Мило Ђукановић је у Дубаију, али гдје је и шта ради његов вјерни Веселин Вељовић?

Хроничари монтенегринског идеолошког фанатизма рекли би да је Веселин искористио дашак прољећњег сунца и изнио своју, сада већ култну, заставу на терасу, не би ли тако по ко зна који пут доказао своју припадност Ђукановићевом гангу, притом, ништа мање важно, испровоцирао онај већински дио својих суграђана који се нису окористили „чарима и дражима“ дугогодишње наклоности „расточког господара“, због чега не могу да приуште сличну некретнину као Веселин.

Неко други би рекао да Веселин у овом тренутку пише мемоаре, теоретише о посебности црногорског национа или, пак, набацује мисли некоме ко би могао (а таквих није мало) то много љепше и концизније да срочи. Јер, оправдање Веселиновог учешћа у суманутом покушају фанатизованих присталица ДПС-а да спријече устоличење митрополита Јоаникија, све те белведерске ноћи, гуме и призивани трактори за једну цијелу популацију, не може се оправдати, макар и литерарно, без помоћи.

Него, гдје год да је Веселин, или на тераси, или се опија чарима реминисценције, знамо да, још увијек, у његовом непосредном окружењу није правда, ни надлежни државни органи.

Јер, да јесу, имали бисмо, као заинтересована јавност, одговоре на, примјера ради, ове тврдње:

„Полицајци су нас тукли чиме су стигли: ногама, рукама, палицама, док се у малтретирању посебно истакао Веселин Вељовић, командир Специјалне јединице полиције. Једном приликом он је мени хтио да сијече уши, али ме је ту спасио инпектор Дебељевић“.

Ово је свједочење Сеифа Османагића похрањено у књизи „Буковица“, на које још увијек немамо повратну информацију од стране тужилаштва – барем оних људи из тужилаштва који нису прошли ригидну Ђукановићеву селекцију.

Надаље, интересује нас зашто се још увијек ћути на свједочење бившег полицијског службеника, Брајушка Брајушковића, који је оптужио Веселина Вељовића да је организовао „црне тројке“ – батинашке групе, које су пребијале неподобне новинаре и опозиционаре. Сада пошто је Саша Чађеновић смјештен гдје је одавно требало да буде, не постоји ниједан разлог да се ово питање не реактуелизује и да коначно истина угледа свијетлост дана.

Подсјетимо, у јавности су као шефови, налогодавци и организатори „Црних тројки“ препознати управо Веселин Вељовић и његов блиски сарадник Миљан Перовић. Они су према расположивим сазнањима и многим свједочењима, заиста имали кључну улогу у дјеловању ових подивљалих полицијских хорди које су, користећи државне ресурсе, под окриљем мрака, брутално нападали и тукли људе без икаквог разлога.

Да ли ће се коначно утврдити одговорност Веселина Вељовића за штетне уговоре који се односе на продају имовине у власништву полиције и Министарства унутрашњих послова?

Требамо ли да подсјећамо на фамозну аферу “Лименка” која је државу коштала више од 10 милиона евра?

Вељовић је сумњичен и за склапање штетног уговора, 2011. године куповином камп-хотела „Златица“ у Подгорици од бизнисмена Жарка Бурића за 8,3 милиона еура, а за потребе обуке Специјалне антитерористичке јединице.

МАНС је тада објавио да је Вељовић од Бурићеве фирме купио луксузни трособан стан, плативши тек трећину његове вриједности. Овај случај, као и многи прије и после њега, никада није судски процесуиран.

Вељовић је био посебно експедитиван када је требало обезбиједити подршку полиције у срамном поступку рушења конака при манастиру Светог Василија Острошког на Бриској гори, код Улциња. Затим је као први човјек полиције оправдавао брутална пребијања грађана широм Црне Горе посебно у вријеме трајања литија.

Ћутао је и када је пљеваљска полиција брутално претукла владику Методија када је са окупљеним грађанима мирно протествовао против усвајања срамног Закона о слободи вјероисповијести.

Под његовом командом полиција је хапсила и владику Јоаникија, митрополита Амфилохија, као и свештенство Српске православне цркве.

Хиљаду и један разлог да се испита улога ове нечасне појаве која је годинама  узурпирала безбједносни сектор Црне Горе, а све зарад Ђукановићевог ћара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: