Милојко

Пише: Емило Лабудовић

„Милојко, Милојко,
С опанци си шик
Сви те волу кад на слики
Прикажеш свој лик“!
(Рокери с Мораву)

Говорио ми је мој покојни ђед Михаило, бистар и отресит сељак, без школе а са безброј „диплома“ које се, крвљу и знојем, стичу на универзитету живота, да се по физиономији може препознати пола људског карактера. Она друга половина, толковао је он, скривена је завјесама искуства, лукавости, мимикрије и зацртаним циљевима до којих се долази овако или онако, често и преко лешева. А да би се спознао тај дио људског карактера потребно је са тим човјеком „појести товар соли“, што, мање – више, значи провести читав живот.
Пошто са индивидуом о којој ће бити ријечи, а ријеч је о свима знаном Милојку, немам намјеру да проведем ни минута а камоли живот, усресредио сам се на ону прву, видљиву страну, његовог карактера. Суочен са чињенцом да немам како „школу“ ђеда Михаила тако ни одговарајућа знања из области психологије, обратио сам се старом пријатељу, психијатру са безброј домаћих и страних сертификата и директору једне од најеминентнијих институција те врсте још у бившој Југи. Невољно, додуше, јер читав живот „скенира“ само своје пацијенте тражећи им лијек за невољу, пристао је да ми да своје виђење карактеризације поменутог, уз ограничење да је, ипак, ријеч о анализи лика на основу фотографија и видео – записа
(„сви те волу кад на слики прикажеш свој лик“). Његово „виђење“ преносим ad literam.
„Лице овог човјека, народски карактерисано као ‘лисичје’, одаје личност спремну на акцију, великог енертетског потенцијала и веома комуникативног. Његови циљеви су његови апсолутни приоритети и за њих је спреман да жртвује много тога, нарочито друге. Посједује велику моћ манипулације и укривања трагова, великодушан је у обећањима која нијесу утемељена на његовим ризицима, и нема тога става за који би залегао и бранио га по сваку цијену. Способан је да препозна препреке на свом путу и ни један начин да их заобиђе није му стран. Мајстор је за неочекивано, али увијек на штету претпостављених очекивања и „очекиваоца“. Немилосрдан према потчињеним, а врло понизан и услужан према надређенима“ (крај цитирања).
Морам да напоменем и то да је овај реномирани психијатар човјек толико дубоко зашао у науку и свој посао да уопште није имао појма о коме је ријеч прије него сам му то, на крају свега, рекао. И није му било право, јер не жели да залази у свакодевни политички глибеж, али… друг је друг и дуг је дуг. И сам признајем да сам му упутио молбу више да бих провјерио неке своје опсервације на „најбољег ђака најгорег професора“ и да коначно разбијем и последњу илузију о, ако не људском а оно макар политичком, поштењу и доследности „црног Милојка“.
Политичка, а и она друга, Црна Гора, ових дана, осим на одавно незапамћеном августовском жаропеку, роштиља се очекујући „бијели дим“ из Милојковог кабинета у којем му, чује се ових дана, већ потпирују под ногама. „Још није умрло поштење“, рекао би један мој исписник, али уопште не сумњам да ће Милојко и ту ватру угасити. Јер док му је њему сличних (Ибрахимаге који је још од турског земана уза сваку власт, Алексе који је вазда за поштено, па ко кога зајебе, оног Ђељошаја који је већ зацијепио „своје“ па му је свеједно колико ће му се дати, и осталих пришипетљи) он ће беспоговорно извршити налог надређених му амбасада.
„Да се Власи не би досјетили“, ЗБЦГ ће добити „понуду која се одбија“, чиме ће Милојко, попут Пилата, опрати руке од злочина над демокраским избором народа којем ће бити на челу. Тако ће и вук (Милојко) бити сит, а и овце (народ) ће бити на броју, мада га је, попис ће то само потврдити, све мање. А да забашури ствар и стиша ионако утихле страсти намученог и безброј пута превареног народа, Милојко ће узети из једног и усути у други ваган или ће зајмити преко границе, јер ће све то једног дана, кад Милојко, попут Дарка, Ранка, Мила и бројних других, буде далеко и брчкао се у базенима народног зноја, синови и унуци тог истог народа враћати уз позамашне камате. Ко преживи, сјетиће се овога.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: