Насловна Култура Милош Биковић: Није лако изаћи из улоге

Милош Биковић: Није лако изаћи из улоге

0
Putin i Biković
Владимир Путин и српски глумац на додјели "Пушкинове медаље"

На изненађење многих, Милош Биковић се нашао у улози београдског мангупа, криминалца у филму „Јужни ветар“, који је прошле године био најгледанији филм у Србији. Акцију пуну вртоглавих вожњи и сурових сцена погледало је више од пола милиона људи. У интервјуу за РТС, Биковић говори о животу између московског „Леда“ и „Јужног ветра“ у Србији, о Никити Михалкову, Николи Тесли, глумачком активизму у српској политици

Како неко са ликом дечака којег би свака мајка пожелела за зета игра криминалца?

„Како зна и уме“, смеје се Биковић и наставља: „Мислим да је управо то занимљиво када правите поделу улога која није на прву лопту. Када глумцу дате улогу коју он наизглед не може да изнесе, тако разбијате стереотипе. То је ризик с једне стране, а са друге је занимљиво и узбудљиво и за публику и за глумца.“

Да ли те је изненадило то што те је редитељ и продуцент филма Милош Аврамовић препознао у улози криминалца?

„Ја сам желео да разбијем стереотип о себи као добром момку с почетка 20. века у браон костиму. Осећао сам да ја то могу и знао сам да могу да кренем тим путем. Нисам знао колико ће успешно то бити.“

Како си будио суровост у себи да би оживео Петра Мараша?

„Суровост је особина према којој се људи односе на одређени начин у приватном животу, а када је сценарио у питању, онда је то други свет и ви сте неко други и то је онда лакше. Лакше је ако знаш када некога удариш да то неће имати неке последице по ту особу. Морао сам у кадру да лупам шамаре Жики Тодоровићу и Жика је тражио да то буде стварно, јер то и њему помаже да глуми. Тако су нас и на академији учили: када добијеш ударац, тело одреагује и то буде уверљиво и покрене психичке процесе.“

И како си се тада осећао?

„Па мени је било незгодно. Између сваког кадра сам га питао: ‘Извини, брате, је ли све у реду’? Ма чак му се и допало“, смеје се.

Да ли сада, пошто си открио да можеш да играш и доброг дечака и криминалца, сматраш да си добар глумац?

„Не бих смео то себи да признам и кажем да сам добар глумац. Имам утисак да то може да буде погубно. Глумац стално себи мора да доказује да је добар глумац. Јер је он добар колико је добра његова последња улога. Али јесте лепо када добијеш и потврду критике, колега и публике.“

Како се „излази“ из улоге криминалца?

„Све технике којима нас уче на факултету су технике како се улази у улогу, а не постоји техника како се из улоге излази. Заврши се представа и глумци одмах оду у бифе. Врло је важно да се човек некако врати себи. Сваки глумац сам мора да пронађе начин како да се врати себи. Неки, нажалост, проналазе у чаши ту технику. Ја то не радим.“

Потпуна супротност Петру Марашу је лик фудбалера Александра Тирнанића Тиркета, кога глумиш у „Монтевидеу“. Он те је учинио славним. Кога је било лакше играти?

„Не пристајем на термин славан. Пристајем на популаран, ако дозвољавате. За Тиркета сам уложио далеко више снаге. И пројекат је био већи, то су биле три сезоне серије и два филма и имао сам далеко мање искуства када сам радио Петра Мараша, него када сам радио Тиркета. Иако је Петар Мараш нешто потпуно другачије од свега што сам радио. Мада и Тиркета је било другачије припремати, јер пре тога нисам ништа ни радио“, говори Биковић кроз осмех.

Да ли си стекао утисак какав је био живот у Југославији, односно Србији тих година?

„Јесам, али не у потпуности. Свет који смо ми створили, свет ‘Монтевидеа’, не одговара истини као што ни свет ‘Јужног ветра’ не одговара потпуно истини. Ти светови су мање или више уверљиви, али они се наслањају на нашу представу о том времену. Читао сам и књигу по којој је рађен филм, гледао сам и друге филмове, које осликавају ту атмосферу, слушао музику, али ви као глумац, играте улогу и свирате партитуру у оквиру те симфоније. Редитељ Драган Бјелогрлић је направио тај свет, а ја сам само ослушкивао то што он ради, причао са њим и трудио се да не одударам.“

Да ли ти се допао тај свет?

„Јесте. Није ствар само у тридесетим годинама. Ствар је у светлу, о људским вредностима о којима говоримо као што су другарство, прва љубав, одрастање, патриотизам, одговорност према игри, људске страсти. Филм је приближио публици те неке догађаје наше историје на леп начин који су публику напунили лепим емоцијама и утисцима.“

По чему се разликују данашњи од тадашњих фудбалера?

„Има једна реченица у филму која каже – фудбал је игра у којој сиромашни играју, а богати долазе да гледају. Сада је обрнуто. Данас су богати ти који играју, а сиромашни долазе да гледају. То је суштинска разлика. Тада су људи играли из љубави јер није било могућности да неко и помисли да игра из интереса.

Милош Биковић је у позоришту играо улогу боксера Љубе Сретеновића у представи рађеној по књизи Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“. Милоше, ко је био Љуба Врапче, односно Љуба Шампион?

„Љуба је био амбивалентна личност. И због тога је трагични јунак. Он је момак који почиње као један млад, арогантан, али суштински добар момак, али завршава као убица. То неодустајање, непреиспитивање себе, неодустајање од свог греха, иако се нигде то не помиње, то је суштинска, хришћанска мисао о човековом односу према себи, према греху. То је термин којим ми означавамо део себе који желимо да променимо. Да радимо на себи. Љуба Врапче је један лик који се нашао у једном суровом систему, а није радио на себи да се систему прилагоди, живи и да га систем не самеље.“

Ко ти је ближи? Љуба или Тирке? Ко те је више померио?

„Ја имам дијалог са својим улогама. Зато што њихов живот поредим са својим и своје животне ситуације учитавам у њихове. Ако ме је неко и померио, не могу да будем потпуно свестан тога. Али тај мрак са којим се суочава Љуба Врапче је дефинитивно нешто што је мени теже пало и због те тежине, како ја то осећам, Љуба Врапче је лик који је више утицао на мене.“

Да ли је теже бити боксер или фудбалер? Шта ти је било теже да спремиш?

„Теже ми је било да будем фудбалер. Тренирао сам таеквондо, тренирао сам борилачке вештине, па ми је било лакше бокс да савладам и научим. Са фудбалом је било теже. Постоји тај моменат лопте која има свој живот, своју путању, вољу и не можете баш увек да је контролишете, осим ако нисте заиста врхунски.“

Представа „Кад су цветале тикве“ била је својевремено забрањена, кажу да ју је лично Тито забранио иако у том делу ми немамо отворену критику и анализу друштва. Какав је био твој доживљај идеје да играш представу која је била забрањена?

„Част је, пре свега, јер је ту играо Миша Јанкетић, са којим сам и делио улогу. Миша и даље игра Љубу, кад је старији. Уметник мора да има ту врсту слободе да постави права питања, уколико жели да друштво напредује. Али опет не може ни уметност да буде платформа за све дозвољености. Уметник је човек који је наоружан информационим оружјем и он носи одређену одговорност, ту се поставља питање цензуре. Да ли она треба да постоји у било ком облику? Мислим да треба постоји у одређеном облику, облику регулативе. Не можете да поставите сатанистички обред на сцену, јер је то погубно за публику. Цензура која није дозвољена је цензура која штити владу. Цензура која штити публику, то је цензура коју одобравам.“

Правиш ли разлику када глумиш у филму и у позоришту и у чему је разлика? Шта ти је узбудљивије?

„Узбудљивије је позориште, много. Сваки гледалац је учесник у представи. Својом пажњом ствара посебну тишину у позоришту. Глумци се често плаше публике и плаше се црне рупе. Ми овде на сцени не видимо публику од светла које нам бије у очи и за нас је публика аждаја са хиљаду глава.“

Да ли се ти плашиш?

„Некада да, некада не. Зависи од стања у којем се глумац налази. У суштини, техника коју глумци уче је да савладају енергију публике, то њихово ћутање. Као ‘Аска и вук’ отприлике. Мораш научити да плешеш са аждајом, да се она зајаше и да се на енергији публике изнесе представа и онда глумац, ако то уради како треба, лети. Способан је да уради нешто што овако не може да уради. Он улази у неко стање свести које је посебно, улази у надсвест. То је опијено стање. Један вертиго, транс. Заиста се помери свест и глумац не припада себи. Кажу да је у Британији глумац по закону два сата после представе неурачунљив.“

Јеси ли и ти неурачунљив после представе?

„Не знам. Ја се надам да нисам, али… сигурно се то помера.“

Како се осећаш када завеса падне?

„Празнина. Зато што улажете велику количину енергије. Глумци губе и по два килограма за време представе. И после тога празнина… Тако се барем ја се осећам.“

Љуба је од својих недела побегао у Шведску. Да ли човек може побећи од себе?

„Не. У томе и јесте трагедија. Зато и јесте написана та прича устима некога ко је отишао. Не пратимо је у реалном времену, у тренутку дешавања, него као ретроспективу утисака који се враћају, који прогоне главног јунака. Мислим да се не може побећи.“

Љуба пати за Душановцем све време. У једном моменту каже: „Не, нећу се вратити.“ Да ли ћеш се ти вратити?

„Одакле?“

Из Русије.

„На Карабурму?“ Смеје се. „Па ја мислим да нисам отишао. Проводим доста времена у Русији, али не сматрам да сам отишао. Ја сам Србин. Русија нам је блиска, и реч је о културолошким нијансама. Не могу ја да будем Рус. Сматрам Русију својом другом домовином, зато што су ме тако и прихватили, али ја сам Србин. Плаћам велику цену када је у питању енергија, умор, да бих одиграо представе које не желим да пустим и то је једна од веза које ме држе овде.“

Да ли патиш за Србијом?

„Дешава ми се тако да, док сам у Москви, испливају тако нека места у Београду. Не конкретна сећања, него се неког места сетим и то изазива у мени неки скуп емоција, које су недефинисане, онда је то ваљда та носталгија.“

Зашто си изабрао да одеш баш у Русију? Да ли зато што је било лакше успети у Русији него у Холивуду?

„Мислим да је Русија изабрала мене. Нисам ја ишао тамо, изнајмио стан и окушао своју срећу. Него је мене позвао Никита Михалков. Он је човек оскаровац, можда један од највећих редитеља. После таквог старта, ја сам нашао агента и помислио сам да, ако су ме једном узели са таквом препоруком, можда ћу моћи да наставим каријеру.“

Зашто је позвао баш тебе?

„Мој интимни доживљај је да је то било чудо. Једно мало чудо у мом животу, био је мој омиљени редитељ пре него што се то десило. Никаквих контаката ја са Русијом нисам имао до тада. Осим што сам био на фестивалу где смо се упознали.“

Кажеш чудо, а да ли ти заиста верујеш у чуда?

„Да. Мени је брат рекао да после ‘Монтевидеа’ напишем писмо Михалкову и да му кажем да желим да играм код њега у филму. Ја сам му у шали одговорио да је претерао са тамјаном и да су почеле халуцинације. И рекао сам му да, ако је то божја воља, то ће се десити и десило се. Нисам написао писмо, али после неколико месеци ми је звонио телефон. Ја сам био убеђен да је Драган Бјелогрлић дао неком слушалицу да ме зеза. Замало нисам тог човека отерао у… Замало му нисам свашта рекао преко телефона. Све ми је то деловало нереално. Он је звао и рекао: ‘Да ли сте слободни у току овог лета?’, а тог лета је требало да доснимимо део ‘Монтевидеа 2’. Ја сам рекао да снимам неки кретенски филм, са неким лудаком, режисером. Нисам хтео да се упецам на провокацију. Он је рекао: ‘Добро… океј…’ На то сам одговорио: ‘Пошаљите ми сценарио, па ћу погледати.’ Као да преговарамо о реклами за тоалет-папир, као нисам заинтересован, али ако ми се баш допадне, пристаћу. И он је послао сценарио на руском и схватио сам да је то права ствар, да није шала и тада сам схватио да се чудо дешава пред мојим очима.“

Како је радити са Накитом Михалковом?

„Он је стварно посебан. Његов рад са глумцима људи долазе да гледају. Долазе редитељи да гледају како ради са глумцима. Он се бави мајеутиком када ради са глумцима, а глумци тога нису свесни. Он поставља питања на која зна одговоре, али вас пушта да ви сами дођете до одговора.“

Добио си награду од Путина, какав је био тај догађај.

„Ја сам те људе где сам се нашао назвао ‘крем де ла Кремљ’. Тај Кремљ изгледа заиста импозантно. Ти портрети, руски цареви, ту су људи разних вера, слојева друштва, сфера које чине руско друштво. На тај дан, 4. новембра, Дан народног јединства, држава се дичи тиме што има толико различитости и толико богатства и на тај начин они то негују. На тај дан они као цело друштво бирају иностране грађане којима додељују награду. То јесте част. Нисам ја добио ту награду само од руског народа, него и од припадника мањина, верских и националних.“

Да ли си имао трему?

„Јесам. То је империја и Путин, кога поштујем, можда је један од најмоћнијих људи на свету.“

Да ли ти смета што те у Србији понеко зове русофилом?

„Не кријем своју љубав према Русији. Не смета ми док то није нека етикета која има негативну конотацију. Ја волим руску културу, духовност и то ми је блиско. Свако даље учитавање политичких конотација у мом односу према Русији… нема томе места. Јер ја се не бавим политиком.“

Ускоро ће премијера филма „Балканска граница“. Тема је заузимање приштинског аеродрома 1999. Како је дошло до те идеје?

„Мене су Руси звали да играм у том филму. И то да играм Руса. И ја сам рекао: извините, то је део и наше историје и тражио да се препише да то буде Србин. Хтели су да снимају један или два дана у Србији, ја сам сматрао да треба утицати на тај сценарио што је могуће више, да буде део заједничке историје, не само руске.

Ко финансира филм и колико си успео да утичеш на сценарио?

„То је Министарство културе Русије, Министарство културе Србије, не знам ко још са руске стране, али то је једна заједничка прича, заједнички пројекат. Како ће се људи односити према том филму, не знам. Хтео сам да направимо жанровски филм који неће имати за циљ да оцрни ниједан ентитет, али ми се према терористима у том филму односимо као да су терористи. Таква врста жанра подразумева позитивце и негативце, за нас негативци наравно нису Срби него ОВК и у том смислу тај филм неће бити политички коректан за све стране. У сукобу је немогуће бити политички коректан. Потребно је говорити о томе. Толико филмова има где смо ми злочинци, негативци, потребно је говорити о томе да смо и ми претрпели у том сукобу и да нисмо само ми ружни, прљави, зли и да у рату не постоје чисте руке.“

Рекао си да се не бавиш политиком, али недавно си имао оштру преписку, полемику са глумцем Сергејем Трифуновићем преко Твитера. Која је улога глумаца у српском друштву?

„Немају обавезу да се активно баве политиком. Активизам није обавеза. Али имају одговорност. Према тој одговорности се човек односи различито. Мој колега се односи на један начин, а ја на други. Када је конкретно реч о протестима, моја појава на протестима није само моја појава, него представља позив многим људима да се појаве на протестима. Да бих ја позвао људе на протесте, морам да знам ко их организује, ко све има уплива и утицаја на њих и чиме се они завршавају. Јер захтеви протеста су једна ствар, али последице су далеко веће него захтеви. Е тај празан простор о коме се не говори између захтева и последица, ја ту видим своју одговорност и ја не могу да наведем људе да крену ка последицама ако не знају шта су последице.“

Већ дуго причаш о пројекту Тесла. Зашто ти је стало да направиш филм о Николи Тесли? 

„То је одговорност коју морам да прихватим. Кроз тај пројекат желим да говорим о свом народу и разговарам са својим народом и да покрећем теме. Тесла је нешто што желим да направим да буде међународни пројекат и да људи који гледају Теслу немају слику о Србији да је само земља кризе рата, бодљикаве жице и залеђина Европе, него да је и земља која је родила једног од највећих генија, који је обележио цели свет. Да Србија буде земља Тесле, то јесте моја одговорност. У колико успем у томе, јер то можда превазилази моје снаге. Ја ћу покушати, па ћемо видети да ли ћу успети.

Шта ти стоји на том путу?  

„Потребно је прво наћи партнере на међународној арени. Мој план је да радим са партнерима из Холивуда, Русије и Кине и ја бих представљао Србију. Здруженим снагама изаћи на међународно тржиште. Тренутно смо у фази потписивања споразума са руском телевизијом, надам се да ће се укључити и инвеститори из Србије, водимо преговоре са Холивудом и у Кини, али нећу да говорим док не потпишемо конкретно.“

Да ли глумци могу да утичу на свет и да га промене?

„Па могу колико може и добар роман или добар филм. Могу да постављају питања. Учествују кроз своју уметност. Могу и кроз активизам. Али ја се мало разумем у културу, па мало више у глуму, кинематографију и то је моја сфера деловања где могу да преузмем одговорност јер сам томе посветио живот. Свака врста активизма даље је нешто где ја могу лако бити изманипулисан јер човек може да жели добро, али мора да разуме све процесе добро и да барата са много информација. Зато се ја чувам активизма, а сматрам да се свет мења радом на себи и делатношћу као што је уметност, филмовима и представама.

Извор: РТС

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here