Мило Ђукановић – син хиљаду очева

Ја, Никола Трифић, Црногорац по мајци, Србијанац по оцу, и Србин по оба родитеља; при чистој свести и здравој памети, користећи своје Уставом гарантовано право о слободи говора, понет последњим дешавањима у Црној Гори, згађен и огорчен деловањем „Монтенегринске“ владајуће елите- имам више потребу, него обавезу да кажем следеће: Мука ми је!

Управо тако- мука! Нису емоције проблем, поготово не оне лаке и плаховите. Њих сам без обзира на своје године, давно успео да обуздам; готово да ампутирам из свог духовног бића. Проблем ми представља желудац. Он – кукаван и јадан, никако да се навикне на простоту људске свести, и кад год је сходно месту обитавања његовог тела приморан да конзумира исту, ствара тај поменути осећај нелагоде, зван мучнина.

Само за разлику од оне мучнине Жан Пол Сартра, узроковане лицемерјем људских јединки и описане у истоименом делу, која је великог филозофа и писца терала у изолацију, стварајући му константан нагон за повраћањем… Ова моја, а бићу слободан да кажем и наша мучнина, има скроз другачији ефекат. Она разједа, провоцира, нервира; уместо жеље за самоћом у замраченој соби доноси потребу за улицом и масом, рађајући готово насушну страст да се у рукама чврсто ухвати једино оружије потребно Балкану- једино оружије које може да буде лек за луде главе појединих балканских политичара- „говњива мотка“!

Мирослав Крлежа- прослављени хрватски писац, је својевремено у покушају да деконтаминира хрватско-српске односе, изговорио своју чувену, готово епску реченицу: Срби и Хрвати су две стране једне те исте кравље балеге, коју је точак запрежних кола историје немилосрдно прегазио и поделио на два дела! Наравно, тешко је не сложити се са Крлежиним речима.

Ипак, још теже је у контексту новонасталих тензија између Срба и Црногораца, ова два- а у ствари једног јединог народа, не поставити крајње логичко питање: Ако су Срби и Хрвати две стране једне те исте балеге, шта су онда Срби и Црногорци? Односно, ком делу већ подељеног говнета ова два ентитета припадају? Можда као тема за посебно размишљање, па чак и есејски рад иде питање: Да ли је говно, пардон – балега, бурек па да се дели на четвртине и осмине?!

Ипак, ипак, и још једно велико ипак… Ово је Балкан! Подручје кога његови поносни становници, још поносније зову по имену својих вековних окупатора. Имену осталом као ћар након петстогодишњег иживљавања. Подручје народа, великих снова и малих визија, склоних деоби, аутодеструкцији, склоних имању клице раздора која је у стању да отрује и најздравије ткиво, и да учини да се дојучерашња „два ока у глави“, данас гледају разроко и попреко, погледом пуног гнева. Та клица раздора, главни- ако не архитекта, онда сигурно главни извођач радова, српско-црногорске трагедије у настајању, именом и презименом зове се: Мило Ђукановић.

И зато у овом тексту не желим да причам о две зараћене стране нове црногорске „балван револуције“, нити о слуђеном „с Марса палом“ црногорском премијеру Душку Марковићу, нити о црногорско министру културе – који ће остати упамћен једино по глупим, а приде и некултурним изјавама, већ моја прича иде директно ка Сатани лично – господину Ђукановићу.

Мило – од комунистичког ембриона до капиталистичког монструма

Мило Ђукановић је успео оно што ниједан други балкански политичар није – да у потпуности створи своју приватну државу. Чак и криминалне албанске структуре на Косову и Метохији, ако ништа друго- онда бар међуспбно морају да деле плен са отете земље. Мило тих проблема нема. Он је постао апсолутни доживотни владар, а Црна Гора његова својина, приватна прћија, лична деспотија; прави „Елдорадо“ за њега, његову породицу и  најближе сараднике.

Онај предизборни слоган црногорске опозиције од пре десетак година, који је био „лајтмотив“ у једном од бројних неуспелих покушаја да се Ђукановић свргне с власти, а који је гласио: „Мило доста је било“, из овог угла изгледа крајње смешно. Милу, колико год он имао, узимао, отимао, је увек мало било.

Ипак, како би могао да ради то што ради, Ђукановић је морао да прође кроз приличну- на овим просторима незабележену политичку мутацију. И отуда наслов: „Син хиљаду очева“. Мисли се наравно на политичке очеве. О биолошким, и очевима и мајкама, свачијим- па и његовим, увек само с дужним поштовањем.

А у политичком смислу мењале су се тате Мила Ђукановића: од комуниста, преко разблажених комуниста- тачније социјалиста, затим националиста, све до демократа и најлибералнијих капиталиста. Политичке тате као на рингишпилу, док је политичка мајка увек била једна: похлепа!

Мило Ђукановић, иначе рођен у Никшићу 1962. године, је разуме се за време студија економије у Подгорици, био врло активан у Савезу комуниста Црне Горе, где је брзо авазновао. Ко прати лик и дело овог човека, зна за његове изјаве с почетка каријере – о нужности очувања СФРЈ, о „братству и јединству“ као звезди водиљи нашег друштва, па и ону: да је комунизам са југословенским самоуправним моделом једина права ствар у политици – рекао Мило Ђукановић, не ја.

Наравно, када су дошле смутне и несретне 90-е, Мило се брзо прешалтао на терен тврдокорних националиста. Не будите лењи, потражите на интернету изјаве господина Ђукановића из тог периода у којима говори о Црној Гори као о „Спарти Србије“, истиче како је поносан на своје српско порекло, говори о историјском праву Срба да створе „Велику Србију“, док Бошњаке и Хрвате ословљава искључиво као: муслимани и усташе!?

И да ли је потребно да наводим и набрајам даље? Рекао бих не! Историја од 2000. на овамо свакако нам је ближа, познатија и свежија у нашим сећањима, па самим тим и Мило Ђукановић у њој. Јасно је да се све мењало, од система, преко државних граница… Мењао се и Мило, али се није мењала позиција на коју је сам себе доживотно осудио – да буде вечити господар живота и смрти у Црној Гори.

Занимљиво, да је Ђукановић данас човек у средњем добу, на власти од своје 29. године, и да ниједан посао сем политике у животу није имао. Када је први пут инагурисан на место премијера ЦГ 91. године, још за време постојања СФРЈ, у својој имовинској карти је навео да није власник ничега!? Тачније, Ђукановић је тада истакао да се одселио из родитељске куће и да са супругом живи као подстанар у Далматинској улици у Подгорици. Скоро 30 година касније, према Форбсовој листи, Мило Ђукановић је међу 20 најбогатијих државних лидера на свету! Политика зна да буде уносан бизнис, зар не?

Свако је невин док се не докаже да је Србин

Апропо тренутних дешавања у Црној Гори и спорног закона о тако званој „слободи вероисповести“.

Био бих прилично наиван, па и безобразан, када бих рекао да се Српска православна црква никада није мешала у „државничке“ ствари што Србије, што околних земаља. Наравно да јесте. Мешала се, као што се уосталом меша и свака друга верска организација. На крају крајева, да ли мислите да исламске заједнице широм света не врше и политичку улогу међу својим верницима? Шта ћемо са параџематима и њиховим регрутовањем кадрова за „Исламску државу“? Да ли је неко због тога отимао џамије? Шта је са утицајем Израела преко јеврејских заједница? А тек Ватикана? Ипак, све наведено није и не сме бити разлог за отимање имовине.

У модерном свету, у 21. веку, право на имовину је неприкосновено за сва физичка и правна лица! Иако је политички утицај СПЦ, у односу на све друге верске организације у свету минималан, и могу слободно рећи- свакако није штетан; господа „Монтенегрини“ нека изволе: ако им се не свиђа шта неко свештено лице прича, нека га приведу, процесуирају, или нека му забране рад, имовину не смеју дирати. Имовина СПЦ, припада само њој и њеним верницима, никоме више.

И опет морам да почнем реченицу са питањем „да ли“, нема ми друге… Да ли можете замислити да Србија сутра донесе закон по узору на ЦГ, на основу којег постаје власник католичких цркви, синагога и џамија на територији Србије, а који јој даје за право да промени намену датих објеката, и тако рецимо од Бајракли џамије у Београду направи посластичару?! Каква би била реакција међународне заједнице? Сигурно оштра и брутална!

Ипак, када је на штету Срба, онда све може. Уопште немам намеру да изигравам неког „националног Калимера“, али јасно је да је Запад који ведри и облачи светском политичком сценом Србе перципирао као „лоше момке“ на Балкану, и да било какво ударање по њима може да донесе само бенефит. Свако је невин док се не докаже да је Србин!

И у овој реченици лежи одговор на кључно питање везано за Мила Ђукановића: Како ЕУ и Нато толеришу да један човек непрекидно влада 30 година? Е па, лепо… Ђукановић се на време окренуо против њихових непријатеља (Срба и Руса) и самим тим постао њихов пријатељ коме је све дозвољено, па и то да у својој земљи донесе закон какав не познаје ниједна држава модерног света!

Искрено, не могу да кажем да на Ђукановића гледам као на неког анти-Србина. Не! Он је Србин, коме су власт утицај и новац важнији. Србин који је на време схватио да се не исплати бити Србин. Просто речено: Криминалац!

Ех, да… Често ме блиски људи саветују, да када за неког политичара желим да кажем да је криминалац, свог здравља ради смислим и употребим бар два алтернативна термина. Кажу добронамерни саветници: буди паметан, мисли на себе. Наравно послушао сам их. Алтернативни, а свакако и прикладнији термини за главног јунака наше приче су: хохштаплер и гад. Само чекајте за тренутак… Како се то каже на црногорском? Нисам сигуран, али мислим да је исто као и на српском: хохштаплер и гад. Вазда био!

Аутор је уредник портала Геостратег и као новинар пише за портал Конкретно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: