биљарди под каменим сводом

Раде своди рачуне с Господом

И потоњу мисао прослови

 

Свевишњему као опоруку

Прије но се луча не утрне

„ Проведри ми више Горе Црне“

Спусти на њу Твоју моћну руку.

 

И хвалу му упућује смјерно

За дарове ум, стас и љепоту,

Ту цијену краткоме животу,

Тварцу циглу у ланцу безмјерном.

 

Каза браћи о људским судбама:

Са биљегом божанскога дара

Скончало је доста паметара

У торини и у колибама.

 

Погази се његова заклетва.

Вјечну смо му кућу раскућили,

Сјеме распре грдно растићили,

„ Стиже ђецу родитељска клетва…!“

 

ВУКМАН ОТАШЕВИЋ (1935-2010)

ЛУНА- КУЛА

У дно поља Луна- кула

Јато врана на кров пало

 

Луна косе разасула

Гори црно огледало

 

Обрвама звук испреда

Сво поље у око стало

 

Куда ли сам то заведен

Гори црно огледало

 

Ајкају се голе гране

По грлу им иње пало

 

Умријећу у раздање

Гори црно огледало

 

КОСТА РАДОВИЋ  ( 1936-2018)

МОЛИТВА ЈЕ ПОСЛЕДЊИ ЗАВИЧАЈ

Осјећај незавршености – испит

је мој дом, док лежај труне.

Шта могу, уста шуме, открит?

Какве ме лажи збуне –

 

у трену открића?  Заиста, шта

се, мјесто љубави, окреће

на крају?  Као послије зла госта

чарано, гљивасто смеће

 

буја: тијело је гњев –

труну скупа ! Све – завежљај,

жив а грч. Још само тај зијев

и незавршености је крај ,

 

сав овај трен, испит, залет –

у покривци – прикривен је осјећај.

Намах одозго шуми сјет:

молитва је последњи завичај!

 

ЈОВАН ДУЈОВИЋ ( 1938-2015))

СПЕЦИЈАЛИСТА

Кад год би се који

још недоклани српски робијаш

пожалио милосрдном

јасеновачком Богу

Љубу Милошу

да је од нечег оболио

овај би сијао од среће

што му се пружила прилика

да га излијечи

ништа не питајући

гдје и како

виртуозним касапским потезом

распорио би га

од грла црног до учкура

констатујући

да је изврсног здравља

 

МОМИР ВОЈВОДИЋ ( 1939-2014)

ГРЕШНИЦА ЈЕЛИЦА

епитаф

 

У трњиште оно звано Чакли

Од цркве су овај гроб одмакли

 

Да је даље од гроба грешница

Јагликина лијепа Јелица

 

Скинуше је једне зоре ране

Са вишњеве расцвјетале гране

 

У земљу је тајну понијела

Са којим је момком занијела

 

Колика је грешница Јелица

Из гроба јој цвјета љубичица

 

Узалуд сам викао на попа

Да је часно у олтар укопа

 

Анђео је – брекну ми поп Ника –

Па нек лежи даље од грешника

 

Морача, 1974.

 

МИЛЕНКО ВИЦО (1950-2014)

КАО ЉЕТО ДА ЈЕ

Срце

Издржаћемо

И ову јесен

 

Живјети

Од зелених снова

И свакодневног бесмисла

Што сљепило даје

 

Срце

Издржаћемо

И ову јесен

Као љето да је

 

ЉУБИСАВ КНЕЖЕВИЋ (1933-2015)

РИСТО РАТКОВИЋ

Јануар и хладан брид

Обалом Лима стазу знану

Вјетар мразом засипа

Јеси ли се смирио у завичају

 

Ноћи силазиш на ријеку

Анђеле бивше грлиш

Ослукујеш брзак шапата

Јутром се у бронзи срмиш

 

И чекаш мртвом мртва

Да дође Она

 

ЉУБИСЛАВ МИЛИЋЕВИЋ(1930-2011 )

ЊЕГОШ

Окле тај ехо допире

Из каквог срца и рова

Из вјетра, почуј, и шире

До ноћних лабудова.

 

Њега одају птице

И водопоади нови

Он кружи нетремице

И свим морима плови.

 

Удружи жамор жита

Реску звооњаву леда

Ништа вас он не пита.

 

У сунце кад погледа

Пролази као патник

Свака му ријеч златник.

 

БЛАГОЈЕ НИШАВИЋ (1937-2012)

КАМЕНИ СЛОГ

Васку Попи

 

Ево ме пред белутком. Твојим.

Препознао ми, зар, зјене:

У загрљају мене

Држи. Да сам не стојим.

 

Куд ли ће ме, да знам!

Ни сјутра кад ме сметне,

Не могу без њега:плам

Његов има да ме сретне.

 

Не, није уздах:

Иако и даље, немушти,

Ја се у тебе уздам:

 

Ко ће, ако не ти,

Сан тај камени, сушти,

Слогом одзаточити?

 

ДРАГАН ВУЧИЋ (1950-2014)

ВЕТАР ПРОЛЕЋНИ

Ветре пролећни блага душо моје мајке

оплоди малине, трешње,

 

ободри младе смокве

донеси шар ливади

по којој је недужна ходила

 

милуј моје сећање

данима седим под твојом вишњом

и сањам мајко сањам

чудим се мајко чудим

твоје дете плаче

не дај да му пресахну сузе

 

МИОДРАГ МИЈО ЋУПИЋ (1936-2011)

ОГЛЕДАЛА

Доносилац рукописа је, у трећем поглављу под свој критичарско-теоријски суд подводио феномен(симбол, реторичку фигуру)огледала са свим значењима или бесмисленим обртима о којима, како је истакао, неће бити ријечи. Оглед је започео Нарцисом који се,видјевши свој лик у потоку, толико у себе(очајнички и безнадежно заљубио д аје до туге, а можда и од превелике чежње за собом пресвиснуо, преко древних мага и волшебника који су изводили чудесне вештине са овом ставрчицом, до сеанса и окултних обреда са огледалима неких најновијих(да ли сатанистичких?) група. Помињао је значја огледала у филму, али је акценат стављао на литературу, ситуацију, имена међу којима и Славног аутора Витеза од Огледала. Истицоа је принцип замрзнуте траке“(слике из различитих времена залеђене у огледалу простора и невидљивих сфера)огледала неба, ријеке, језера, баре, залеђених површина.Распредао је о искривљености лика у огледалу, о његовој двострукости, трострукости па и вишеструкости. О сломљеним, изгубљеним, увеличавајућим огледалима, као и онима која предмет, илилик своде на тачку, мрљу, одблесак.

(…)Акрибија Приче не дозвољава Аутору огледа да износи даље информације које су замршене и нечитко исписане.

 

МИОДРАГ ВУКОВИЋ БРКИЦА (1947-2013)

ПРОТОКОЛ ЗА ЛОВ

кад кренете у лов ОБАВЕЗНО

поведите псе

понесите транзистор и жену

упаковану у што мањи завежљај

пазећи при том да не поједе сендвиче

или потроши транзисторске батерије

ако будете изморени ловом

ту су пси

дакле

излази сунце

ви доручкујете

жена је своје појела

да сте у аустралији било би више зечева

понеки кенгур као трофеј овако

ви волите жену коју нисте пустили

потом ручак спавање

повратак

спавање

не налазите ли да је риболов

мање напоран

 

МИЋУН ШИЉАК (1937-2007)

ХРАБРОСТ РИЈЕЧЈУ

(Браћи Драгану и Родољубу)

Зенит  вијека просипа снове,

Зрелих година пуна ми глава

Сада ме студене ноћи лове

У пустом животу, пуст скапавам.

 

У име могућих потомака:

У себи носим тицу врану.

Пуне ми очи дјевојака-

Ал стадох на злу грану.

 

Веза  с прецима још битише,

Једном се и ја морам изрећи:

Кроз мене шиљак до шиљка дише,

 

Није то празнина – то су доба,

Она у црној санџачкој врећи,

Ту врећу носим даље од гроба.

 

СЛОБОДАН ВУЧИНИЋ (1947-2020)

ДОНЕСИ СУНЦЕ ЗАВИЧАЈА

Донеси мало завичаја

да нам мирише док нас спаја

 

Свитање и цик зоре

да нам ведро јутро осване

 

И прегршт воде да умије

прије него сунце огрије

 

Још мало магле са Жубера

док је вјетар не растера

 

Шаку боровница из Крчевине

и хладовину буковине

 

Сачекај нек затрепери

стара јасика послије вечери

 

Пој комшијиног петла лавеж паса

слику пшенице док се таласа

 

Рику волова блеку оваца

игру телади и јагањаца

 

Донеси све што ти се свиди

срце заигра кад завичај види

 

Донеси  Сунце завичаја

љепотом душа да се напаја

 

Донеси нешто донеси мало

колико у оку буде стало

 

САВО ЛЕКИЋ (1952-2010)

ТИХИ РУШИТЕЉ

У небу

Под облацима живи

 

Терасе у

Сунцу пливају

Ноћу

Међу

Звијездама лебде

 

Драгана из снова

Чедо са

Анђеоским трепавицама

 

У зидвима витким

Ормарима мирисним

Кошуљама тананим

У тијелу росном

 

У свему видљивом

 

Тих и рушитељ

Симфонију  компонује

 

ДРАГОМИР БРАЈКОВИЋ (1947-2009)

ЖИЖАК

Заћи ћеш једном и ти у таму

коју Створитељ у свему отка.

Препознати нећеш  ни реч саму

и њој ће тама бити потка.

 

И ни тишине бити неће.

Ни ствари неће да се слове.

Из таме мање, мање већ излеће

свеопшта тама – знак он+бнове.

 

И док је гризе твој пламичак

Суштину њену осветљава.

А на све пада плав различак

На самом прагу заборава.

 

Из жишка случајно запаљеног

Поново општа тама бије

Као да слог се са усана

Јавља у вишку енергије.

 

И због тог мањи од свих тама

Али Светлости увек близак,

Усред свих сања и омама

Ти дрхтурави буди жижак.

 

Унутар оног што је против,

Што ништа са светом не једначи,ж

Ти буди нека светлост гушћа,

Малени жижак. Расипај! Зрачи!

 

ДРАГИША МАЏГАЉ (1938-2007)

САН КРАЉА УРОША

А једном у лову, Краља санак пренесе

у седлу, и пушка, преко крила му клону.

Вранац под њим, дугом гривом затресе,

а Краљ се у седлу угну, као да потону.

 

Негде се јави птица, чудно ли зајеца!-

као да погођена пада сљубљених крила у траву.

У том Краљ угледа танку срну и ред стрелаца

Како једновремено нишане њену лепу главу,

 

коју ће нагрђену примити тамни смртни бездан,

кад зине чељустима у своме незбоју.

Стресе се кад јекнуше пуцњи сложни као један

и место њене видје устрељену главу своју

и круну како се котрља у краљевском сјају

и кези му се попут страшила – светле поруге,

док малопре покорне а сад помахнитале слуге,

кољући се, о њу се, крвожедно отимају.

 

Гле, како се понавља прастари усуд историје,

Како свака глава тражи за себе круну! –

а све су редом, од грабежи и неурастеније

и толике друге, невиније, збиог њих труну!

 

Трже се, ненадно, кад мину лаки санак,

А мину, као кад руком, меко отреш очи,

Слепљене од студеног ветра и кише,

А с њим, и краљевство, као срна низ пропланак,

И он, очишћен, раб Божји, у манастир закорачи.

 

БОЖИДАР ФИЛИПОВИЋ ( 1952- 2010 )

ПРОСТОПРОШИРЕНА РЕЧЕНИЦА

„Ја сам учитељица која више нема ученика.“

Гроздана Барјактаревић, село Долац код Клине(„Омладински покрет“ октобар 1988.

Гроздани Барјактаревић и Роберту Бериши)

 

Изговарам тихо име по име,

Прозивку вршим дугу,

На часу ране зиме

Записујем простопроширену тугу.

 

Изостанке сам оправдала,

Нијесу се од школе скрили,

У дневник сам уписала:

„Разред су ми иселили:“

 

Чиле натписи „на продају куће“,

Труне посјечено младо воће…

Сумњајући у свануће,

Пишем и петицу из самоће.

 

Пишу ми, ништа не крију;

Из Крушевца, Краљева, Руме…

Пишу да Косово и Метохију

Чувају у хербаријуме.

 

На свако писмо одговорим,

Ко дјеци, сестрама и браћи.

О нади, миру и срећи зборим,

И шаљем завичај за домаћи.

 

Писма путују прије мене,

Љубав од хиљаду километара дужине,

Али пазим да с њим не крене

Бол у првом падежу множине.

4.и 5. октобар 1988.

 

РАТКО ДЕЛЕТИЋ (1947-2007)

НОСИМ ТУГУ ЦРЊАНСКОГ

Носим тугу Црњанског

И јесен стражиловску,

Чекајући твој долазак.

 

Ти си киша, вјетар што шиба пољем.

Изгубиш ријеч, оголиш душу,

Шта ти остаје.

 

Студен

Озебла књига.

Док ти ово пишем

Затрпава снијег

Праг живота мог.

 

Скупљам ријечи

Као мрве хлеба,

На прозор их стављам,

Долетјеће птица.

 

Носим тугу Црњанског

И јесен стражловску,

Чекајући твој долазак.

 

ДРАГАН СТОЈАДИНОВИЋ ( 1959- 2004)

НА КОНЦУ

Бес слабости загасио

Сузе обрисао, овакав

Никакав стао сам пред вас

 

А бејах се заузео за нешто насмејано

Ведро нешто да заустим сам хтео

 

Као да брао собом сам цвеће шумско

Које да донесем миришљаво

Успео нисам

Но, барем сам покушао ја

Добрице да избавим плаве

Које помориле су по мени тамнне

Троугласте главе Зла!

 

И када све се сабере

Како на концу ред је, ето

Вреће празне са једне

Сламе са друге стране

За простирку погодне

И за жвакање

 

Ко би рекоа да до малопре

Колена не запљускиваше

Нешто као класје!

 

ДРАГОЉУБ ШЋЕКИЋ (1950 – 2004)

РОЂЕЊЕ

(безгробној војсци)

Рођен сам за Светог Саву,

крштен у вријеме поста

кад бијаше љута зима,

кад многи помријеше.

 

У један гроб сахрањивали по петоро,

ријеке су излазиле из корита,

људе су убијали маљевима,

клали их као јагњад,

бацали у јаме безданице.

 

Рођен сам кад је брат убијао брата,

кад оно побише свештенике,

кад забранише крст и крштење,

кад је свијећа горела иза капака,

у вријеме великог мучења.

 

Рођен сам кад се надовезивао бол на бол,

кад су куће гореле,

кад су запаљени људи трчали по ливади,

ходали по граду црни као угљен,

са руком као да држе свијећу.

 

ВЕСНА РАОНИЋ СИМУНОВИЋ (1961-2003)

ХАЈКА

Тукли су мог нерођеног сина

Водили јамама неокопаним

Лила је нека свила

Пекло ми нешто зјене

 

И ишла сам

Коноп се око врата сплео

Моје тијело полуголож

клело

 

ћутах мирна

просјак са хлебом

вјечна је ова тајна

смијах се моћна

први пут права.

 

СВЕТОЗАР БАЛТИЋ (1936-2002)

БЕЛЕ СЕ; БЕЛЕ ПЛАНИНСКИ МАНАСТИРИ

Љубисаву Кнежевићу

Враћамо се препланули као сватови

Са неке пусте свадбе

Сретају нас бели планински манастири

И купе лековитог биља.

кречари по долинама

Ужегле кречане разваљују.

отворене ране видимо на небу.

И рђу по бравама тешким,

И секире забодене у кладе,

И загушљиве шуме око куће,

И плесан на заборављеном хлебу,

И пећине што јутарњу маглу бљују,

И црним ралима ишаране ливаде,ж

И назубљене шоље којим су нам завијали струне,

И преполовљени точак на улазу,

И нарамак лучевине на тавану

Одакле падају чађава олгедала,

Очеви изгрижени календари.

Повијају нас у благе вести

Жене са замлечалим грудима.

Отклапају ковчеге пуне предива

И са дна ваде необлачене кошуље

И младу смолу да ставе

На подбој.

Беле се, беле, планински манастири.

 

 

РАЈКО ШЋЕПАНОВИЋ (1948-2013)

ТРАВАР

Скроитим мјестима

твог незаборава

већ растиње буја

у пропланку туге

постаје чудотворно

да у свако доба

изобиља има

љековитог биља

што га скупљам

и брижно одвајам

од отворнох трава

да са собом носим

дарове неба

за све наше болести

као камилицу жуту

бијели блажени сан

и хајдучку траву

за наше немире

и ране непреболне

 

БОЖИДАР ЖИВКОВИЋ ЏИГИ (1947-2016)

НА ПИЈЕСКУ МОЈЕ КРВИ

На пијеску моје крви

Једна

Жена у црнини

Плаче моју одсутност.

 

На пијеску моје крви

Дођође црви

И рекоше све

о мени.

 

РАЈКО ВУКОВИЋ (1949-2017)

ЛАВ И МРАВ

Ишао мрав

пркосан и здрав

преко Африке

срео га лав

онако пргав

дошло до битке.

 

Јуначка слава

води лава

иако храмље,

висока трава

спасила мрава

од шапе лавље.

 

ГАРО ЈОВАНОВИЋ ( 1951-2014)

ГАВРАН У МАНАСТИРУ МОРАЧИ

и тако почиње прича а о гаврану о мрком

што пјесмом својом, муклом године

пребраја наше

још давно је пловила птица и ноћу

како и дању

и грак њен гдје је пао српски је

манастир зидан

а крај Мораче крај хладне а испод

планина сурих

и све то бијаше онда во времја оно у давно

на прагу година вучјих Агарени седлаху коње

 

још једном угледах птицу а на Косову

на равном

кад моју однесе руку са поља црног од крви

спусти је грактаво летећ несрећној у

крило мајци

и сад је птица тамо ил њена дрхтава сјена

гавран ил његов дух а у Приштини у црној

опет су године вучје и нема краја причи

 

НАДА Д.  ПАВИЋЕВИЋ (1951-2020)

ТАРА. ЉЕТО ОДМИЦАЛО

Чипканог вела брдима бијелим одлазили

сплавови,

 

на вјенчано пировање

Чаробнице плијениле сплаваре и шумарке,

пјеге златне листале и нестајале.

 

Не дај ме : Изнова се збива љубљеније.

 

Тара. Љето одмицало.

 

MИЛОШ БУЛАТОВИЋ (1951-2019)

ПРОПУСНИЦА

ми можемо све

од анти – материје

створити храну за црве

црвима хранити рибе

 

рибама мачке

мачкама псе

( пас нам се меса најео)

 

вуковима овце и шуме

човјеку пушку

човјека без разума

пропустити

кроз канализациону цијев

и још свашта

ми можемо

 

КОСТО НИНКОВИЋ (1955-2010)

НАЂЕНОСТ

Ако свелик не говори

Из твог мисленог рељефа

Живот погрешно трасираш

Искуством празног умора

 

Кад се свјетови сагласе

Једнозначан језик изњедре

Свемир је умно проходан

Кроз коријен твог присуства

 

Улажи смртно сјемење

Умири док не дотакнеш

Велики знак једнакости

У свакој честици пребива

 

ВЛАЈКО ЋУЛАФИЋ  (1957-2015))

КРУНИСАЊЕ СУЖЊА

Кад су га браћа свезаног, одвела

Својим убицама и на поклон дала,

Мислила су да су уз Свевишњег сјела,

А не крвницима крв с руке опрала.

 

Мислили су горди доба тамничари:

Када га утоме, да ће да умукну

Крици жртава, и да ће кључари

Овога свијета, нагнат да устукну

 

Пред решеткама њихове тамнице,

Сви који држе до свога очинства,

И имају душу, срце и вилице.

 

Све за шта му суде њина су злочинства,

Па му, робијом, већом чине славу

И златну круну стављају на главу.

 

СЛАВКО ЖИВКОВИЋ (1960- 2015)

И ЖАЛОСНО ЗАГРАКТАО

Који Срба диже из дебелог мрака

Гдје си Црни Ђорђе големијех шака

 

Великих очију и обрва које

Ни једнога трена на мјесту не стоје

 

Мајка Србљанка тужи рањена

Гдје јој је дијете широког рамена

 

И чеоне кости које љутом лаву

Дају мјеру правде и вождовску славу

 

О Боже дај да брзога сата

Ободе Ђорђије својега алата

 

Да замирише трешња из Тополе

У Призрену између Љевишке и школе

 

Да грмне јасно и гласно свима

Којекуде бандо машине и дима

 

Да од сада више брат брату не даје

За главу сламе боље положаје

 

Да глава сламе не буде нам мјера

Само лоших дјела и добрих намјера

 

Господе и ову сузу наданицу

Шаљем ти по добро познатоме лицу

 

Које и на крају овог писма пада

И жалосно гракће – још се Србин нада

 

ПРЕДРАГ ВУКИЋ (1966-2018)

У ТЕБЕ ВЈЕРУЈЕМ БОЖЕ

У Тебе вјерујем Боже

свом снагом срца свог

До неба узносим пој:

Господе и Боже мој!

 

У Тебе вјерујем Спасе,

у Светог Духа глас,

јер он је утјеха моја,

милост, спокој и спас.

 

У Распетог вјерујем Христа

што ми доноси мир,

јер он је извор доброте

Васкрсли Благи Пастир.

 

Острог, 24. маја 2002.

На дан Св. Кирила и Методија

 

НЕБОЈША БОШКОВИЋ (1961-2019)

ПОЕМЕ

Месечина пољима се просу

попут неке успомене драге,

ко сећања давна што су

поемама мојим дале снаге.

 

Слутим очи којих нема више

и које је вјечност однела,

а једнако децембар издише

и благо свиће зора бела.

 

Још младости однекуда има

и са лица осмех се не руши,

правих бора наврла је плима

и дубоко снуждила у души.

 

Доста их се и у лири свило

ко на гробљу датих речи,

у грудима оно што се крило

песмом тихо понире и јечи.

 

Њена моћ ме води према дну

кад су драги свели гласи…

Светлост срца уздигнух у сну

којим теку прохијали часи.

 

Од тад сузе теку, некуд стреме

и строфама сетно засијају.

Ето тако долазе поеме

и римама сени завијају.

 

ВИНКА ПЕРИШИЋ ШАРЕНАЦ (1957-2020)

СУСРЕТ

Није пала јабука у бунар

И нисам ја несрећна…

Само се небо помјерило…

 

Ти су узео своје стаклене руке

Ја своје мермерне очи

Па смо се на рубу дана уочи буре

Без ријечи удаљили  са мјеста

Злочина.

И то је све.

 

Ко ће остати да окује радост

Да поравна трагове?

Прећутаћемо све разлике до смрти

Пјешчане дине

Неубране крај пута

Разлоге за твој одлазак

Без побједника у овој каменој

Тишини.

 

Оно што је изгубљено, нађено је

На почетку круга

И то је, љубави,  све.

Прочитајте ЈОШ:

Црна Гора: Дан поезије, да; Дан Његоша – још не

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: