Мило и дружина корупцијом до живота на високој нози

Упркос препорукама Европске уније и устаљеној пракси у демократским земљама, у Црној Гори се незаконито богаћење јавних функционера и даље не сматра кривичним дјелом.

У невладином сектору и опозицији сматрају очитим да увођење могућности да кривично гоните некога ко не може да докаже како је дошао до имовине не одговара владајућој структури, јер би, у противном, то имали одавно као дио законодавног оквира.

Влада је још прије пет година одбила нормирање овог института као кривичног дјела уз образложење да би се под сумњом могли наћи невини појединци и да је неправедно да само функционери доказују евентуални несклад између прихода и имовине.

Тамара Милаш из Центра за грађанско образовање као узрок оваквог стања види непостојање политичке воље, јер је, како каже, мали број функционера који може разумно објаснити одакле им огромна имовина, с обзиром на висину њихових законитих примања.

– Непостојање овог кривичног дјела у закону створило је повољан терен за надлежно тужилаштво да се не бави испитивањем поријекла имовине црногорских јавних функционера на озбиљнији и ефикаснији начин, а до сада спроведене финансијске истраге нису дале жељене резултате, сматра Милаш.

Додаје да није довољно то што челни људи у тужилаштву и Агенцији за спречавање корупције препознају незаконито богаћење као негативан друштвени феномен, већ је неопходно да оно детаљно буде прописано законом, како не бисмо и даље имали пасивност на пољу процесуирања незаконитог богаћења функционера.

Конвенција Уједињених нација против корупције, чланом 20, дефинише незаконито богаћење и предвиђа да „у зависности од свог устава и основних начела свог правног система, свака држава уговорница размотри могућност да у свој правни систем уведе ово кривично дјело”.

Црна Гора је давне 2005. године у тадашњој заједници са Србијом усвојила Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација против корупције, али ни 15 година касније није усвојила њене препоруке. Предлог за институционализацију овог кривичног дјела није прошао на Одбору за антикорупцију 2015. године и од тада није било нових иницијатива на ову тему. Публикацијом Свјетске банке утврђено је да су 44 земље увеле ово кривично дјело, од чега је већина земаља у развоју.

Криминализацијом незаконитог богаћења тужилаштво треба да докаже да је богатство функционера несразмјерно у односу на легитимне изворе прихода, претпостављајући да је резултат корупције, али не постоји потреба
за доказивањем извора нелегално стеченог богатства идентификовањем и доказивањем кривичних дјела која су у основи таквог дјеловања. У прилог таквој теорији постоје гледишта да је у јавном интересу да се од јавног функционера захтијева да објасни како је стекао богатство, јер се на то обавезао преузимањем јавне функције.

Милаш ово види као наставак праксе олаког усвајања међународних конвенција и других важних докумената, али не и пропорционалних напора у примјени тих докумената. Наглашава да постојећи правни оквир даје доста простора надлежним органима за одузимање незаконито стечене имовине, али само оне за коју је доказано да је стечена криминалом, те да и то иде селективно, невољно и произвољно.

– Зато је потребно оснажити примјену постојећих механизама, али и увести додатне како би се санкционисали и функционери чији животни стил није у сагласју са оним што су њихови званични приходи. Наравно, за то је неопходна истинска политичка воља владајућих структура за борбу против корупције, што сада не постоји и за шта имамо дневне примјере. Значи, у основи свега је политичка воља, затим унапређење законодавног оквира, и коначно, његова адекватна примјена, и тек то тројство може да води конкретним, а не симулираним резултатима у борби против корупције, закључује Милаш.

Случај Маровић опомена

Случајеви Светозара Маровића и тројице предсједника општина који су оптужени за овакво незаконито богаћење, по ријечима Милашеве, снажна су опомена да је неопходно што прије креирати адекватан механизам који ће имати и превентивни и репресивни карактер. Истиче да закон мора бити одговор на проблеме у пракси, а да наша пракса указује да, што законом није строго дефинисано, оставља простор за злоупотребу.

– Зато и имамо растући тренд корупције, а самим тим и неопходност предузимања политичке и правне акције усмјерене ка борби против незаконитог богаћења, кроз измјену и допуну Кривичног законика Црне Горе, а увођењем овог кривичног дјела, јер би то могло значајно допринијети ефикасној борби против корупције у Црној Гори и процесуирању тих случајева од стране тужилаштва, оцијенила је Милаш.

Додаје да рјешење не би требало тражити кроз примјену постојећих алтернативних инструмената, као што је одузимање нелегално стечене имовине, јер се и он недовољно користи у пракси.

Вујовић: Недостаје политичка воља

Функционер СДП-а Иван Вујовић сматра да одбијање власти да се као кривично дјело нормира незаконито богаћење, показује праве политичке намјере да се заштите бројни функционери чија је имовина јасно видљива и недвосмислено превазилази регуларне и законите приходе које су они пријавили.

– Јавна је тајна коју све имовину имају бројни функционери власти, као што је потпуно јасно да ту имовину нијесу могли обезбиједити из регуларних прихода. СДП је зато и у свом изборном програму за 2016. предлагао да се незаконито богаћење нормира као кривично дјело. Образложење ДПС-а да би се под сумњом могли наћи невини појединци и да је неправедно да само функционери доказују евентуални несклад између прихода и имовине, заиста је неосновано и тиме се невјешто прикрива недостатак политичке воље да се ово уради, наводи Вујовић.

По његовом мишљењу, овим власт показује како жели да фингира борбу против корупције и криминала, што је дијагноза и Европске комисије из Стратегије проширења кроз оцјену о везама власти и криминала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: