Мило између Спужа и НАТО-а

Пише: Александар Апостоловски

Човек који је три деценије апсолутистички владао туђим судбинама у Црној Гори, за једне свевишњи, за друге нечастиви, све мање је владао својом. Бивши господар земље Брда и Приморја, у којој су сви фамилија и у којој сви знају све о свакоме, сада вероватно са сетом размишља како је било свима другима којима је он господарио. Човек који се питао за све и свакога сада друге пита о себи! То суочавање како са свима, тако и са самим собом, нису избегли ни моћнији ни виши политички босови од Мила Ђукановића.

Неће сигурно Мило отићи у цркву да запали свећу, јер једне се одрекао а друга не постоји. Неће доћи ни на неку од локација у Београду да попије кафу са Светозаром Маровићем, јер ће се сетити како је давно ту кафу попио са Светом, а сутрадан га ухапсио. И не само њега већ све Маровиће. То је био почетак његовог краја, а да то нико није смео да му каже, јер када се владар одрекне најмудријег, тада га по правилу окружују све мање интелигентни, а све више аполотеге, улизице или потенцијални наследници, попут Душка Марковића, како вођа никада не би схватио да постаје све усамљенији.

Можда су му говорили, али није слушао, да ће сви који су му љубили руку као политичком дону, чекајући на аудијенцији док је он седео у црном „Арманијевом” оделу и снежно белој кошуљи, сањати како ће доћи тај дан када ће му одгристи прсте. Неки би то урадили јер су у његовој руци видели шницлу, коју су сањали да поједу, а неки због освете јер су морали да клече док га целивају.

Можда су му говорили, али није слушао, да међу горштацима са „ролексима” нема милости и да онај који је није имао према другима, када је био на Ловћену, не треба да је тражи за себе, када се спусти на надморску висину сунцобрана у Сутомору!

Ако су он и његови преостали људи наручили текст на минорном турском порталу, о томе да се размишља о његовој новој интернационалној функцији, и не било каквој, већ заменику генералног секретара НАТО-а, онда је ту реч о две ствари: прва и далеко извеснија је да је то један од најсмешнијих спинова, како би се у јавном мњењу у Црној Гори, али и у Специјалном државом тужилаштву, створио утисак да он има заштиту НАТО-а. И да, ако се у Подгорици размишља о његовом хапшењу, неће они доћи по њега, већ ће Мило наредити Шестој флоти да покупи њих!

Са еуфоријом којом су вест о Миловом ангажману као могућем заменику Јенса Столтенберга пренели истога дана Милови медији у Црној Гори, као да је текст са мало познатог портала потписао Ердоган лично, а потом су у трку кренули и регионални медији, створен је утисак да је ствар већ завршена. Раме уз раме, Мило ће уз Столтенберга постати кључни политички оперативац алијансе, чиме би се испунио сан двометраша: да уместо Монтенегра управља целим западним светом!

Али како су функције генералног секретара НАТО-а и његовог заменика изразито оперативне, а Мило на енглеском не уме да каже ни „Хелло”, борбена готовост алијансе зависила би од тима преводилаца или вештачке интелигенције која би преводила Милову црногорску верзију српског језика. Та Милова лењост да научи енглески, међутим, није му сметала да се одлично споразуме са момцима из Ленглија, који су му средином деведесетих година дошли у изненадну посету, објаснивши му да је куцнуо час да обави иницијацију која ће га од талентованог политичара начинити регионалним играчем. Пре тога Американци су исту понуду дали Момиру Булатовићу, али Момир није желео да изда Слободана Милошевића, иако је одувек важио за човека сличнијем пластелину него стени!

Мило је, међутим, боље разумео глобалне процесе, а ваљда је и ЦИА добро проучила његов психолошки профил. Ако су се код Момира преварили, човек који није знао ни реч енглеског постао је највећи адут Американаца у региону. Пре него што је коначно рекао „да”, замолио је да га оставе самог, како не би видели да пушта сузу са Слобом, ону последњу, мушку и ђетићку! Тада је постао бритва, човек који је добио понуду коју није могао да одбије. Касније је сличне испоручивао осталима!

Да ли ће Мило у НАТО или у Спуж, тамо где је слао политичке и све друге противнике? О овој другој тези, да би Ђукановић могао носити пругасто одело, што би му најмање тешко пало, с обзиром на његову естетику, све више се расправља као о извесној. И сам Мило је у недавном интервјуу показао да је уплашен, па је подсетио између редова на крвну освету, емитујући поруку онима који размишљају да му уместо часовника „бреге турбијон”, вредан 106.000 евра, на руку ставе лисице.

Специјално државно тужилаштво је већ послало у затвор кључне Милове тужиоце, потом судије, полицајце и обавештајце, те рачуновођу главне фирме Кавчана. Сви ови људи и њихове трансакције воде ка Милу.

Како се ових дана претреса и „ничија кућа”, луксузна вила за коју Душко Кнежевић каже да је заправо Милова, као да се свилени гајтан око Ђукановића заиста стеже, попут двоструког чвора на кравати коју је сам везивао. Кнежевић је изручен из Велике Британије, у коју је збрисао када је почео да начиње Милов систем владавине. Живео је у близини Темзе, у некој врсти удобног кућног притвора, а како некадашњи Милов побратим, пријатељ и брат, финансијер и банкар поседује британско држављанство, сасвим је логично да Душковим потезима управљају Енглези и њихови оперативци. Постоји теорија да Мило може постати ђетићки Санадер, уз овакав сценарио: Мило у апс, Црна Гора у ЕУ. Или још ближе ЕУ.

Али то би, с друге стране, створило проблем Американцима, јер би се показало да се олако одричу својих играча и тиме шаљу упозорење потенцијалним геополитичким пријатељима који би са њима радо правили дилове. То су раније Амери чинили са перверзним задовољством, али у оваквим геополитичким околностима заиста би потврдили репутациони ризик савезништва с њима. А Мило им се заиста нашао. У време Слобе претворио је Црну Гору у тврђаву за удар на Милошевића, потом је отцепио Црну Гору, а затим је увео у НАТО.

Такође, с обзиром на то да Ђукановић није правио превише проблема одлазећи са власти, чак је то учинио исувише лежерно, с обзиром на његов темперамент, надимак бритва и тајни утицај који досеже до безбедносно интересантних птичица које певуцкају са „скај” апликација, утисак је да је дил о његовој мирној примопредаји власти, уз услов да остане нетакнут, направљен и пре него што су га остали видели како пада са небеских висина моћи.

Уколико прича о његовом уласку у НАТО ипак није спин, то би створило услове да се ушушка у централну команду над алијансом, као и да најави свој велики повратак у Црну Гору, кроз његове омладинце који су преузели ДПС. Мада, када погледа ко га је наследио на функцијама, како на партијским, тако и на државним, дође му да заплаче и да никада не престане. Бар тако причају њему блиски пријатељи.

О томе Мило сигурно размишља и вероватно се презриво смеши, као човек који је показао да су десетерци о јунаштву, пријатељству, кумству и издаји ствар народне поезије која од мушкараца ствара секаперсе. Чак и онда када не знају какав ће бити њихов крај: негде на пјену од мора, за комадним столом НАТО-а или у малој ћелији у Спужу, одакле се делимично види небо.

(Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: