Милорад Поповић, или филозофирање једног писца – средњошколца

Пише: проф. др Драган Копривица

Поводом покушаја неталентованог писца, Милорада Поповића, да докаже да у ресору културе на Цетињу немам официјелна овлашћења за ангажман, указујем на сљедеће:
Одлуку о именовању донијели су правни експерти ресорног Министарства, а Поповић, као режимски писац током протеклих година, прави провидну замјену теза, јер му не смета моје постављење него што сам га јавно раскринкао пред цјелокупном црногорском јавношћу како је протекле деценије опељешио државу за скоро милион еура (бар досад је толико установљено).

Па сад схвата да неће имати отворен пут ка државном вагану, и није тако сигуран да ће добити и нових „ситно“ двјеста хиљада еура, колико тражи за 2021. годину.

Уз то, јавно сам разоткрио и његове незаконите радње како је од укупне суме за штампање часописа АРС за прошлу годину, у износу од 22.000 еура, пола додијелио за плате самом себи, и то као директору ОКФ-а, што тек представља флагрантно кршење закона. А „случајно“ је избјегао да на часопис стави тираж, па је за исте паре могао штампати хиљаду или сто примјерака, свеједно.

И то говори да је Поповић био буџет-патриота, досад сјајно ухљебљен као намјештеник, лобиста бивше власти, по систему „ти мени – ја теби“: ти мени паре кроз конкурсе, а ја ћу, заузврат, по медијима пљувати противнике режима.

Јавност памти и бизарну сторију да је Поповић, у стилу Остапа Бендера, 1995. у Загребу био директно умијешан у продају једне иконе, о чему је пуно писано, а о томе може услиједити шира прича као о покушају класичне преваре, чија жртва је требало да буде извјесни г. Милутин Дрљевић из Загреба.
Да се Поповић понаша преварантски у култури најбољи доказ је што је чак плагирао и наслов свог досадног романа „Човјек без лица“, за који је, као режимски писац, изнудио и Његошеву награду. Књигу је објавио у Загребу, гдје је још 2004. објављен познати роман агента Источне Њемачке, из епохе Берлинског зида, Маркуса Волфа, па сад имају двије књиге истог наслова: Волфова и Милорадова.

Балша Брковић је у октобру 2017. истакао да Његошеву награду, кад је већ добио и Милорад Поповић, треба преименовати у Нушићеву, уз напомену да је „МП (посредством Министарства) сам компоновао жири и већини чланова жирија објављивао књиге (такође новцем из Министарства)“. А и из овог инсерта се види да је Поповић плагијатор: њега тада Брковић ословљава са МП, а Поповић мене у свом тексту у „Побједи“ од 13. марта са ДК. Навика је једна мука…

Важно је истаћи и да озбиљни писац Шнајдер за свој роман „Доба мједи“ Његошеву награду није добио, јер је „бољи“ био „епохални“ роман Поповића, који уличарски настоји да ми се наруга да сам позоришни аматер, па и то показује колико је незнавен и умишљен. Позоришни аматеризам је озбиљна прича у Црној Гори већ деценијама. Досад сам режирао око двадесет представа, које је видјело преко десет хиљада гледалаца, а игране су на бројним фестивалима, чак у Каиру и Прагу, и проглашаване за апсолутне побједнике 2004, 2006, 2010. и 2012. на међународним фестивалима. Моје концерте, као, како Поповић злурадо етикетира, „кафанског музиканта“, видјело је преко двије хиљаде гледалаца, а он не зна да свира ни у дипле, као што не зна ни да пише.

А једино је вјешт у говору мржње и причама о фашистима, што не доликује озбиљном писцу, при чему мешетари у култури просипајући јефтину реторику да би одржао ореол писца. Приучени, дворски писац-средњошколац, који је утриповао да је бард црногорске књижевности, па се на њега најбоље односи познати афоризам: „Дизао је буку и бијес, али Фокнер није постао.“

А моје књижевне награде, „Бранко Ћопић“, „Ристо Ратковић“, „Марко Миљанов“ и „Радоје Домановић“, за разлику од свих његових, нијесу излобиране.

Поповићу препоручујем да ових дана, кад не буде много оптерећен генијалним мислима, часно оде и врне Његошеву награду за добро црногорске културе, и да се убудуће превише не сликава у књижевним позама.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: