Милија Ћеранић – Дан који је побрисао вјекове

Пише: Милија Ћеранић 

Данас је у мом завичају свечано. Прославља се Дан општине. И то је једини датум из бурне дробњачке историје који деценијама, редовно обиљежава локална власт. Остали догађаји по њима, не заслужују ни помена. Прије три године (2021.) било је 160 година од настанка Шавника. Годину раније (2 020.) 150 година од како је са радом почела Прва дробњачка, државна школа. Јубилеји, свакако вриједни пажње. Нико их није поменуо.

О догађајима из нешто даље прошлости да и не говоримо. Колико младих Дробњака зна о 1 605. години или о учешћу Дробњака у Карађорђевом устанку, разури паше Миљевине 1812., погибији Смаил-аге Ченгића, о Дедагиним временима и другим, бројним разурама Дробњака? Шта знају о Балканским ратовима, борбама за Скадар и учешћу Дробњачког батаљона у тим операцијама или о подвизима Дробњачког и Ускочког батаљона током Мојковачке битке? Већина скоро ништа не зна, али сам сигуран да не зна ни шта се данас слави. Циљ наредних редова није ниподаштавање било ког датума, већ просто изношење историјских чињеница, не само о 22. јулу, већ и о неким догађајима које би, и те како требало обиљежити.
Дан општине нам је једина оставштина комунизма којом се можемо похвалити. Привреда је одавно упокојена, становништво расељено. Иначе, ради се о првом, краткотрајном ослобођењу Шавника, у оквиру 13. јулског устанка 1 941. године. Прва жртва тих борби је мој Дужанин, Војин Савов Маловић. Слава му. Ослободиоци су брзо савладали нејаку италијанску посаду. О понашању појединих „бораца“ које баш и није за похвалу не треба трошити ријечи. То је саставни дио сваког рата. Слобода је трајала кратко. Послије неколико дана италијанске моторизоване јединице су, послије кратке борбе на Крнову, без већих проблема умарширале у Шавник. Ту су, мање-више остали до капитулације Италије, 9. септемра 1943. године. Убрзо је стигла освета: ухапшени су , затворени, а нешто касније и стријељани бројни Дробњаци. Слава им.
Кад сам човјека који је, крајем осамдесетих година прошлог вијека, „успоставио“ овај празник питао шта га је руководило да предложи тај датум за дан општине одговорио ми је: “Изабрали смо тај датум јер су наши преци једино тада били јединствени и сви су напали Талијане. Послије су се подијелили по разним основама“. Можда у овом образложењу и има неке логике.

Занимљиво је како се овај датум,поред много других, сигурно значајнијих „укорјенио“ у Дробњаку? Васпостављен негдје краје осамдесетих година XX вијека, за Брозова живота, убрзо је прихваћен од дијела локалног естаблишмента и комунистичким методама наметнут „радницима, сељацима и поштеној интелигенцији“. Колику су улогу у свему томе имале разно-разне принадлежности које је владајућа врхушка послије рата уз помоћ два свједока дијелила и шаком и капом питање је које просто виси у ваздуху. Није тешко претпоставити да је било и других средстава којим је пук требало убиједити да „преломи у мозак“.
Једном смо анкетирали локално становништво о том дану. Нешто око 30 % становништва је тачно одговорило о датуму кад се обиљежава тај дан, али зато више од 70 % њих није знало кад се ослобођење тачно десило. Већина наводи 1944, а неки и 1945. годину.
Својевремено смо, док је на власти била једина поратна демократска гарнитура покушали да за Дан општине прогласимо Ђурђевдан, дан који је дубоко укоријењен у свијести Дробњака. Наиме, Дробњачки збор је у част побједе над Турцима 1605. године одлучио да свака дробњачка породица за славу узме Светог Георгија, а да прислужује стару славу. Тако је било до 1820. године. Истовремено, нико се у Дробњак није могао уселити што Ђурђевдан није узео за славу. Наш предлог је одбијен здруженим гласовима ДПС-а и СНП-а. Тада смо видјели колико је комунистичка идеја укорјењена у општинским руководствима поменутих странака. Ни мало случајно.
Свима који данашњи дан доживљавају као свој празник честитам Дан општине.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: