Мило Ђукановић опет не говори истину: Седма управа СДБ Црне Горе је постојала

Актуелни предсједник Црне Горе Мило Ђукановић наставља да, са позиција власти, и у свом стилу, шири неистине рачунајући на неинформисаност и колективну амнезију грађана Црне Горе.

Једна од најкрупнијих неистина које је изговорио јесте она да није постојала Седма управа СДБ што смо имали прилику чути у ТВ дуелу њега и Андрије Мандића.

Поменута тврдња Мила Ђукановића једноставно представља неистину и не заслужује посебан коментар, али је ради грађана потребно дати нека појашњења.

Дакле, да је Седма управа Службе државне безбједности (АНБ) Црне Горе постојала, то Мило Ђукановић добро зна, као што је сигурно и свјестан тешких злочина, кривичних дјела и других аномалија везаних за тај састав који је представљао један отуђени центар моћи из кога су долазиле тешке злоупотребе које и данас оптерећују државу Црну Гору и црногорско друштво.

Подсјећамо Ђукановића и цијелу црногорску и ширу јавност да је Седма управа, односно Управа посебне намјене или специјалних операција, како су је популарно звали, (можда Ђукановић зна само за жаргонски назив), формирана средином деведесетих година, тачније 1996. године и то на захтјев тадашњег шефа тајне службе Вукашина Мараша уз помоћ два висока функционера РДБ Србије који су пружали помоћ у успостављању организацијске структуре и дефинисању будућих посебних задатака тог састава.

Седма управа је формално постојала све до 2005. године када је дошло до трансформације СДБ у АНБ којом приликом су лица из поменуте Управе распоређена у друге цјелине унутар Службе или пак Управу полиције, а неки од њих се и данас налазе на врло важним позицијама у систему безбједности.

Састав Управе је чинио један број овлашћених лица из СДБ са регуларно заснованим радним односом, али и велики број лица из криминалног миљеа којима су додијељиване легитимације, значке и оружје чиме је СДБ спојена са криминалним структурама које ће у наредним деценијама захватити цио државни апарат а државу Црну Гору учинити препознатљивом по криминалном и мафијашком дјеловању и ван њених граница. Међу њима су се нашла лица из криминалног миљеа, не само из Црне Горе него и других држава, а која се доводе у везу са најтежим кривичним дјелима попут убиства Душка Јовановића, Павла Булатовића, Зорана Ђинђића, Славољуба Шћекића, Срћана Војичића и многих других.
Страдање Горана Жугића и Дарка Белог Распоповића, високо позиционираних
безбједносних службеника, можда и понајбоље говори о тој Управи и њеним учинцима, чак и према својим људима, будући да су, по свему судећи, та два случаја међусобно повезана.

Ђукановић се, након Мандићевог питања, морао присјетити функције коју је обављао Дарко Бели Распоповић у моменту када је на њега извршен атентат у центру Подгорице и дати много озбиљнији одговор.

Претпостављамо да су Милу Ђукановићу добро позната имена шефова тог састава састава СДБ, а било их је тројица, будући да је, како сазнајемо, са свима њима блиско сарађивао. Уколико је Ђукановић то пак заборавио топло му препоручујемо да се подсјети и приупита свог савјетника Веселина Вељовића, који је, док је командовао специјалцима из кампа на Златици, изводио бројне акције са Седмом управом, посебно ноћу и у условима ограничене видљивости.
Ђукановићев покушај да своју причу поткријепи тврдњом да је Вукашин Мараш био добар, јер је, како рече, добио признање од америчке ЦИА представља бесмислицу. Ваљда је свима јасно да то што неко сарађивао са америчком или неком другом службом не значи да је тај неко и заиста био добар.

Уосталом, Ђукановић, па и америчка ЦИА, нису морали бити обавијештени о свему што је Вукашин Мараш радио са својом Службом. Црногорска јавност је била прилично запрепашћена када је тадашњи предсједник Филип Вујановић, на комеморацији поводом смрти Вукашина Мараша, захваљујући се покојнику изјавио „Хвала ти за све што си урадио а да се зна, а посебно ти хвала за оно што си урадио а да се не зна“.

Управо је сав проблем у томе што су сви они нешто радили а да се не зна, односно поступали противно важећим законима и утврђеним процедурама.
Ђукановићу ово није први пут да не говори истину. Тако је и 2013. године јавно тврдио да нису постојале „црне тројке“, да му је и лично познато да је специјална јединица, којом је командовао Веселин Вељовић, радила по закону а да бивши полицајац који је о тој ружној појави јавно проговорио, како је навео, „кочи европски пут Црне Горе“.
И на крају, Андрија Мандић треба да буде задовољан Ђукановићевим одговором. Чињеницом да је Мило јавно негирао постојање Седме управе СДБ је све речено и све објашњено.
Коментар уопште није потребан.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: